Kada gledamo nečiju natalnu kartu, sve te slike koje crtaju planete su maksimum koji svaka od njih kada bi ih čovek živeo može postati. No čovek najčešće ne živi maksimum. On uvek sasvim sigurno prepoznaje sve te fenomene, sve do jednog, ali tek ako se dogodi životna okolnost, ako ga život ugura ili mu on sam skoči u susret u zavisnosti od aspekata, taj momenat se ostvaruje, slika kreće, oživljava, poput filma.
Ono što jeste sigurno je prošlost. Da je nekada negde neka baba ili prababa govorila više jezika, bila antimalogradjanka još u doba kada je to bio presedan i ravno grehu najgorem. Da je nekada neki deda bio blizak kralju ili kakvom caru, vrhovnom, služio časno i odano. Ali da li će osoba od koje se potpuno isto traži sad, da baš kao i neko davno pre nje uspe da se usprotivi nametima društva ili porodice u ljubavnom izboru ili da dodje do visine na kojoj je predak neki bio – to ni astrolog ne može da zna. Natalna karta je tako sasvim siguran fotoalbum onoga što se dešavalo. Onoga iz čega je jedino i moguće da se vidi ono što dolazi, što je već genima najavljeno. Ali da li će čovek biti spreman da to što dolazi prepozna, da i ako ga prepozna skoči istom u zagrljaj svesno na sebe preuzimajući sve ono što iz kvadrata ide, ili ma kakvih teških aspekata kojih je svestan i koji odredjeni uvek rizik ili žrtvu traže, to ne možemo da znamo.
Otuda će Venera na nivou psihologije odavati afinitete, svi će se prepoznavati u njoj, gotiviti likove iz filmova ili literature koji joj sliče, ali najčešće ne i ono što bi zaličilo na ‘sudbinu’ u kojoj bi oni postali ta Venera ili taj Mars, kada se o muškarcu radi.
A imati Veneru u Vodoliji, o kojoj želim da pišem sad dok je tu i na nebu, ni malo nije lako. Ili ćete voleti genijalnog, neuhvatljivog, slobodnog, razvedenog, kockara ili krimosa, genijalnog naučnika ili pilota, astrologa, Ničea ili Frojda kao Lu Salome, i konstantno mu davati slobodu da biste ga više voleli, ili ćete nastojati da ga vežete uz sebe i ograničite u slobodama što koliko god da zvuči prirodno i blisko ženama, ovde je fatalno jer ukida eros, ljubav, uzbudjenje, a na kraju kad tad donosi kraj. Venera u Vodoliji je prešla granicu koju većina razume. Granicu o kojoj se diskutuje u ženskim salonima. Ona zna da će dopustiti kada se taj momenat desi baš ono što je bila ubedjena da nikada neće. Ona, tako svoja i slobodna. Samodovoljna, ali samo naizgled, dok je gledate nakon nekoliko godina kako toleriše prevaru, kako toleriše neurednost braka ili veze. No, to što vidite nije tolerancija. To je eros Venere u Vodoliji. Njena sopstvena volja. Njen lični izbor da baš takvog voli. I samo takvog.
Svaka planeta u Vodoliji lako biva neshvaćena, pa i Venera. Jer, teško je razumeti kako je to kada eros poseduje volju, kada ljubav voljom svojom ljubi, voljom bira i voljom koja je tu sasvim spremna oduvek bila, ili se barem tako čini, zna da će doći taj dan, taj čas. Čas u kome se eros voljom mora gurnuti ka želji, ženi, muškarcu svejedno. A šta znači voljom? Pa to da se ništa ne prepušta slučaju. Slučaj ih je samo doveo da se sretnu, ali ako nijedno od njih u tom jednom času koji brzo može proći ne posluša svoju volju koja se tada sasvim sigurno oseća u celom telu i biću kao nekakv trzaj, mišića spremnih da skoče kao kod antilope, sve se napelo i spremno je ili da kaže nešto kako bi uspostavilo komunikaciju, ili da se nagne i poljubi, ili da uhvati za ruku, ili da ustane i zapleše, ili na ma koji način koji nam istorija filma ostavlja kao trijumfalne scene ljubavnih susreta ponovi to isto – oni će se razići kao i na svakoj raskrsnici.
Pa kao da je nekada bilo mnogo lakše da žena doživi ljubav Venere u Vodoliji jer su muškarci bili napetiji. Spremniji. Manje ortaci, a više mužjaci koji su pogledom i osmehom umeli da šarmiraju sve žene što sede za jednim stolom, da ih istrgnu iz svojih ležišta i konstrukcija, iz svojih grčeva i nesigurnosti, ovakve ljubavi su bile izvesnije da se dese. Jer se ljudi nisu toliko bojali rizika. Sve u Vodoliji mora da rizikuje, a šta to znači? Pa to da nema nikakve baš garancije da će druga osoba potvrdno odgovoriti. Da će pustiti da je poljubite, da će ostaviti svoju ruku u vašoj, da će vas pozvati ako je vaša volja ubacila svoj broj telefona u njenu ruku.
A jedan par, koji mi je danas bio, venčao se u farmerkama pre tri dana. Kumove su zaustavili na ulici. Prvi ljudi koje su sreli. Znaju se mesec dana. Slučajan susret bio je dovoljan da priča krene.
A baš ovih dana, i već danas pa sve do 11-12. februara, imamo na nebu Veneru koja šeta Vodolijom, i ide u kvadrat sa Saturnom, i trigon sa Jupiterom. I Uran je tu da stvar elektrizuje ako je moguće. I moguće je, ali da li će sve ostati osećaj propuštenog i nepovratnog momenta (kvadrat sa Saturnom) ili početak jedne nesvakidašnje priče (trigon Jupiter), zavisi samo od njih dvoje.
Kada kažem Venera u Vodoliji, mislim volja za ljubavlju, mislim na ovaj film i ovakva poznanstva 🙂
