Skica za portret: Venera i Uran (dodatak na prethodni tekst)

Skica za portret: Venera i Uran (dodatak na prethodni tekst)

There’s a drumming noise inside my head
That throws me to the ground
I swear that you should hear it
It makes such an all mighty sound

Louder than sirens
Louder than bells
Sweeter than heaven
And hotter than hell

(Drumming – Florence and the Machine)

Razmišljam kako nema smisla dok je na nebu Venera u aspektu sa Uranom pisati o ma čemu drugom osim o ljubavi. Koliko je samo pesama izvuklo svoje nazive i teme opisujući baš ovu vrstu ljubavi..  Cosmic Love (Florence and The Machine), Strange Love (Depeche Mode), Part-Time Lover (Stevie Wonder), Foreign Affair (Tina Turner), Careless Whisper (Wham!), Love Sex Inteligence (The Shamen), A Fool in Love (Ike and Tina), Accidentally In Love (Counting Crows), Strange Kind of Love (Peter Murphy), Be Free With Your Love (Spandau Ballet), Runaway… i mnoge mnoge druge…

Ali kako sam ovih meseci introvenozno na Florence and the Machine, i kako Florence Welch iz ove engleske grupe ima i sama sekstil Venere i Urana, i kako sam je odmah osetila, prepoznala, i glasom, i nesvakidašnjom muzikom koja je kombinacija raznih ritmova i žanrova, i kako su joj tekstovi prilično venerouranovski, što znači, vibriraju, oslobadjaju, nude neku slobodu, pokreću energiju, teraju vas da se njišete, da pratite ritam koji nema ništa od zemaljskog već je kao u onom stihu Vere Majske “Rasla sam divlje sa korenom na nebu” E pa tako se i ja osećam kada ih slušam često..

I stoga, astro-ilustracije! Kako već volim da povremeno fljusnem ovakve sličice na sajt i navikavam vas lagano i na tu vrstu astro prepiske :), ovog puta kroz tekstove Florence and the Machine i moje astro-komentare..

A falling star fell from your heart and landed in my eyes
I screamed aloud, as it tore through them, and now it’s left me blind
The stars, the moon, they have all been blown out

(Cosmic Love – Florence and the Machine)

• Snaga erotizma je kod ovog aspekta takva da teži akceleraciji, uvek usmerena na gore (za razliku od Venera/Plutona koji je usmeren na dubinu). Ovde se priča o visinama, ‘love is in the air’, ‘head is in the clouds’… Otuda pominjanje nebesa, svemira, sunca, planeta, kao parametra da se dostiglo željeno. Svemir kao imperativ slobode, gde telo više ne postoji. Gde telo ne odredjuje granice. Gde je telo raspršeno u milijarde atoma i spojeno sa kosmičkim prašinama, gde smo svetlost – mi.

No home,
I don’t want shelter,
No calm,
Nothing to keep me from the storm,
And you can’t hold me down,
‘Cause I belong to the hurricane,
It’s gonna blow us all away

(Hurricane Drunk – Florence and the Machine)

• Potreba za promenom, koju nameće Uran, nagon za istraživanjem, novim, avanturom, uzbudjuje jer je to uzbudjenje samospoznaje. Ne vezati se,  otuda, ne znači bukvalno ‘ne biti sa jednim partnerom i nemati vezu’, već više znači – ne budjati. Ne budjati na jednom mestu, u jednoj istoj kući, sa jednim te istim razmišljanjima, ne propadati malo po malo u memljivu dosadu svakodnevnice, rutine, melanholični vrtlog života koji skriva jedino što je vredno – ono u meni. Ono u nama. E to je ono što zaista, ne pripada nikada nikome. U ovoj pesmi, ona kaže da jedino pripada uraganima. Poistovećivanje sa prirodnim pojavama, sa vetrovima, kosmosom, ne ide iz senzualnosti i pesničke inspiracije, već je to zaista potreba da se do kraja biće vidi kao jedno sa Njom (prirodom), moćno samo po sebi koliko je i priroda moćna. Priroda u nama, i dati preimućstvo toj prirodi – to je ono o čemu uči čoveka ovaj aspekt, ali najčešće tek u kasnijim godinama, od 30-te pa dalje, on počinje da razume taj panteistički deo sebe.

„We are all connected.

To each other, biologically. To the earth, chemically.

To the rest of the universe  atomically.“
(Neil deGrasse Tyson)

Ljubav koja traje je i te kako moguća, ali samo kada partneri jedno drugo na ovaj način stimulišu, što je često praćeno sa bolnim i mazohističkim serijama prihvatanja do juče neprihvatljivog, jer se ruše stereotipi, instalirane slike i uverenja o tome kakav treba da je muškaraca/žena, kakva treba da je ljubav… Venera Uran nosi najveću hrabrost – da voli čoveka. Ono svetlo u čoveku. A sve što treba prethodno da uradi je da zaboravi na lepote, fizičke repere, norme, i sve ostale muško ženske ili muško muške, ili žensko ženske, jer ovo je ljubav bića prema biću koja uzbudjuje, koja je erotična, i zato se voli samo onaj koji je spoznao i ume da pokaže i prema drugima svoju autentičnost, svoju posebnost, svoju prirodu, ali prethodno i osoba treba da je sama postala takva, da je došla do tog nivoa svesti da je ljubav prema čoveku koji sme da bude čovek kakav jeste a ne kakvog svet traži, njeno najveće sladostrašće, ma koliko, ponavljam (ne bez razloga) nekada bolno bilo. Ovaj panteizam se dešava i u narednoj pesmi:

And the arms of the ocean are carrying me
And all this devotion was rushing out of me
In the crushes of heaven for a sinner like me
But the arms of the ocean delivered me

(Never let me go – Florence and the Machine)

Ovome ću sad pridodati i jednu svoju pesmu, koju sam napisala daleke 🙂 2005. Godine a koja je takodje nastala iz mog natalnog Venera/Uran aspekta.

PAN

Ubedjena
u postojanje živog
u nemilost čula
u tišinu snage
u vrelinu krvi
ja tonem sad
i glavom kroz vreme
kroz sve
ja rastem
kroz ljude
kroz mašine civilizacije
koje ne postoje u svemu ovome
ja dodirujem visine
i dlanovi su napeti
oni pucaju i linije se šire,
opuštaju
ja sam list i osećam
težinu kišne kapi koja po meni klizi
i ostavlja trag
ona me muči
tako slatko me muči
a jagodice na prstima
mogu da omirišu
borovinu i smola je na prstima
moja smola je na prstima
ne treba mi objekat
ne treba mi Neko
mogu da opipam vasionu
mogu da držim vazduh…
i bez posebnog nagoveštaja
bez suludog predstavljanja
razapinju me vetrovi
ščepali su me
zavlače mi se pod kožu
penju se uz mene
osećam ih kroz sve svoje otvore tela
kroz najsitnije pore
kroz kosu
duboko u meni
oni pravdaju sve
tako uverljivo
bacaju me na talase
oni me bacaju do dna
njišu me
prepuštena do kraja njihovim udarima
s tragom soli na vratu
ja osećam pesak pod stopalima…
sklapam usne tako
da jezik može osetiti slatkoću usana
mojih usana…
cela priroda je u meni
sva godišnja doba u jednom trenu
prodiru kroz moje grudi
silaze kroz stomak
spustaju se jos i
na kraju
smiruju…
posle svega mir
i telo koje diše
samo vibracije koje me vuku
i uvlače
dižu i spuštaju
ja spuštam se
i curim
razlivam se
svuda sam

Za kraj, moja omiljena pesma od Florence, a verujem i mnogih od vas 🙂 Spectrum.

When we first came here
We were cold and we were clear
With no colors in our skin
We were light and paper thin

And when we first came here
we were cold and we were clear
With no colors in our skin
‘Til we let the spectrum in

Say my name
And every color illuminates
We are shining
And we will never be afraid again