Piše: Aleksandra, 11 Jun 2012
Merkur u Raku – Otisak duše
Merkur je u Raku par dana već, i tu će biti do 26. juna… Baš kao što je to špijunka na vratima svakog doma, sve u šta se uliva Merkurova radoznalost sada – jesu ljudi. Obični ljudi. Pita se Merkur, zašto je devojka sa slušalicama u ušima u tramvaju tužna.. da li majka do nje sa detetom živi sa ocem deteta… o čemu misli sedi starac dok hrani golubove.. kome nosi poklone ova sredovečna gospodja i da li će joj se iko obradovati… Ovo je telefonski imenik i onaj stih od Bukovskog, “Kad telefon zazvoni, i ja bih voleo da čujem reči od kojih bi mi bilo lakše. Zato je i moj broj u imeniku.” Ovo su pisma majci, ovo su priče za decu, i šapat na jastuku. Ovo je svaki Sanovnik i potreba za dešifrovanjem snova, ali ne, ovo nije Frojd, ovo je Jung dok piše svoju autobiografiju “Sećanja, snovi, razmišljanja”, kao što je ovo i Tin Ujević u stihu: “Samo je san stvarnost. Zbivanja su u mašti, a misli su snovi o snovima. Povijest je niz halucinacija, čovječanstvo živi u opsjenama…” Ovo je prvo pismo koje beše slikovno, ovo je prva kuća koja beše pećina, i prvi crtež na zidovima Altamire. Ovo je dar svih ljudi da razumeju prvo simbole, a onda govor ruku, pa tek onda pisani jezik. Ovo nije ime, već prezime koje nose svi članovi kuće što nam odredjuje pripadnost. Otuda je ovo i potreba da se svako ponekad pita ko su bili svi ti ljudi pre mene a što su imali isto prezime kao i ja. Istraživanje porekla, arhivi, dnevnici, lične beleške – nikako javne, crtanje porodičnog stabla. Ovo je zanimanje za živote običnih ljudi – ne slavnih, niti jet seta. I ko je ono rekao da su oči ogledalo duše.. jer one to jesu, ali ne poznaje svako govor pogleda. A ovo je pogled što veštije od hakera provaljuju passworde duše. Ovo su u stvari svi pesnici, i svi slikari naivci. Ovo je baš zato i Kovačica. Ovo je utešna reč, pa zahvalna, negujuća, reč podrške, pa dobrodošlica na otiraču ispred vaših vrata. Ovde se ljudi prepoznaju po senzibilitetu duše, a ne tela niti strasti niti sličnih interesovanja. Ovo je prajezik. Ovo su imena naših sela, slikovita kao slikari da su ih krstili: Zvonce, Svračkovci, Zavoj, Udovice, Majdan, Šljivovica, Čajetina, i ovo je svakako selo Mokrin, ali ovo nije Miroslav Antić, već njegova majka Melanija (jer Rak je majka) što nam rodi najvećeg pesnika (Merkur).
Ovo je momenat kada sećanje govori, projekcije iz detinjstva i zato je ovo sva psihoterapeutska praksa što je tu da sluša ljude, da proviruje kroz slike detinjstva duboko u sećanja, dok duša žedna jedva čeka da neko zaroni, da se zainteresuje, da bude tu i sasluša. Ovo je i pesma od Beatlesa o Eleonor Rigby i svim usamljenim ljudima sa gomilom neispričanih sećanja, sa čežnjom da još neke nove mape na duši nam neko ucrta. Ovo je potreba da otkrivamo jedni druge i ostavljamo trag. Otisak sebe u sećanju nekog drugog.
