4. juna Jupiter će izaći iz Ovna, gde je moral i jedine vrednosti nalazio isključivo u radu, akciji, neumornom hrljenju ka ciljevima, ma koliko oni (ne)dostižni bili. Nagonio nas je da ostavimo po strani sve što korisno nije, što isplativo neće biti. I čini mi se da Svemir ima nekakav tajni plan, da je on najveći strateg i taktičar, te se odmah nakon Ovna – tog večitog radnika, inicijatora svake akcije, avanturiste koji je večito na nogama i koji samo o nekakvim ambicijama taštim brine, na nebu nalazi znak Bika. Znak, koji važnost daje odmoru i čulima, koji ističe važnost umetnosti i svih tih na prvi pogled ne tako pragmatičnih profesija, dok se u duši iskreno gnuša znoja i umora u kome ljudi često sebe okivaju ne bi li se domogli poštene egzistencije.
I tako, menjamo malo sada svoju filozofiju, od 4. Juna pa sve do juna sledeće godine. Te zato Jupiter, taj večiti moralista, idealista, filozof, sada najlepši zadatak ima – da filozofiju iz čiste radosti stvori. Pa je ovo autentična slika Epikura, poslednjeg grčkog filozofa koji je živeo u 3. veku pne, i koji je isticao da je uživanje najviše dobro i jedini cilj kome su podređene sve druge vrednosti. Pitao se Epikur, baš kao što ćemo svi mi sada dok je Jupiter u Biku, kako da skinemo drugima grč bola sa lica, kako da razvedrimo ljudsku dušu, kako da napojimo radošću i smehom ljudski život. I sigurno ne slučajno baš ga tu ima Odri Hepbern, pa nam u „Doručku kod Tifanija“ izgovara ideal ove jupiterijanske slobode u znaku Bika: „Kad mi je teško, odem kod Tifanija. Volim onu uzvišenu atmosferu, one ljubazne ljude u odelima. Svi se smeše i svi imaju svoje divne novčanike od kože. Kad bih u stvarnom životu našla neko mesto gde bi mi bilo kao kod Tifanija, odmah bih se tamo uselila.” Pa kako otvori kapije Bikovskog vrta, Jupiter bi da raskoš stvori, da se izobilju divi, a lepotom i smehom zavodi. Jer treba znati da je znak Bika sve daleko iznad one osnovne egzistencije i životnog pragmatizma koji nas jedino uči kako da preživimo. On je znak bogatstva svakolikog. Od materije koja donosi slobodu zadovoljstvu i koja je uslov za radost spokojnog i sitog života, do bogatstva duše večito inspirisanom umetnošću, erotizmom, telom i prirodom. Zato su ovo najskuplja umetnička dela i posebno sva ikada zabranjena i cenzurisana dela zbog slobode koja je u njima prikazana, slobode koju carstvo erosa i čulnosti ima, od „Doručka na travi“ Edvarda Manea do Lorensovog „Ljubavnika Lejdi Četerli“.
Al’ kako je moral Jupiterova vrlina najveća, kako drugačije da poštenje i vrline svoje sačuva ako ne tako što će materiju u radost da pretvori. Učiniće sve Jupiter dok je u Biku narednih godinu dana da razveseli sva ta zabrinuta lica nekim izvanrednim poklonom i ugađanjem koje će dalje probuditi usnula čula, a čula osmeh – tu najlepšu muziku života. „Učiniću da ljudi zaborave na bol, jer je bola previše na ovom svetu. Previše je muke, previše tuge, patnje, zabrinutosti…“ , misli Jupiter u Biku dok otvara vrata nekog novog pozorišta, dok priređuje zabave, obnavlja muzeje, otvara fondacije, zadužbinar, tutor što poklanja i deli, nudi najbolja vina i teši druge samom pojavom svojom koja optimizam vere u dobro i radost ni na tren ne gubi. I svi ćemo imati tu potrebu da voljene usrećimo, obradujemo i učinimo im život lepšim. Da damo, ne bi li osmeh zauzvrat dobili.
Međutim, jedna misao nikako da se otrgne od ovog Jupitera u Biku. Pita se Jupiter, „da li ću biti istinski srećan ako samo ja imam uvek?“ Onaj koji ima – taj i daje, i zadovoljan je on tim kosmičkim poretkom jer duboko u sebi pravdu traži. Pa kako dobije nešto materije – tako nalazi nekoga koga bi mogao pošteno da nečim lepim, otmenim il’ nesvakidašnjim počasti. „Ali zašto i drugi nemaju kao i ja? Zar je tako teško stvoriti materiju?“ I tada shvata, da ljudi nemaju ne zato što nemaju sreće poput njega, već što su apetite svoje odavno izgubili, što su im čula utišana, što su već dugo navikli da budu zadovoljni onim što im se pružilo. Zadovoljni možda i ne, ali zahvalni gledajući nekoga ko od njih još manje ima. I jedino tada, u tom saznanju Jupiter u Biku tužan i usamljen postaje, shvatajući da je on večito željan ma koliko želeo, i večito zagledan u one koji imaju još i više i čiji život na pesmu liči. Njihove živote bi on oteo za sebe ovog trena da može, i kako bi to tek bilo divno, „jer ako ja imam – onda će svi imati! Ako sam ja srećan – svi će oko mene biti srećni!“ Pa tako i odluči da uprkos tome što pored njega i dalje u grču i strahu ljudi žive, on materiju svoju uveća ne zaboravljajući kako je i njemu nekada davno dok je strepeo nad sopstvenim životom i patio što ne može ni u pozorište da ode, prišao jedan dobričina i ponudio posao kakav je tada mogao samo da sanja. I ja ću drugima dati priliku o kojoj sanjaju, zato hrlim napred, gonjen željama koje su uvek vremenom samo sve veće.
„A dok se to ne desi, u šta ni malo ne sumnja da će biti, daću svima njima ponudu koju neće moći da odbiju! Jer znam da i u najnezadovoljnijem od svih njih jedan mali epikurejac postoji, živih želja samo zaboravljenih. Daću im erosa seme da im zavede telo, koje je minimum materije koji posedujemo. I ta strast, taj susret pun vrelih pogleda i želje za dodirom pokrenuće apetite i nepresušnu potrebu da ljube još, da uživaju u svome telu, eros će otopiti ledeni strah egzistencijalizma, eros će ponovo, kao i hiljadu puta do sad, spasiti čoveka od samog sebe.“
