Venera i Uran u Biku – jer jedan sekund menja sve

“And that is how change happens. One gesture. One person. One moment at a time.” – Libba Bray

Venera je u Biku, ide ka Uranu.
Ljubav sada voli slučajnosti. I voli raskrsnice, nemoguće misije, vratolomne barikade i rizik. Ljubav nekada, zašto ne priznati – žudi za strahom. Traži uzbudjenje i strah, napetost i rizik, onu sekundu kada se gubi kontrola. Nekada ispadne dobro, nekada se tako izazove treći svetski rat. Nema pravila. Mnogo je lakše mladima koji se sada ljube i smeju, stiču nova iskustva. Teže je starijima koji zato sada beže daleko što dalje, ne osvrću se na poziv koji može biti onaj koji menja sve, već samo napred, ne staj srce, trči beži… spuštaj slušalicu, završavaj razgovor, izbriši greškom poruku, zajebi sve reci šta ne treba, odugovlači protiv sebe i svoje želje i ostavi pogrešan utisak. Sabotaža dolazi sa ovim aspektom jer kako jedna pesma kaže „nismo znali da smo ovo hteli“. Izazov za svakog ko u sebi seme erosa nosi (Bik) da nešto počne i bez nade i bez stida, gotovo nehajno i spontano (kažemo „desilo se“) ni ne sanjajući zemljotres koji se sprema.
A kolko će ta ljubav trajati!? Setiću se Darela koji je u „Kvartetu“ napisao da je smešno meriti ljubav glupim sredstvima kao što su sati ili dani. Kao da je bitno. Bitna je promena koju donosi Uran ali koja je pre svega spoznajna jer ljubav je prvi način na koji smo učili da spoznajemo sebe. Ništa više nije isto, promena za promenom, nove želje novi snovi ili bez želja i snova prizivamo sve ono što upravo ovakvi dani mogu da donesu. Nekoga da nam želje i snove vrati.

Sve opasnosti koje ovaj aspekt donosi tiču se volje koju predstavlja Uran. Nametanje, provociranje koje izaziva manijačenje i ubrzanje, za koje mnogi nisu spremni a ako su pošteni znaju dobro da su prvi zabacili udicu. Zato pazite kome šta zabacujete i koga i šta prizivate.

„…ponoć se bliži predstava traje
sjedamo u kola idemo dalje
izvan grada ima parcela
lijepo mjesto na kraju sela
vodimo ljubav zagušljiv je zrak
snažno svijetlo pada ravno na nas
nije normalno pa to je vlak
grabim volan i dodajem gas
hladan znoj mi curkom nagriza vrat
paranoja
bježimo u mrak…“

(Azra)

Jer Uran čuje, vazda spreman a ko beži on ga stigne. Voli da juri, da zastrašuje poput zemljotresa koji isteruje iz kuća, tako i Uran isteruje iz okovanih ličnosti, uloga, rutina, isteruje na videlo i u po noći sve ono što bi naša volja htela.
Tamo gde je potrebno rušenje eto rušenja, sasvim jednostrano, opet volja koja ne dozvoljava komunikciju, ne dozvoljava razmenu i dvosmerne situacije. Čovek reši pa obriše, eliminiše, blokira, ignoriše, pobegne, izbegava jer mu se više nešto neće. Ne haje šta se dešava tamo sa one strane mosta. Jer, most je srušen. A onaj preko, nekad se i ubije. Ne može da podnese sve to. Tako se i Jim Carrey-ju devojka ubila 2017 kada mu je Uran bio u kvadratu sa Venerom pošto se on odjednom više nije javljao. Jer, da… desi se.
Nema svako tu volju koju podupire okorela individualnost. Nema svako tu potrebu da voli kad hoće i kog hoće i dokle hoće. Pa romantika nestaje onog časa kad nema više napetosti. Napetost je stanje erosa u kome se Venera i Uran jedino razumeju. Biti il ne biti, al više kao uleteti u to ili ne.
Jer,

„ja želim te samo na čas,
minuta već razdvoji nas.
Već me bodu tvoje oči,
već me tvoja čežnja koči…
…
Želim te… samo na čas. „

(Haustor)

Teško je to Uranu objasniti, on naivan misli da je to tako kod svih. Da ako on zezne nekog, i taj je zeznuo isto nekog i da on u toj nekoj jednačini ni najmanje nije kriv. Takodje je u Uranovoj filozofiji sve u jednoj reči „Hoću“.

Nema želim, voleo/la bih, bilo bi dobro.. sve je stvar volje, pa ako hoću ja, misli Uran, hoće i on/ona. Dve volje koje samo dok se ponašaju kao dve volje vrcaju od erosa. Čim neko olabavi i preda svoju volju – nema više uzbudjenja.

Takodje, malo pažnje nije na odmet ali samo unapred dok nema akcije. Jer ako sad akcija krene nema pauze jer ide lavina.
Za mnoge je bolje ćutati i prećutati, praviti se lud, stišati se, primiriti.
Bolje izbegavati konflikt jer sada se lako raskida, razvodi, kaže nešto što nas goni u divlje i nepoznato, želja neka zaostala možda iz mladosti nalik avanturi, nedovršenoj pustolovini, strah od letenja rekla bi Erika, strah od rizika. Od gubljenja kontrole pa kao da bi sad čovek da to propušteno nadoknadi. Uran čeka da zavrne. Pustolovno i vredno filma. Tragikomičnog dok je u Biku.

Ovo je zato i trenutak istine kada saznamo ono što može da nas jako zaboli. Kada saznamo da nismo jedini. Da neko kome smo želeli da pripadamo zapravo ne pripada nikome a možda je paralelno sa stotinu. Nekako je svoj kao da može da pripadne kome hoće ako hoće. Ljubav sa kockarima, bankarima, hazarderima, boemima, talentovanim lažovima. Svima koji su kalemili svoja iskustva u porocima i grehu. Koji su ko zna kada prešli granice. Jer smešno će zvučati ali Uran je granica koja kada se predje može postati iskustvo zbog čega nam sve normalno na dalje može biti nedovoljno. Njegova priroda nije samo svojevoljna i slobodna, željna rizika i opasnosti već i opsesivna, sve se ubrzava i postaje jedno veliko nestrpljenje a pogotovo sad u Biku gde eros fercera na ludačkim brzinama lako se sklizne u vrtlog i pomućenu svest.

No na sreću, postoji i volja koja živi u 4 zida, i koja sebe zadovoljava sama. Samovolja i da čovek zaradjuje samostalno, ili da se sam čovek voli svojevoljno.. kad mu je do toga. Kako kaže stara pesma:

„Sa „Zum-Reportera“ smesi mi se Klara.
Izvlacim malog nestasnog, divljacki.
I opet je lepo 5 minuta.
O, kako bih voleo, O, kako bih voleo,
O, kako bih voleo da si tu!“

(Goblini)

Ko se ne bude u ovom periodu bavio erosom, baviće se novcem i sad se dobro može zavrteti to kolo sreće. Neko gubi a neko dobija. Kad primetite da svi oko vas imaju probleme sa parama dobar je čas za vas da rizikujete, da neplanirano neku akciju preduzmete. Neko će tako sad da da otkaz, neko će da aplicira za Zelenu kartu na koju nije pomislio nikada, ili da napiše neko motivaciono i pošalje CV iako mu takodje nije palo na pamet da menja posao. Kao da neko goni da se neka akcija uradi, malo rizična jer desi li se – postavlja nas na onu raskrsnicu sa svim mogućim uzbudjenjima, strahom, hunterskim porivom da volju vratimo u svoje ruke iako je sve 50% šansa da smo napravili grešku, ali nećemo znati ako ne probamo – kao i sve uostalom. Nekome talija, nekome baksuz. Kosmos kaže – čist račun.

Još je ovo i muzika, puno muzike, puno svega što budi čula i podstiče stimulacije, svega previše, prekomerno jer samo prekomerno je dovoljno. Koncerti, prilike za okupljanja i slučajne susrete. Mnogo slučajnih susreta, preokreta. Ode mlad čovek potpuno ugruvan i urušen zbog neke emotivne drame koja mu se desila na neki skup, gotovo ga naterali da izadje iz kuće jer bio je rešen da se oplakuje uz besomučno slušanje one njihove ljubavne pesme a kad ono – jutro je donelo sve nešto novo, i ljubav je imala novo ime. Jer, desi se. Tek tako, jednostavno se desi. A da li će da traje – samo onoliko koliko i tačka na trapezu. And the rest is rust and stardust.
Zato je možda najbolje sve ovo zaboraviti, okupiti one ljude oko sebe sa kojima nema granica u zezanju i smehu, po principu neka nemir čuje svemir – te divne genijalne prijatelje i srećom dobacivati do neba. Jer na kraju, usta (bik) traže poljubac ali traže još više smeh koji ide iz srca kroz one korene koji vise sada naopačke zbog Urana, sa neba.

„Nikad nisi mogla da vidiš ko sam ja
sada sama igraš i ne znaš gde sam sad
Mogao sam da te volim, da ti dam sve
nema više bejbe, nestalo je!“

(Partibrejkers)