Merkur je ušao u Ribe i tu će biti do 2. marta. To je vreme kada se ćuti, što je Vlatko mudro objasnio kada je otpevao „pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam“. Sada se brišu fajlovi, stari statusi, fotografije sa facebook profila, imenici, mailovi, nekada slučajno, nekad namerno jer sad nam je potrebna intima, privatnost. Oslobadjanje od svega što nas je zatrpalo i ugušilo. Pa ako sami ne napravimo taj red koji psiha sada traži, svemir napravi scenario gde nam se to dešava. I dok jedan deo planete sada hrli u ilegalu, drugi postaje radoznao do beskraja da sazna baš to što neko hoće da sakrije, sačuva za sebe. Pa je ovo praćenje nekoga na fb ili mailovima, društvenim mrežama, ovo je ‘ući nekome u trag’ što i nije loše ako tražite godinama nekoga sa kim ste izgubili svaki kontakt. Ovo su i sva oteta lica, i oglasi na tetrapaku i informacije koliko je dece, mladih, starih nestalo. Ovo su sve špijunske igre, od onih dečijih kao lopovi i žandari, do onih kada se dobri i loši momci jure po gradu, postavljaju zasede, lovci idu u hajke sa svojim ptičarima – ili se ja ne razumem baš dovoljno u lov za ovu astrosliku. Ovo su i hakeri koji će upasti u najstrože čuvane arhive, lopov u Vatikanu i velikom muzeju, krtica u svakoj tajnoj organizaciji i službi, ovo je vreme za filmove poput „Life of Others“ i „Tinker, Tailor, Soldier, Spy“, ili za nemi film (The Artist) gde je sve gestikulacija, ovo su pantomime, jezik gluvonemih, šifrovane poruke. Ovo je i svaki film o potrazi za identitetom kao serijal o Bornu ili „Memento“, i sve ono što ovog trenutka oko vas govori o vama. Zato je ovo i copycat, neko ko kopira druge, krade tudje identitete kao tinejdžer kada se ponaša, oblači kao neki njegov idol na koga želi da liči. Ovo su umazani prsti dizajnera i slikara, pero koje piše plavo, mastilo, penkalo, i tatoo majstori kao i svi ti umetnici što rade sa bojama, i koji sada imaju dosta posla. Ovo su ilustracije, književne alegorije, imagologija, sve je u slikama. Ali da bi video slike koje govore, čovek sada mora da ćuti. Ovo su čuda baš zbog toga, jer samo tada će zdrav razum da poklekne i da se preda pred tajnom. Kada se čudo desi, kada čudo vidi, čovek – zanemi jer ne može da objasni ‘kako’. Ali mnogima percepcija okovana u raciju ne dopušta da vide da je nešto što se dešava pred njihovim očima – čudo. Kao kada na premijeri prvog filma braće Limijer „Ulazak voza u stanicu“ nastaje pometnja u bioskopu, gde publika misleći da voz ide na njih poče da beži. Susret čoveka sa onim što ne razume i u šta je bio siguran da ne veruje.
Ovo je poslednja reč, ruka koja maše jer neko odlazi, svaka molitva, mantra, blagoslov, tri prsta slepljena dok se krstite, ili dva dok meditirate, ali prsti slepljeni kao da čvrsto drže sad misli i razum da ne smetaju miru i duhu. Ovo su svi torenti, piratske partije, sajtovi, citiranja, anonimusi, avatari, niknejmovi…
Ovo su svi pijanisti magičnih prstiju, ovo nije čitanje nota već je ovo komponovanje. Ovo je kada mi pijanista, Dejan Ilijić na pitanje da li je napisao neke note za predivne obrade pesama EKV-a koje je uradio, kaže: „Nisam pisao ništa, niti radio aranžmane, sve je snimljeno iz prve, druge sa vrlo malim planovima šta ću i kako ću. Sve je iz srca sto bi se reklo.“ I onda to zvuči ovako:
I ovo su svakako prsti Bojana Zulfikarpašića, jednog od najboljih savremenih džez pijanista, koji u svom horoskopu baš ima Merkur u Ribama.
