Venera samo što nije ušla u Raka i već lagano najavljuje to područje odmora, fieste, sklada, kada je ljubav na ceni, kada se samo intimnost i bliskost računaju, kada nam je drago što na svetu postoji “porodica” ili “sestra”, “majka”… kada introvertni postaju hrabriji da podele sa svetom svoja umeća, kada umetnici nisu kivni na svoj poziv koji im ne daje ni malo lako satisfakciju da rade baš ono štp vole, kada jednom rečju – svet i nije tako loše mesto za život.
Ali pre nego Veneru stvarno osetimo u svom sjaju (o njoj sam pisala na mom wallu više koga zanima), sledi nam nešto mnogo tvrdje, teže, izazovnije, pa i opakije. Nedelju dana teškog aspekta Marsa i Saturna. To je onaj san koji smo baš svi makar jednom sanjali – da se zaglavljujemo u nekoj pukotini, kakvom (obično mračnom) prolazu, ili visimo o kanapu koji puca, ili nas neko drži za ruku ali nas i ispušta, ili najčešće – trčimo, trčimo i trčimo ali u mestu.
Strah od pada, pucanja, zaglavljivanja, strah od stajanja. Jer, stajanje je smrt, a kretanje je život. Otuda je ovo svakako strah od kraja, od Stop, Stani, Nema više. Pa ko u inat koji ovde radi više nego ide, čovek baš na ovakve aspekte se kao lud kreće, ne staje. Vidno umoran, iscrpljen, izmučen, ne jede, ne spava, glavobolja, sve ga lomi, al’ on ne želi da stane. Naravno, neko ga cima, nešto kao da ga tera, nešto kao mora, ali uglavnom – on iz nesvesnog, svako dakle od nas, sada samo želi kretanje, jer jedno stop i eto nas u zemlji letargije, pasive i mrtvila sveopšteg. Ili možda ne? Ali nadjemo li se tamo, odatle dalje kako ko voli, neko ka depresiji, neko ka hejtu. Neko u destrukciju kompulsivnog opijanja ili jedenja, neko u konflikt sa celim svetom dok sve od sebe ne rastera.
Da se to ne bi dešavalo, tu sam danas da vas upozorim, i najavim vreme završetaka, zatvaranja, i da – stajanja. Mirovanja, koje uprkos arhetipskim kovanicama, nije samo “večni mir” i “rest in peace” ali da… to su nam na nesvesnom prve asocijacije.
Zato stani. Gledaj u jednu tačku, ali ako može bez meditacija koje su i te kako neki rad. Idem da meditiram ne znači ne raditi ništa. Idem da gledam seriju takodje je posao, i posao je sve što radimo u medjuvremenu: zalivamo cveće, režemo olovke, pakujemo čarape u fioku, prostiremo veš, peremo sudove, kuvamo kafu, zovemo mamu, čitamo knjigu, idemo na fejs, crtamo, prelistavamo štampu, brišemo prašinu, ponovo kuvamo kafu i peremo sudove, češemo se, ljuštimo krompir, čistimo frižider, podrum, tavan, garažu, peremo kosu, palimo cigaretu, pušimo je, pa je gasimo, pa tresemo pepeljaru, proveravamo račun u banci, gledamo drugu seriju, skidamo prevode, ispravljamo tepih da stoji po OCD zakonima ivicom paralelno sa ivicom kreveta, stružemo noktom mrljicu na prozoru, gledamo kroz prozor u tudje prozore, čekamo mail, učimo jezike, sredjujemo foldere na kompu, prebacujemo slike na komp, uploadujemo slike na fejs, punimo telefon, nameštamo krevet, tresemo jastuke, odgovaramo na pozive… i tako mislimo da ćemo prevariti to područje kada sve pada, staje, koje nas priprema na neizbežno i zove se smrt. Strah od smrti nas najviše tera da se krećemo. I besmisleno ako treba nešto radimo. Da odugovlačimo, da nikada nikada ne završavamo, jer to znači da nikada nikada nećemo umreti.
Ali kada na ovakve dane Marsa i Saturna u teškom aspektu opozicije insistiramo na radu, brzini, neka čudna, nesvakidašnja praznina se javlja, i kao da nalećemo na svet koji je stao. Kao u Zoni sumraka, svi su spori odjednom, svima treba tri puta da ponovim, ne znaju šta rade, kako su neodgovorni, kako su sebični, kako su…
I mislimo da je to tako, dok nas ne skrha ona praznina u kojoj žive sve naše tuge, bolovi i žaljenja. Pa shvatimo da smo slabi. Da ni u nama u stvari nema uvek puno te snage i brzine, spremnosti, već ako smo sada takvi, ne treba da zaboravimo da je ovaj svet pun tuge i loših vesti na svakodnevnom nivou, da se loše stvari dešavaju kao na lotou, nekad meni, nekad tebi, svi smo ih prošli, svi smo nekoga izgubili, svi smo nekada bili sami i bez rešenja i izlaza… Mladost je hirovita i ona za to ne mari, ali dodje onda prva zrelost kada se na svet drugačije gleda… samo zaboravimo kada se o nama ne radi.
I tome služi ovo vreme. Da ako smo već zdravi, srećni, dobro – razumemo da nisu svi to isto onda kada smo mi, i da dok besnimo jer je neko spor ili nerazuman, i nazivamo ga sebičnim, da smo možda mi od svih najsebičniji.
Zato vam od srca savetujem da posle ovog teksta pogledate i ovaj video:
https://youtu.be/D38S9o_6qnc
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
