Kada se godišnja doba smene i nastupi jesen, gradovi dobiju boju opalog lišća, kiše umire naša furiozna kretanja, a hladni vetrovi pojačaju potrebu da sem kaputa, imamo uz sebe još jedno biće od krvi da nas prigrli i zaštiti. I svi smo ranjivi sa ovim godišnjim dobom koje svoj madjioničarski trik metamorfoze izvodi sa čitavom prirodom, pa i nama. Ove godine 8. septembra, nebo na pozornicu izvodi Veneru da u Škorpiopnu bude i ostane sve do početka januara (što je gotovo četiri puta duže od njenog uobičajenog zadržavanja u znacima). I kako niko od nje ne ume bolje da oživi i oslika prolaznost, kraj, smrt prirode i transformaciju života, mogu slobodno reći da kada januar dodje, svako od nas će biti izmenjen za iskustvo dubokih emocija, bola, sreće, prolaznosti i besmrtnosti ljubavi.
photo: „Desire“ © Wesley Dombrecht
Displayed here by kind permission of the artist / Slika je objavljena uz pisanu dozvolu umetnika.
Ljubav. Tema koju baš dugo nisam dotakla. A ovih dana, Venera u dubinama Škorpionske tame pravi dva vrlo bitna aspekta na nebu. Trigon sa Uranom i kvadrat sa Neptunom. “I boli i boli i boli i boli nas ljubav…” rekao bi Milan Mladenović. I naravno da mi mora pasti na pamet Milan iako mi se trenutno na plejeru vrti Morrissey, obojica – pesnici samoće, bola, slobode, ljubavi i bunta, svega onog što baš ova trenutna nebeska slika dočarava.
Zamislimo tu Veneru u Škorpionu, kojoj se čini da je vekovima sama, nedovoljno ljubljena, nedovoljno grljena, koja vapi za dodirom kao vazduhom, koja beži od dodira istovremeno jer čas predaje nekome je čas kada zna da je i kraj tu, da smrt, kraj, rastanak mora doći. Pa čežnja duboko potisnuta, nežnost ubijena jer nežnost je bol za nju.” I dodir može da boli”, rekla bi vam ona svojim dramatično zvonkim glasom poput glasa Eho dok vi mislite da vas zavodi, da samo neće lako da se preda ne naslućujući borbu koju ona od rodjenja vodi sa sobom. I baš ni malo askeze ovde nema, nikakvog odricanja – a sama toliko dugo može biti. Može? Ili, mora… osudjuje sebe samu na bol, na koji će se vremenom navići. Ali bol koji dolazi iz dna stomaka, iz prepona koje gore od strasti jer ovo je najsnažnija moć želje koja se požuda zove, pohota, taj bol je nepodnošljiv .
Gotovo mitološka slika da je ovo, žene koja sama u pećini duboko čeka na onoga ko zversku snagu želje ima, na onoga ko će je prostreliti pogledom, od koga će joj krv pojuriti telom, koji će je oteti od sebe same, kome će se u trenu predate znajući da je već kraj. Nemušta da zavodi, ali energična i harizmatična svakako, gotovo da ni ne primećuje desetine muškaraca koji bi da je imaju, da je dodirnu, da je ljube. No to njoj ne znači, jer ona čeka fatalnost.
