Od kada je Uran ušao u Ovna 2010, pohrlio je u rvanje sa Plutonom koji je mirno sam, na vrhu svoje mračne gore stenovite i dramatično strašne nalik Usamljenoj planini iz Hobita, poput zmaja ležao vekovima na ogromnom blagu i mirno dremao. Tu dozvolu doduše dobio je još iz arhive antičkih bogova, gde kao bog podzemlja ima neopozivo vlasništvo nad najvećim bogatstvima i sve što pripada zemlji – pripada njemu. Nedeljiv po prirodi, on svoju moć uvećava distancom, ne-mešanjem sa drugima, nepristupačnošću i samo prisjedinjavanjem tuđeg. Najčešće otetog, na silu uzetog, jer sila boga ne moli, a on je sila. Stigne vam opomena da platite državi poreze, i ne moli vas niko, niti vam mantra pomaže. Pluton se uvećava, nema nameru da išta da, a sitnim slovima poručuje: ako ne platiš, uzeću na silu.
Kao majka koja voli svu svoju decu, i ja kao astrolog moram da razumem svu moju decu – planete, da volim podjednako sve znakove što i činim. Eto imam tog malog, patuljka Plutona. Voli da se sveti, večito je odbačen, izbaciše ga iz društva Sunčevog sistema ko da postojao nikad nije, a on od tada baš kad mu dadoše status zvanično Odbačenog Patuljka, ne smiruje se. Razgoropadio se kao da je dobio dozvolu da sad tako sam, dalek, Ničiji – radi po svetu šta mu je volja. Jer da, on je dete Samovolje.
Zato je to njegov princip i osnova svake vlasti, kao moći – ali ne i princip pojedinca. Moć se poslednjih decenija vidimo i sami ujedinjuje. Pružaju ruke vladari vladarima, bankari bankarima, otima se i prisvaja, ucenjuje i bez ikakve samilosti apsolutno ravnodušno, Pluton raste i jača. Manifestuje se onako snažno koliko je odjeknula i vest o tome da on planeta – nije, nego neki tamo planetoid. Stvaraju vladari iz senke veštački ratove i krize, možda upravljaju već i klimom, ne znam. A svaki put kad provedem neko duže vreme na internetu, urnebes je isti. Svet je zaražen dominacijom. Mladost je zaražena dominacijom, moda je zaražena dominacijom, muzika je zaražena dominacijom, lepota, ljubav, mediji i ekonomija oduvek. Kao da je Plutokratija – budućnost koju stvaramo. Televizijske serije Hanibal i House of Cards doživljavaju globalni maestralni uspeh zahavljujući glavnim junacima – negativcima koji se hrane tudjim slabostima. Da ne pominjem svetsku zaludjenost romanom 50 nijansi sive. Prototip postaje harizmatičan, hiper inteligentan muškarac, neosetljiv na tudju patnju, koji mrzi slabe i hrani se tudjim neuspesima, padom, čak tragedijom. Prototip žene postaje ona koja podržava takvog muškarca. Devojke već sebi na internetu same pridodaju da su “bitches”, u prevodu – kučke. Kao da dobija pet zvezdica time i preteći stavlja do znanja da te može pojesti živog i ispljunuti osim ako nisi Psihopata.. mislim, Plutokrata.
Ali, kako će postojati moć ako nema podanika, ako nema onih koji služe? Kako bi to bila neka dosadna i glupa moć! Zato taj isti Pluton radeći na samovoljnoj superiornosti ostatak sveta čini inferioronim, nedovoljnim, slabim, podanički trpeljivim. Do pre samo par decenija imali smo Afriku i zemlje Trećeg sveta kao mesto gde sva ta muka trpljenja i podaništva živi. Ali danas, svaki čovek što se trudi nekakav pristojan život, profesiju da ima, oseća to podaništvo. Tu nemoć. Taj limit koji mu se nameće, tu granu koju mu seku dok na njoj sedi. Bar dok ne pristine na promenu koja i nije prava promena, već kompromis i ultimatum. Pa kaže stara dobra poslovica “uhvatio se u kolo sa djavolom” i promenio se zaista, ali kažu da je “na gore”. Postao je težak, mračan, sebičan…
E moj Gete, sada bi i mi mogli da napišemo po jednog Fausta. Jasna je poruka, a još jasnija muka kada se živi u svetu koji više odavno ne barata pojmovima pravde i nepravde – što je nekada budilo ideologiju, motivacije, dizalo moral i revolucije. Već evo nas u dobu Moćnih i Podanika, Superiornih i Inferiornih, Lepih i Ružnih, Mršavih i Debelih, Pametnih i Glupih. Nameću se prosto svakim klikom ove svakog morala lišene podele, svake empatije lišene klasifikacije. Za ideale ginu budale – kaže Pluton, dok koristi tu šačicu moralnih, ideologijama sklonih da povede veštački još neku revoluciju i onda zavlada. Zavadi pa vladaj! O kako je naš narod bio pametan i znao puno o Plutonu tek sad vidim.
Postati neosetljiv je Plutonov cilj. Ali nije to okamenjivanje u patnji poput Saturna kad nakon 200 operacija hirurg hladnokrvno, čak pričajući možda neki vic, ulazi u operacionu salu. Već okameniti srce i emociju za druge. Postati gluv i slep za tudje stanje. Klinci gledaju snimak gde se njihovi vršnjaci lome na skejtu, gde su povrede jake i uznemirujuće, ali ne za njih. Oni se iskidaju od smeha, pokazuju jezivu neosetljivost, šeruju taj snimak dalje. Desenzitivnost. Samo malo kasnije, roditelji dodju i žale se da deca nemaju dušu. To više nisu deca, iživljava se nad nama, manipuliše, ucenjuje. U školi drugu pokaže matematiku samo ako mu ovaj prethodno plati. Naivno majka pomisli, trguje, pametan je, ne kao ja budala da ceo život radim za džabe. Ali, daleko je ovo od trgovine, jer je u osnovi potreba da se oseti moć. Inteligencija je oružje, novac je sredstvo, a nemanje osećanja za druge je uslov.
I dok svet tako hrli u nekakvu distopijsku scenografiju, Pluton sa Usamljene planine se mudro smeška. Najmudriji od svih od kad je sveta i veka. Jer u riznici osim svog tog nesnosnog bogatstva, jedino on zna odgovor na najveće pitanje u istoriji čovečanstva. Šta je Smrt. On, Smrt sama igra se ljudima i zavodi ih da iz straha od Smrti beže u materiju. Da iz straha od Smrti beže u moć i gotovo ushićen postaje kad vidi gde ih je prevario te su poverovali da nad Smrti moć mogu da imaju. Da ih nesenzitivnost, bogatstvo, svesno ponižavanje drugih, nepoštovanje drugog čoveka može uopšte lišiti straha koji je zarazio svaku ćeliju njihovog bića. Strah od smrti, koji običan čovek u svojoj svakodnevnoj anksioznosti, nemoći, strepnji i željama zdravo živi. A živi ih jer i dalje ume da voli i dalje ima šta vredno da izgubi. Pa možda nismo moćni, ali smo još kako zdravi i života vredni. Postoji Život, i postoji strah od smrti onda kad postoji život. I ne plašite se da ga osetite moj vam je savet. Taj strah je i te kakva poruka našeg tela i srca da smo živi i zato starom Učitelju, najmudrijem od svih poručiti: Još bih da volim, da osećam i ljubav i bol, pa zato Smrti, i tebi i svim tvojim mračnim pratiljama Depresiji, Beznadju, Očaju, kažem “SORRY, NOT TODAY!”
E, to je tek moć.
————–
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
