Sunce po znacima

KAD JE ZEMLJA BILA BOG

12182384_10208140780056714_1760802839_n

11900021_947438918641520_6230361013469101355_nPre par dana Sunce je ušlo u znak Device. Napisah tom prilikom na svom profilu kratak status, “Sunce je ušlo u Devicu. Šta traži Sunce u Devici…” Padoše tu neki lajkovi i komentari, ali sve nešto mislim da glavni motiv za ovu moju retoriku ipak čitateljstvo nije do kraja shvatilo, što je razumljivo. Jer nisam do kraja ni napisala. Dakle, zašto je (danas) neprirodna slika Sunca u Devici?
Zato što više nema one proste poljoprivrede koja postoji da prehrani, a ne da profitira. Zato što su čelični silosi i mehanizacija, oplemenjivanje u laboratorijama i smišljanje novih GMO ili kakvih god drugih semena i biljaka, kloniranih i sintetičkih ispremetale prvenstva u ovoj nekadašnjoj idili. Devica je svaka livada. Svaki plac. Znate iz aviona kad bacite pogled pa ono pod konac vidite parcele, za nijansu ili više zelenije ili zlatnije. Taj red, taj crtež koji čovek radom na poljima stvara je Sunce u Devici. I to je to devičansko “pod konac”. Jasno i normativno. Odatle vuče korene, sa bregova i iz ravnica. No nekada, Sunce je za čoveka na njivi, čoveka seljaka, zemljoradnika bilo Bog. A zemlja.. e, zemlja je bila Boginja. A čoveku samom na pamet nije padalo da bi ikako on mogao biti važniji od njih. Od nje koja ih sve hrani, izdržava, nosi, od tog toplog grumena koji mrvi pod prstima, od ranog jutra kroz koje ga sunčevi zraci iz Device nalik puteljku ka zemlji vode, od prostranih voćnjaka i vinograda koji su bili sav njegov ponos, njegov trijumf, delo, kruna, čast, smisao. 11900052_947439058641506_8885422059242465866_nOd hleba mekog kao duša koji ga hrabri da uveća porodicu, koji je grejao dom. I svaki put kada bi Sunce ušlo u Devicu divilo bi se poljskim radovima, berbama, oranjima, došlo bi da obasja teške plodove što težaju grane. Da pritera ljude u hlad kad užeže, a onda kad smo već u hladu aj’ na užinu, a onda opet nazad na rad. Korpe pune, ambari svrsi shodno služe, pa da za koji dan sa komšijama zajedno zimnicu počnemo da spremamo, da napunimo tavane i podrume.

Jesen je bila večita tema školskih sastava jer je nosila šarenolikost, puno boja i impresija. Da, jesen je impresivna. Bar bi trebalo da je. No evo Sunca, a ljudi su odavno otišli sa tih polja. Eno ih u kancelarijama gde ih Sunce ni ne dotiče u mesecu kada najviše treba da su na polju i napolju. Eno gde je sve zrelo i spremno, a oni i dalje u redu u pekarama, ili po restoranima, ili daj šta daš ishrana, tek da nisam gladan jer žurimo. Mnogo žurimo. I mnogo toga ne vidimo kako prolazi pored nas.
Pa ni Sunce više nije ponos zemlje. To je ponos čoveka da sa zemljom radi bukvalno šta mu na pamet padne. Zaboravio je odavno da je kultura reč koja vuče korene iz latinskog “colere/culture” što znači – gajiti, obradjivati i da se prvenstveno odnosila isključivo na zemlju, pa tek od Cicerona na duh, filozofsko u čoveku, a danas – evo gde smo izjednačili kulturu i civilizaciju i potpuno je usprotivili prirodi. I oplemeniti je reč koja se prvenstveno odnosila na zemlju. I mnoge dobre reči su od zemlje nikle u rečnicima pre nego što smo im značenja proširili.

A gotovo ironija jeseni biva to što umesto najzdraviji od rada u polju i zdrave hrane – ljudi u septembru i oktobru bivaju najtananijeg zdravlja, kilavi, otežu se redovi u domovima zdravlja – koji je opet simbolika Device. 11887926_947439145308164_5652359305142124437_nSvaka ambulanta, dispanzer, lekar opšte prakse i medicinska sestra, kućna apoteka, a negde i kućni travarski fito-arsenal pa se bori čovek sa vremenom, sa prirodom, tehnologijom, hemijom… A u težim ili hroničnim bolestima, eto nas gde se kao u romanu “Usta puna zemlje” najednom setimo bilja i školskih herbarijuma. “…od tog širokog i hrapavog lista, obraslog beličastim dlačicama, nije očekivao nikakvo čudo, ali je zato odjednom očajnički poželeo da na toj livadi, koja ga je omamljivala ustreptalim bojama i prejakim mirisima, pronađe sve one lekovite trave kojih je sad bio u stanju da se seti: raženu glavicu, velebilju, jedić, tatulu, buniku, mrazovac, digitalis, gorocvet, slačicu, medveđe grožđe, lincuru, đurđevak, sapunjaču, rastavić, stežu, srčenjak, podbel, kantarion, kleku, hajdučku travu, zečji trn, kamilicu, divizmu, majčinu dušicu, kaćun, zeljastu ovliku, kokotac i borovnicu.”

Zato je Sunce u Devici po malo uzaludno, jer svaki zamah na polju menja za udarničke poslove u kancelarijama. Posejani ljudi za svojim pultovima i radnim stolovima u kancelarijama. Puštaju klicu i donose prinose. Svaki čovek – jedno seme. Uzaludno jer nam se čini da smo postali neki nov, moderan svet u kome je poljoprivreda OUT i kome će laboratorija pomoći ako zatreba, a praksom demantujemo sve to i trčimo kod svakoga ko ima neki eliksir smućkan od travki.

I zato.. ako bismo samo zasadili u svojoj baštici na terasi ili dvorištu neku kulturu, čudo bi se dogodilo. Od zdravog razuma do prirodnih ciklusa, od zdravlja do ponovnog uspostavljanja reda. Zato treba razmišljati o tome, o nekoj zemlji, o nekoj bašti, o domaćoj hrani, o sušenju lekovitog bilja. Zato napravite ajvar sami ove jeseni pa čak i da je prvi put. Ili sok od paradajza, ustrebaće kada krenu slavski dani na zimu. Idite na pijacu i kupite sveže ubrano, zaobidjite masimalno supermarkete, jer je greh u septembru kupovati povrće umotano u celofan. Osetite miris bilja i kada je kozmetika u pitanju, pa birajte sebi najzdravije.

Onaj drugi deo koji takodje predstavlja znak Device i koji se odnosi na korisnost, primenu znanja u tehnici, gradnji, stvaranju sveta, od pećinskih crteža, prvih mapa, luka, narandžinih polja, redovnih liturgija, do fabričkih traka, gradilišta, knjižara i biblioteka, carina i radionica – širi se eksponencijalno svet Device, svet ljudi u kome se neprekidno obradjuje i stvara. No taj monopol nad zemljom i hranom, a monopol je uvek Sunce – kao da preti i ovom rastu u kvalitetu, a samim tim pojačava monopol zdravstva (isto Sunce u Devici). Pa kao što podrazumevamo hleb i hranu, bez poštovanja kako bi inače trebalo, tako podrazumevamo da će se ne znam gde na nekom gotovo nemogućem mestu izgraditi most. Niti ćemo se diviti inžinjeru, niti ćemo zastati da pročitamo takvu vest isto kao što je sve manje onih koji se dive svom tek izniklom čeri paradajzu. Nigde aplauza, a Sunce u Devici možda više od svih njegovih pozicija od kada je ljudi služi našem održanju, opstanku i večitom potvrdjivanju.

* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se! 

 

Klikni da bi komentarisao

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh