Merkur u Ribama – Hello Silence My Old Friend, I’ve Come To Talk To You Again

Merkur je od danas u Ribama, i odmah je krenuo da usporava, tj. da se sapliće o samog sebe jer evo, već za koji dan, preći će u retrogradan hod – i to se već oseća. U Ribama namerava da provede dve nedelje pa nazad u Vodoliju, da bi u drugoj polovini marta opet došao do Riba.

Ovo je vreme kada ono što mislimo da jesmo i što znamo da smo, i što su nam rekli ko smo – bledi, bledi, i pitamo se i sumnjamo, identiteta je više – kažemo, možda nešto i nisam ja, a možda i ništa od toga nisam ja… a u stvari spoznajem da mogu biti bilo ko. Pa kroz san zovemo da nam neko kaže u snu ko smo, da nam ‘slučajnost’ kaže koji je putokaz pravi… ta ‘slučajnost’ je sada nepoznato lice, anonimus uvek u obliku čoveka, knjige (pisca), neko čijeg se i lika kasnije ne sećamo, ili ga od strata ne vidimo.. a u stvari tražimo da nam bog sam lično kaže ko smo.

Jedino se bogu sada veruje, Vertikali, Svemiru, Šivi sa osam ruku, ovome onome, kako god zvali to božansko, divine. Zato su „slučajnosti“ kada nam čovek iz čista mira nešto kaže a da ga nista nismo pitali, one koje odgovor nose ali da bismo ih čuli, moramo sad biti dovoljno tihi. Ovo je tek šapat, jer samo šapatom se tajne prenose. I onaj ko ume da šapuće, ko ume da odćuti i ne mora da gonjen egom kaže, ispriča il’ demantuje, taj će sada dobiti važne poruke za sebe.

Jer sada, i knjiga ćuti, misao spava, sve što bi inače trebalo da govori i objasni sada je off ako namenski krenete da u njima tražite odgovore, sada se pravih reči uvek kasno setite, jer je bilo neophodno da zaćutite da biste svoje iskrene misli čuli. A ako nije off onda vas laže, zavodi, onda vi lažete i zavodite besmisleno, dok se ne umorite od priče i blebetanja pa zaćutite tako ugušeni od sebe. Poštar se okliznuo i pao, piće se prosulo po telefonu, papiri su se razleteli po ulici, slika na tv-u kasni, koči, gubi se signal, kablovi se izlizali i gubi se kontakt, jer i tehnika ustukne pred bogom, pred Vertikalom, pred Suštinom. I tehnologija je poštuje, jer zna ko je od koga stariji ovde, pa kako je po suštini humana povlači se jer kontakt sa tehnikom nije kontakt sa bogom, a password nije mantra ni molitva kakva, koliko god tajni da je. Umreženi na netu nisu Jedno. Tužna je tehnika sva sada u Ribama, tužna u svojoj mudrosti i humanosti, jer je htela da služi uzvišenoj ljubavi, saradnji, povezivanju u dobru a ne u zlu i egu koga se najiskrenije gadi. Vodolijski princip tehnologije i vizionarskog uma nema veze sa egom. Da ima, onda bi struja bila egoistična i nikada se ne bi u žrtvovanju radjala i što mora da umre milijardu puta da bi jedna sijalica gorela. Da je od ega, i vanzemaljci bi se već šetali gradom ne bi li bili vidjeni, a internet bi i dalje bio privilegija moćnih. A upravo taj vodolijski princip humanosti je onaj koji razbija ego. No ljudi nekad zaborave, pa zato eto sada malo i restrikcija struje, i prekida kontakta, i nema interneta u nekim domovima najednom, nema telefona, nema pristupa, loš je signal, loše su veze… da li moram da vidim da bih verovao? Da li moram da čujem da bih komunicirao? Zato je Merkur u Ribama telepatija, pa biće srećna zbog tih nasumičnih povezanosti nekolicina onih što umeju da ćute i da čuju.

I dok jedan deo planete sada hrli u ilegalu, drugi postaje radoznao do beskraja da sazna baš to što neko hoće da sakrije, sačuva za sebe. Pa je ovo praćenje nekoga na fb ili mailovima, društvenim mrežama, ovo je ‘ući nekome u trag’ što i nije loše ako tražite godinama nekoga sa kim ste izgubili svaki kontakt, ali i ono kada ljudi nesvesno promene sliku na profilu pa stave neku na kojoj nisu oni ili im se lice jasno ne vidi, nesvesno žele da zavaraju trag do sebe. Ovo su i sva oteta lica, i oglasi na tetrapaku i informacije koliko je dece, mladih, starih nestalo. Ovo su i hakeri koji će sada upasti u najstrože čuvane arhive, ovo su svi torenti, piratske partije, sajtovi, citiranja bez potpisa autora, anonimusi, avatari, niknejmovi… Ovo su svi pijanisti magičnih prstiju, ovo nije čitanje nota već je ovo komponovanje i sviranje napamet. Ovo je lopov u Vatikanu i velikom muzeju, krtica u svakoj tajnoj organizaciji i službi, ali i čovek koji izdaje i ogovara drugog čoveka, koji „trguje tudjim privatnostima“ zarad svog publiciteta, mesta, iz osvete što ima onih koji naivno njemu veruju, što ima onih u stvari koji veruju, jer je vera – beskrajna lepota duše, a na lepotu u svakom smislu nisko duhom i dušom biće može biti zavidan i ljubomoran. Ovo je vreme za filmove poput “Life of Others” i “Tinker, Tailor, Soldier, Spy”, ili za nemi film gde je sve gestikulacija i mimika. Ovo je i svaki film o potrazi za identitetom kao serijal o Bornu ili “Memento”, i sve ono što ovog trenutka oko vas govori o vama. Zato je ovo i copycat, neko ko kopira druge, krade tudje identitete, ulazi u one što mu primer jesu – al’ tajni, dok javno to zbog sujete i ega ne priznaje, pa ih možda čak i napada, omalovažava, blati. Jer ovo su muke svih svetaca, sva žitija, muka svakog posvećenog danas što uprkos devijantnim prilikama, ostaje još utvrdjeniji u veri i ispravnosti svog puta. Ovo su umazani prsti dizajnera i slikara, pero koje piše plavo, mastilo, penkalo, i tatoo majstori kao i svi ti umetnici što rade sa bojama, i koji sada imaju dosta posla. Ovo su ilustracije, književne alegorije, imagologija, sve je u slikama. Ali da bi video slike koje govore, čovek sada mora da ćuti.

Ključna reč: neverbalno.

Zato su ovo igre pantomime, zato je ovo poslednja reč nekome koja se nije rekla. Zato su ovo iscelitelji što rukom prevlače po vazduhu bez kontakta sa vašim telom i maze vam auru, a to možete sada i sami. Ovo je i dirigent koji maše u vazduhu, ovo je mahanje kao takvo, ovo je govor za gluvoneme, koji sve ovo odavno znaju i njima nije potreban ovaj tekst, pa je pitanje ko je ovde bliži bogu i je li nas je i koliko govor učinio božanskim. Ovo su i prsti slepljeni dok se krstite ili dok meditirate. I dlanovi svakako slepljeni na grudima u znak milosti, praštanja, ljubavi, mira.

Da, tako bi trebalo da živimo Merkura u Ribama. Tajnovito i tiho, unutrašnje zahvalno. Ali svet nameće svoju verziju: nameće medijska proganjanja i preganjanja, nameće laž, afere i besmislene intrige, nameće greške prilikom hapšenja, kucanja parkinga, pauku se otkačila sajla pa je polupao nečiji auto, zamena laboratorijskih rezultata, pa sve proverite još jednom, možda nemate tu infekciju, a onaj što je ima možda treba da zna da je ima iako je prvi rezultat bio negativan. Sveštena lica i ini ne silaze sa tv-a, dileri rade na veliko jer svet hrli ka opijumu umesto ka veri. Novinari su preneli lažne vesti koje dostižu razmere epidemije, važan mail ostao u draftu, tastatura preskočila slovo i mail odlazi na pogrešnu adresu, fajl koji tražite danima skriven ćuti u nekom folderu na koji ne pomišljate, verovatno folder sa muzikom il’ filmom, inbox pun spama, a mail koji očekujete ne stiže. Zvučnici čas rade, čas ne, ili jedan radi drugi ne. Baterije na daljincu pri kraju ili se zaglavilo neko dugme.. i to baš „mute“. Nameće Merkur potrebe, al svet ne čuje. Nameće pitanje: pa kome ja mogu da verujem u ovakvom svetu? Ni sebi ne mogu… i traži boga tim pitanjem, traži da čuje onaj glas odozgo, da mu kaže šta da radi, a da i on ne pogreši, a da i on ne bude svrstan u kolonu lažova, šarlatana, onih što samo za ego mare. Sapliće se zato sada čovek o sebe samog. Sapliće o kablove ili neki stepenik, ili svoju senku, pada i tek tad dok leži, prostro se svom dužinom.. shvati da mu se odatle i ne ustaje. Da je na podu, da je u toj najponiznoj pozi za homo erectusa najbliži visinama božanskog. Pa ostade tako ceo dan, a bila je subota. Nije morao da izlazi iz kuće. Muzika je dopirala sa onog jednog zvučnika, kad gle, proradio je odjednom i drugi. A malo zatim, čulo se poznato oglašavanje nove pošte na mailu. No nije mu se žurilo. Znao je da je stigao mail koji očekuje. Ne zna ni sam kako je znao, pa se nasmeja na glas od sreće sam sa sobom. I tako je i bilo…