Ima jedna stara priča koja kaže da su se Sunce i Mesec mnogo voleli. Tako zaljubljeni i srećni putovali su svetom, sve dok Mesec nije izdao Sunce sa Jutarnjom zvezdom. Od tada prati ih kazna – više se nikada ne mogu sresti. Sunce nebom putuje samo danju, a Mesec samo noću.
Pa opet, tu su eklipse. Kao na dvoru, pod plaštom intriga i tame, Sunce i Mesec kao da im je dato da mogu da ukradu taj kratak trenutak da se poljube još jednom i onda ponovo razdvoje.
Ta priča je indirektno inspiracija za film ‘Ladyhawke’ sa Rutger Hauerom (Navaro) i Michelle Pfieffer (Isabel). U ovoj srednjevekovnoj bajci, Navaro koji je lopov, prestupnik, zajedno sa svojom ljubavi Isabel luta po svetu u begu od bišopa koji ga sa svojim ljudima goni. Bišop baca kletvu na njega, da kao vuk luta sam noću, dok je ona noću i dalje u ljudskom obličju, a kada se on sa zorom pretvori u čoveka, e ona tada postaje soko i tako.. do kraja, da ne mogu nikada da budu više zajedno. Da li je kletva skinuta ili ne, pogledajte ne bih da spojlujem, ali odaću vam jednu interesantnu triviju, da je na snimanju ovog filma reditelj (Richard Donner) upoznao svoju buduću ženu koja je bila producent.
Otuda, kad god je eklipsa u Vagi, bilo Lunarna ili ova koja nam se primiče za koji dan – prosto je šteta pričati o bilo čemu drugom osim o ljubavi. I to onoj romantičnoj, gotovo srednjevekovno romantičnoj. Svi saveti da tada možemo da radimo na sebi i uvidimo svoje paterne, gde grešimo i šta da menjamo – tačni su. Jer ciklusi postoje i kod eklipsa (ponavljaju se na 18 godina, ova sad što ide bila je 2005). Niko vas ništa pogrešno ne savetuje, no na nama je odluka da li ćete život da živite iz glave ili srca?
Zato postoje eklipse i u Devici i Ribama, evo već koliko sledeće godine – pa tada je prilika za analizu i rad na sebi. Makar posao da nam zaživi, radne navike, organizacija, možda od 2025 više ne moramo sve sami jer ćemo naučiti da delegiramo posao, ili ćemo možda ostati bez posla. Ko zna!
Ali kada je eklipsa u Vagi poenta je romantična ljubav, zanos i sentimenti, inspiracija, biti nadahnut i pokrenut (Vaga je kardinalan znak i traži inspiraciju kao pokretač na akciju, zbog čega i kažemo „Ljubav nam daje krila!“). A ne da razmišljamo mnogo. Više da osećamo da nam se nešto dešava, a NE ZNAMO šta! Magičnost Vage je upravo u toj neobjašnjivosti. Ona nas RADI kao dobra muzika, kao topli vetrovi, kao pesak na stopalima, kao poljubac na vratu koji osećamo i posle…iha.
A mrak eklipse nikada nije u istoriji tumačen pozitivno. Uglavnom to su intrige i zavere, zahladni svet pa i ljudsko srce, vladari postaju brutalni (ako prežive), a narod malodušan. Zato ni kada je u Vagi nije mnogo drugačije. Sve liči na dvorske spletke, intrige i skoro sam sigurna, a praksa mi dokazuje ovih dana – da su se sumnje, strah od izdaje, nesigurnost u svakom smislu kada je ljubav u pitanju pojačali. Neizvesnost i zebnja ‘da će nam neko oteti/oduzeti sreću’ nije nelogična. Jer u mraku se krade. U mraku se kada je ljubav u pitanju, zapravo svašta dešava. Daleko od očiju sveta (javnosti), opet simbol Vage, a zaljubljenima se pomrači um i spremni su na rizik, pobunu, da urade šta im srce kaže.
No nesigurnost, koja je u svim ostalim znacima nešto što se prevazilazi ali što u nekom periodu mora biti prisutno da bi se išlo dalje, da bi se upravo prevazilazila – kod Vage se vala ne prevazilazi. Čudo je kako jedan susret može da probudi i kod najsigurnijeh hiljadu sumnji, strepnji i onaj poznati osećaj da je mnogo zdravorazumnije zbrisati što pre, nego ostati. Ko ostane, sam je tražio. Ali i on može da odluči, da li će na psihoterapiju koja se na eklipse sa svih strana savetuje kao uvideti, prepoznati vezu, paterne i slično, ili će možda da napiše pesmu, što vam upravo savetujem! Makar i oproštajnu.
Onog dana kada su i Vage postale terapeuti, kada je napisana prva ‘selfhelp’ knjiga o ljubavi, sve je otišlo u propast. I naravno, kada su izbacili Plutona kao planetu. Neoprostivo.
Pa tražimo umetnost, trebamo poeziju, čeznemo za lepim rečima i porukama, ljubavnim pismima, nežnostima, a u muzejima gledamo sivilo i konceptualne radove, koji nas ni malo ne uzbuđuju, ne inspirišu, kao što je tu moć imala pesma jednog Prevera, Elijara, Drainca.. I oni su imali svoje eklipse i pretočili ih u umetnost. To je to! Možda i nije sve u poljupcu i susretu, ima nečeg i u stvaralaštvu.
Ljubav nije cilj za sebe, ona je potreba nepravedno izostavljena sa liste nasušnih potreba. Niko ne živi bez ljubavi. I onaj koji je najnesrećniji čovek na svetu, živi od neke muzike iz dana u dan, od nekih sećanja, ili će pogled na dvoje koji su zagrljeni da mu da snagu za još jednu sedmicu. Mnogo više nego – ‘napusti ga, on je narcis!’ Pa i da jeste, kakve veze ima. Ili ima? Na kraju ono što vidim je da zbog ljubavi i rešenosti da život ne provode sami – ljudi biraju kad tad nekog ko ih hoće. A ne onog koga su sami onda jednom hteli. Razum i srce – ne može. Saturnova egzaltacija u Vagi je naša spremnost da se pored svih muka koje nas zadese dok je u drugim znacima, ovog puta u te muke sami bacimo. Da ne spavamo, da svaku noć budemo umetnici pa filmujemo milion i jedan scenario kraha podjednako kao i happy enda, da se sami od sebe stresemo i zadrhtimo. Da fantaziramo i priželjkujemo, iščekujemo dok otežano dišemo.
Zato eklipsa treba da radi svoje, a mi da živimo svoje. Makar vas niko nije prokleo i pretvorio u sokola i vuka, osudio na večno nevidjanje. Ali je prosto neverovatno kako čovek, kada ga niko ne prokune, ne propusti da to sam sebi uradi. Ruši i odbacuje. Misli radi pravu stvar dok ne vidi da je sam previše dugo.
Nikada nije kasno za poeziju i lakoću da se ljubav dobije ali i da se pusti – kao što se i Sunce i Mesec puste.
Tako da je moj zaključak na kraju ove priče da su ljudi nekada bili mnogo hrabriji. Mogli su da odu i od onih koje vole znajući da će ih zauvek voleti, i mogli su da nađu milion reči i načina da drugoh zaspu ljubavlju. Ili mogli su da prihvate da nisu više voljeni. Ili da kažu da vole onog koga vole, čak i da taj njih ne voli više bez straha da će od sebe napraviti budalu. Luda (Fool) i Vaga idu ruku pod ruku. To je isto. A ovo sad je kao meni Mišelinovog restorana. Hteli bi da poručimo i da sigurno znamo da ćemo biti oduševljeni, zauvek. A psihološke knjige to koriste pa i obećavaju. Kao i koučevi. Možda je zato ova eklipsa prilika da razbijete čini davno bačene, možda još 2005 kada ste prvi put krenuli na terapiju zbog nesrećne ljubavi.
I da napišete pesmu, pismo ili osetite bilo šta sa Vaginog menija. Pustite da vas prodrma, da vam zatalasa tasove. Biti miran i racionalan nije znak života dok je na nebu Vaga. Tu nam se jin i jang smeju držeći se za onu tačku da ne izlete iz svemira.
Za kraj evo inserta iz filma, jer voleti je glagol a ne simptom nekog poremećaja.
I don’t know where to find you
I don’t know how to reach you
I hear your voice in the wind
I feel you under my skin
Within my heart and my soul
I wait for you
Adagio
