Volim da pišem o Veneri. Najviše zato što je njeno putovanje Zodijakom u godinu dana uvek jedna lepa priča o Junakinji koja može biti svaka od nas i svako od nas. Iako ću o njoj uvek pisati u ženskom rodu, i kod muškaraca podjednako ona će se ticati erosa, slobode u traženju zadovoljstva od sebe i sveta. Pa kao da menjajući znak uvek ona prethodna utiče na osnovna uverenja ove naredne. Kao jedan lanac ženskih gena u kom se ćerka zaklinje da će biti sve suprotno majci koja je isto tako nekada davno rešila da će biti sve što njena majka nije bila i tako redom…
I zato sad, kad se nalazimo u zoni Venere koja je tek zakoračila u Vodoliju sve liči na jednu priču u kojoj evo Prve u tom ženskom rodoslovu što donosi odluku da rano ode od kuće ali ne da bi se udala i rodila decu, već da bi učila, završavala visoke škole, zaposlila se i postala nezavisna. Slobodnog uma, slobodnih stavova i koja teži da se na jedan sasvim nov, ravnopravan način ogleda sa svetom generalno, ali i sa svetom onog drugog “jačeg” pola. Zato je pored svih izazovnih zanimanja za žensko dete kao mala želela da bude pilot, kosmonaut, hirurg, političar, svetski as, istaknut naučnik, inžinjer željan otkrića, reli vozač, a umesto igre lutkama pentrala se po krovovima i drveću, preskakala ograde, petljala u radionici svog dede, provodila sate u komšiluku gde su prvi imali tv, radio, gramofon, krišom prelistavala strane časopise i žudela za slobodom koju je tamo nalazila. Negde duboko u njenim višegeneracijskim sećanjima ne može nikada da zaboravi svoje ushićenje kao onda kada su postavili ulična osvetljenja prvi put u sredini premaloj za njene snove i kao da je elektrika te noći pokazala put kojim će sasvim sigurno (u to nije bilo sumnje) kad tad zapucati u beli svet da pronadje sebe i pobegne od teskobe malog u koji nije želela da se uklapa, a gde nije mogla da bude slobodna. U svet tako čaroban i izazovan, zavodljiv i podjednako ludo nepredvidiv. U svet koji je celoj toj maloj sredini bio potpuno stran, strašan i stranputičan.
A dok se to nije i dogodilo trpela je i ona. Jer ju je ona prethodnica iz Jarca navikavala bezuspešno da trpi, da ojača u samoći i da ne očekuje previše već da postane rob dužnosti i ispunjavanja tudjih očekivanja. Osećala je kako joj u krvi bubnji pobuna spram sve te prisilne adaptacije, spram u grču stisnutih butina i skrštenih ruku preko grudi njene majke (Venere u Jarcu) koja se bojala da ne kaže, da ne uradi nešto pogrešno zbog čega bi možda bila kažnjena. I naročito ju je proganjala pobuna spram svake majčine oćutane uvrede, poniženja, stida, prigovaranja koja je dobijala od drugih. Uh kako bi ona na njenom mestu odgovorila, kako bi pokazala da i ona može biti podjednako slobodna i svoja! Da nema stida i krivice u tome što nešto želi. U tome što je spospobnija od brata kome se neravnopravno posvećuje više pažnje, što je pametnija i pronicljivija od svojih sestara ili prijateljica koje se ponašaju sveznajuće, što je ni kažnjavanja (u neka vremena i ona fizička) neće naterati da promeni svoje pasije, već će i dalje kroz prozor ako je potrebno biti spremna da se iskrade i otrči u zagrljaj slobodi, erosu, životu. Zabrane i red su za one koji nemaju snove i kojima je ova uredjena i dosadno predvidiva snakodnevnica dovoljna za život. Možda, mislila je, ni ne zaslužuju ništa više od toga. Ali to nije smelo da važi i za nju.
Pa decenijama i stolećima kasnije, evo je danas gde se ne boji da voli. Da voli zabranjenog, da voli pobunjenog, da voli otpadnika podjednako kao i genijalnog intelektualca jer je sloboda i pravo na slobodu za nju živa stvar koja postoji samo ako se čovek suprotstavlja nečemu načelnom, opšteprihvaćenom, zacrtanom, ograničenom. I najvažnije – ako se ne boji stida i kazne.
I zato će danas u horoskopima mnogih žena ovo biti priča o majci, tetki ili babi koja zbog svojih ljubavnih (ali ne samo ljubavnih) izbora nije bila poštovana, često u ta vremena i omalovažena ili sažaljivana, ogovarana i kritikovana – jer je većina u strepnji posmatrala njenu sudbinu istovremeno u potaji priželjkujući makar dan iste. Pa se uteha vratolomijom koja bi je zadesila s vremena na vreme i kako je sve to bilo ni za šta i kako je sve to zapravo za nju loš izbor i greška – tom kratkovidom svetu ukazivala kao uteha i nada da su njihovi mali dometi zaista prava stvar i uputstvo za život. Pa čak i onda kada je slala novac roditeljima jer je već radila uveliko i postajala uspešna, pa čak i onda kada je slala poklone iz Pariza i Njujorka deci svoje sestre, pa čak i onda kada su novine pisale o njoj i drugi je slavili kao vanredno spospobnu ili pametnu nije stizalo od najbližih priznanje za smelost, za viziju. Tek bi ponekad (i to možda) neko provukao “da je imala sreće” ili još više da je “više srećna nego pametna”.
A sreća jeste nešto u šta veruje. Kao i ono, da sreća prati hrabre. Da sreća ne živi u debelim verskim knjigama, u pravilima davanja i dobijanja i čekanju na to da se desi, već u riziku koji je čovek svesno kadar da preuzme i da u trenutku preokrene svoju sudbinu – sam. Bez boga, bez drugih, odgovorno na najvišem nivou jer ni sam u tom času ne zna da li greši ili čini pravu stvar te ni ne zna da li će ga na kraju te avanture i akcije sačekati raj ili lom. Pa zato se bar nikada neće žaliti i ako nije bila u pravu, i ako je pogrešno procenila, neće sebe bičevati i kažnjavati, neće druge smarati pričama o svojim životnim uspesima ni neuspesima – jer sve to baš njoj i samo njoj pripada. To nisu tek trenuci i dogadjaji koji se dogadjaju jednom u deset godina pa im se treba vraćati iznova kao nečemu posebnom, već je to njen način svakodnevnog trošenja kroz život u kome ne žali da se rasipa, da se troši i daje, da pokušava i ono što je ne zanima a kamoli tek ono što uistinu voli. I kako da ne bude spospobna i upućena, pa kako da ne postane i psiholog iako je psihologija nije nikada ozbiljno zanimala kada joj sa godinama postaje neverovatno lako da na osnovu rečenica i ponašanja potcrta nečiji profil, premeri njegove domete, prokljuvi uzroke i najavi ono što će se neminovno desiti. Jer neminovnost, ako nju pitate, živi u sudbini koja je refleksija naših karaktera, volje i ćudi svakog čoveka na zemlji. I zato će uticati na mnoge ma kakvim se poslom bavila, buditi slobodu i otkrivati istinu i onda kad drugi nisu spremni da je vide. A u ljubavi birati u trenutku jer niko poput nje ne poštuje te radare za eros i nije spreman da pohita i na kraj sveta ako je samo tu negde prizvuk avanture i zov života. Nije rob očekivanja, već sledbenik sebe – pa ako ne bude išlo, najlakše je da ode, da se razvede ako se uopšte vezivala i menjala čak i taj delić identiteta zvan “prezime”. A ako u ljubavi bude teško, ako bude naporno, ili još više nemirno i opasno, jer čak i danas (a mnogo više nekad) ženska sloboda i autonomija, svojeglavost i nepopustljivost, a najviše sposobnost nisu bile osobine koje je partner suprotnog pola umeo da ceni i poštuje već često omalovažava, kinji i sputava ako treba i nasiljem – pa najlakše je – izabraće onda isti pol, ili se sa suprotnim do kraja boriti nalazeći istinsko zadovoljstvo svaki put kad posmatra njegovu nemoć da joj istinski naudi jer joj karakter niko nikada neće oduzeti niti naterati da ga promeni. Čak ni onda dok bude čekala u redu za previjanje od fizičkih rana, neće se ni za sekund sažaliti nad sopstvenom sudbinom, već ponosno likovati, a tek negde malo sažaljevati njega nemoćnog da njeno dobro i veru u sebe prihvati, vidi i zavoli. I upravo to biće ono što će njoj njena sledbenica – Venera u Ribama najviše zamerati pa spram toga svoj identitet kreirati i svoj životni i ljubavni put.
I zato u ovim danima dok je na nebu, šta možemo da očekujemo? Nagle prekide, raskide, nagle veze i brza venčanja, nove ljubavne priče koje odišu nečim nepredvidivim, kao u romantičnim holivudskim filmovima poput onog “Serendipity” i njima sličnim, gde se čuda dešavaju, gde se dvoje upoznaju kao da ih je sudbina spajala od kad su se rodili. Ovo je takodje vreme gde će sposobni i napredni, koji su vazda nekako ispred i brži od drugih – dati otkaze, promeniti poslove, ići dalje. Ovo je vreme iznenadnih putovanja, avanturica, socijalnih okupljanja – a sve opet neplanirano i lepo. Jer sve je kod nje bez plana i velikih očekivanja, naučila je još davno da se najlepše stvari dešavaju uvek iznenada, a da niko na ovom svetu pa ni ona sama ne može da kaže da je uvek znala šta joj je potrebno sve dok se to nešto nije desilo. I zato je otvorena, zato je spremna i kada o tome ne misli, zato je uzbudi sama najava a kamoli realizacija onoga što se zove san ili “jednom u životu”. Ovo mogu biti i neprijatnosti koje čine život, od svadja do lomova, od želje do bankrota, od rizika do pada po ugledu na Lucifera ili Lilit – jer se želela sloboda ili makar ravnopravnost, a sasvim sigurno poštovanje i uvažavanje. Pa je ne malo puta baš ova Venera donela vratolomne promene u smislu pada na gore, na niže, krahove i slomove – no dok bi svet sažaljevao i prepričavao njihove sudbine, taj krah za njih same bio je tek nov početak koji će opet zadiviti kroz neko vreme primerom kako se i odatle išupala i vratila svu slavu koja joj je od početka pripadala.
Pa u skraćenoj verziji na kraju ovog teksta, šta je to što nam Venera u Vodoliji poručuje za period koji sledi, bilo da se radi o ljubavi, poslu, ili generalno onome što sledi? Kako bi to rekao Anthony Hopkins u sjajnom monologu u filmu “Meet Joe Black”: “Stay open. The lightning could strike!”
