Merkur u Raku – Otisak duše

Baš kao što je to špijunka na vratima svakog doma, sve u šta se uliva Merkurova radoznalost sada – jesu ljudi.  Obični ljudi. Pita se Merkur, zašto je devojka sa slušalicama u ušima u tramvaju tužna.. da li majka do nje sa detetom živi sa ocem deteta… o čemu misli sedi starac dok hrani golubove.. kome nosi poklone ova sredovečna gospodja i da li će joj se iko obradovati… Ovo je telefonski imenik i onaj stih od Bukovskog, “Kad telefon zazvoni, i ja bih voleo da čujem reči od kojih bi mi bilo lakše. Zato je i moj broj u imeniku.” Ovo su pisma majci, ovo su priče za decu, i šapat na jastuku. Ovo je svaki Sanovnik i potreba za dešifrovanjem snova, ali ne, ovo nije Frojd, ovo je Jung dok piše svoju autobiografiju “Sećanja, snovi, razmišljanja”, kao što je ovo i Tin Ujević u stihu: “Samo je san stvarnost. Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima. Povijest je niz halucinacija, čovječanstvo živi u opsjenama…” Ovo je prvo pismo koje beše slikovno, ovo je prva kuća koja beše pećina, i prvi crtež na zidovima Altamire. Ovo je dar svih ljudi da razumeju prvo simbole, a onda govor ruku, pa tek onda pisani jezik. Ovo nije ime, već prezime koje nose svi članovi kuće što nam odredjuje pripadnost. Otuda je ovo i potreba da se svako ponekad pita ko su bili svi ti ljudi pre mene a što su imali isto prezime kao i ja. Istraživanje porekla, arhivi, dnevnici, lične beleške – nikako javne, crtanje porodičnog stabla.A ako bi predstavljao ime, onda je ovo Blagoje, isto kao i Dušanka, i Dobrica, i Bojana i Luna i Dunja.

Ovo je zanimanje za živote običnih ljudi – ne slavnih, niti jet seta. I ko je ono rekao da su oči ogledalo duše.. jer one to jesu, ali ne poznaje svako govor pogleda. A ovo je pogled što veštije od hakera provaljuju passworde duše. Ovo su u stvari svi pesnici, i svi slikari naivci. Ovo je baš zato i Kovačica. Ovo je utešna reč, pa zahvalna, negujuća, reč podrške, pa dobrodošlica na otiraču ispred vaših vrata. Ovde se ljudi prepoznaju po senzibilitetu duše, a ne tela niti strasti niti sličnih interesovanja. Ovo je prajezik. Ovo su imena naših sela, slikovita kao slikari da su ih krstili: Zvonce, Svračkovci, Zavoj, Udovice, Majdan, Šljivovica, Čajetina, i ovo je svakako selo Mokrin, ali ovo nije Miroslav Antić, već njegova majka Melanija (jer Rak je majka) što je rodila velikog pesnika (Merkur) da oživi dušu u Mitu o ptici (Merkur ptica, Rak mit), i dotkane svojim versama sam svemir koji živi u svakom čoveku. I čije su SVE pesme pisane u simbolici Merkura u Raku. “O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.” M. A.
Ovo je momenat kada sećanje govori, projekcije iz detinjstva i zato je ovo sva psihoterapeutska praksa što je tu da sluša ljude, da proviruje kroz slike detinjstva duboko u sećanja, dok duša žedna jedva čeka da neko zaroni, da se zainteresuje, da bude tu i sasluša. Ovo je i pesma od Beatlesa o Eleonor Rigby i svim usamljenim ljudima sa gomilom neispričanih sećanja, sa čežnjom da još neke nove mape na duši nam neko ucrta. Ovo je potreba da otkrivamo jedni druge i ostavljamo trag. Otisak sebe u sećanju nekog drugog. Priče o ljudima sakrivena izmedju korica knjiga na našim policama. I svi ti ljudi žive zajedno sa nama, tiho, neprimetno na tim policama.

Klikni da bi komentarisao

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh