Saturn je od 4. novembra direktan. Prethodnih pet meseci je reorganizovao našu memoriju. Premeštao je fajlove gde im je mesto, jer su usput pakovani bez procesa i obrade sami nalazili sebi prvo prazno mesto. Zato smo povremeno bagovali, jer je za neka sećanja bilo potrebno više vremena da se srede. Neka je valjalo pobrisati. Napraviti prostor. A sada možemo dalje, brži, efikasniji i bez puno vraćanja na ono što je prošlo.
Takođe, sada bi mogli da kupimo novo odelo i one skupe kvalitetne cipele. Možda sat, auto? Svakako, vreme je da izađemo iz pidžame, trenerki i neuredne faze. Da vrlo konkretno u meri koju nam budžet dozvoljava podvučemo crtu kao granicu između fantazije i realnosti. I nagradimo onog čoveka u nama koji se budi u šest, ide na posao, plaća račune ali ne zaboravlja više na sebe. Ostvarenja su na kraju naš život. A ne puste želje, snovi i čekanje nečega što se možda ni desiti neće.
Zato ako se ispostavilo da je fizički izgled ono čime smo nezadovoljni – na to se i fokusirajte. Ako je emotivni odnos – nema više odlaganja i pustih želja, fantazija koje vas blokiraju i ne daju da idete dalje. Ako je nezadovoljstvo bilo zbog posla, vera u sebe vam je sada ‘restored’ (povraćena), pa kada osetite da je momenat krenite ka novim izazovima spremni za još učenja, grešaka, razbijanje predrasuda, izlazak iz zone komfora.
Dok je bio retrogradan, Saturn u Ribama nas je vraćao u onu prošlost sa kojom nismo znali šta da radimo. Koja je visila kao neka nedovršena priča ili tuđ paket u našem dvorištu bez adrese, koji niti bacamo niti otvaramo. Negde je stvarno bila reč o nečemu od pre deset i više godina. Negde o odnosu ili iskustvu od pre možda mesec dana ali koje je imalo snagu opsesije i nije nam izlazilo iz glave pa smo trokirali na svaki pokušaj da ga se oslobodimo na silu.
Umeo je da iz arhiva izvlači davne uspomene sa sve paučinom i prepada nas spoznajom da je u nama toliko toga što ne da nismo završili, nego ni napustili. Samo smo ga zaturili u pogrešan folder i sakrili od sebe. Kao da smo u tih pet meseci živeli svi u paralelnim svetovima. Jednom realnom, i onom drugom koji je neurološki sistem dizao kroz zanos ili strah, slabost ili snagu koju daju lažne slike i predstave o nečemu ili nekome. Sad je s tim završeno i možemo kao i do sad (ili bar do sledeće runde) pogled usmeriti u ono što je pred nama, a ne iza nas.
Sećam se jedne fotografije sa neta – dečak, tu negde sedam-osam godina, ali su njegove oči, tamne i stroge, mirne i duboke izgledale kao da gledam u čoveka od osamdeset godina. Kao da nema toga na ovom svetu što on nije video, nema mesta na kome nije bio, ali ga to nije umorilo ni malo. Već naprotiv, kao da ga je napunilo neumoljivom snagom pred kojom bi se i horde divljih plemena iz nekog prećutnog poštovanja sklonile u stranu.
Tako bih upravo prikazala direktnog Saturna u bilo kom znaku, kao dečaka sa determinisanim, punim života pogledom, makar da je i samog đavola sreo. Rešen da uspe, da PRVO sebe spase. Dok bi retrogradan bio obrnuta slika starog čoveka sa dečačkim očima koji traži nešto što je izgubio, kao lik iz priče ‘Sanja’ Momo Kapora. Kome kao da nije dovoljno što je star, već mu treba još i da oseti bol, nemoć, poraz na svojoj koži.
Direktan Saturn u Ribama pokrenuo je sada volju koja od početka od kada smo se „daunloadovali“ na ovaj svet istrajava u nama svima, ali koja se ne zadovoljava samo time, već bi i da se dokaže sebi, da nešto sagradi, iza sebe ostavi i sebe u ovom svetu muke i nepravde nagradi materijom koliko i zdravljem. Nečim što će da traje i da bude tu da nas podseti da smo nešto uspeli. Da umemo da budemo mudri koliko i neozbiljni, lukavi koliko i pravedni, da volimo koliko i da budemo voljeni, da damo koliko i da od drugih dobijemo a i tražimo kada nam fali.
E sad, kad imate sliku o kome pričamo, nađite tog malog ili malu u sebi bez obzira na to koliko vam je godina. Oni su davno još odlučili i krenuli u ovaj svet potpuno sami. Čak i dok su okruženi porodicom, drugim ljudima, oni su rešeni da se neće vratiti nazad. Da nazad nije opcija. Ni skretanje sa tog puta nije opcija. Na kraju, retrogradan Saturn je vratio sve koje je morao da vrati i koji su ostali bez snage za dalje. Svi koji su pretekli ovom izazovu i odustajanju, sada moraju da gledaju ispred sebe.
Tu smo da rastemo, idemo napred i ne umanjujemo se. Da poštujemo svaki svoj pređen korak, etapu, svaku pohvalu da primimo kao nešto što nam pripada jer smo je zaslužili. Da ne stajemo, nego da nakon jako kratkog uživanja u hvali nastavimo dalje sa još većom odgovornošću. Kao kada neko snimi prvi film i on bude odličan, drugi je svakako mnogo veći izazov.
Tako Saturn gradi i zato je sve lako prvi put. A svaki sledeći projekat, koji će tek govoriti ima li ili ne istrajavanja i dugotrajnosti, biće zahtevniji, jer će nam se na tom putu isprečiti naša lenjost, davanje prednosti drugima (i njihovim odlukama i voljama), odustajanje od učenja, gubitak radoznalosti (zatupljivanje), zavist, lakomost i milion drugih sitnica oko kojih nećemo puno brinuti jer ih imaju i drugi. Ali onda samo čujemo da je neko od tih ‘drugih’ uspeo u nečemu, realizovao nešto na čemu je dugo radio i sl.
Normalno je da kada je Saturn direktan osetimo ljubomoru, ili da zavidimo drugome ne zato što mu se nešto dobro ispunilo, već što se nije ispunilo i nama. Jedan od njegovih glavnih motivatora uvek je grč u telu koji osetimo kada nam nije svejedno što nešto nismo. Tada se ono dete što je odlučilo odavno da gleda ispred sebe i korača samo napred svojim putem, ljuti na onog odraslog koji je u nekom momentu počeo da zabušava. Zato je sada vreme da se to dvoje suoče pa je neka vrsta internog dijaloga sa sobom – koja liči na svađu sa sobom, preko potrebnu da bi isterali istinu na čelo i sebe same potukli u samoobmanama i izgovorima.
Ali ako smo samosvesni, vrlo dobro ćemo istog momenta znati da smo vođeni komforom, nagonima ili željama ili što su nam male pobede, koje nisu pravi trijumfi, postale dovoljne izbegli vešto put odricanja pa i većih zamaha. No, ne smemo biti nerealni. I svoje uspehe nikako ne umanjivati. Ako je mala šansa da bi baš svako postigao isto što i mi da je krenuo tim putem, onda je preterano očekivanje od sebe razlog disatisfakcije, a ne izostanak trijumfa.
Vest da su alpinisti prešli par hiljada metara izaziva potpuno drugačiji osećaj divljenja nego pobeda fudbalske reprezentacije kojoj i inače svi dobacujemo sa troseda kako treba da igra. Zašto je to tako? Jedan od razloga je što alpinista donosi odluku svaki put pre nego načini sledeći korak. Nema brzine ni nepromišljenosti. Ni slučajnosti. Mesta za grešku najmanje. On ne razmišlja o tome koliko je ostalo do kraja utakmice. A o tom miru u telu i tenziji u glavi mi sa onog istog troseda ništa ne znamo. Tu više gledamo čoveka kako igra protiv sebe. Stena je tu zarad scenografije da digne dramu. I naravno, bitna razlika je i u tome koliko je profitabilno. Ovde nema fudbalskih transfera od desetina miliona dolara. Žive od sponzorstva, do kojih prvo treba da stignu. Aleksandar Hanold, jedan od najpoznatijih rok klajmbera (penjač po stenama) godišnje zaradi kao prosečan zubar. Zašto to pominjem?
Direktni Saturn iako voli da nagradi sebe i to kako voli, on nije tu zbog para. On je tu zbog dostignuća, zbog toga što je pobedio sebe u narednom izazovu i zato hoće da nagradi sebe. Ta pobeda je njegova nagrada koju svi oni milionski transferi ne mogu da kupe. I najbitnije, ta promena je uvek definitivna u smislu da se na staro ne vraćamo. Samo nastavljamo dalje ili ostajemo tu gde smo stigli. Zato svi oni koji imaju utisak da naprave tri koraka napred pa tri nazad, da se vrte u krug, da napreduju pa im se izmakne tlo te upadnu u krize i anksioznost, nisu se još uvek pošibali sa sobom pred Saturnom kao sudijom. I dalje im je teško da vide svoje greške, samoobmane, ili ih poznaju ali ih zapravo uzdižu, neguju, čuvaju, pa im bude sve više krivo što je drugima dobro. Što drugi idu dalje. Što i njima nije loše kao njima.
Zavist je prva osobina čovečanstva koja pusti krila kada Saturn krene direktno. Zato koliko god da ste bili dostupni drugima i na usluzi za vreme retro Saturna, sada dignite zid ili samo prestanite da odgovarate. Ne dajte da vas drugi umanjuju, da vas vuku dole kada ste taman krenuli uzbrdo. Nema okretanja, neka se snađu, jer svakako će morati sami – pomoć tu i nije nešto važna. Više im pomažete ako im dozvolite da utiču pa otkažete svoje planove zbog njih, jer taj trenutak vašeg odustajanja od sebe je ono što njih raduje. A ne to što ste im tog dana ispričali. Zato preporučujte pomoć koju će morati da plate, da se potrude, ili knjige koje će morati da pročitaju, ili mesta na koja će morati da se dignu i sami odu. Ne možemo baš ništa ni kao roditelj da uradimo umesto svog deteta tako da mi radimo a ono shvata i postaje iskusnije. To je i dalje naše iskustvo. Pa i u roditeljstvu isto važi. Disciplina, strogost, radne navike – sada se fino stiču.
Dakle, da rezimiram: Tema direktnog Saturna je nemanje promene u rešenosti da budemo svakog dana, pa nedelje, pa meseca, pa godine sve bolji. Nemanje promene znači odbacivanje svega što nas tu koči, što nam sprečava da napredujemo, i svega sa čime se moramo potući u miru. Pa ko duže izdrži. Rešenost, doslednost, determinisanost, istrajnost zato jesu Saturnove osobine. Mirno bez promene da bi se promena desila u nama, a sa njom i potvrde, nagrade.
Zato šta god da rešimo sada za sebe, prvo moramo da nađemo taj mir. I baš zato je retrogradan Saturn bio važan period da uvidimo šta nam više nije bitno, bez čega možda moramo. Nepravde se dešavaju sećate se? Ako nečega nema, da li ćemo time da se pravdamo zašto nešto nismo ili ćemo kao onaj koji i bez toga uspeva pobediti sebe. Da li će neka ljubav iz prošlosti postati stena na koju ćemo da se zalepimo onesposobljeni za nov korak ili ćemo možda sa nenormalnim bolom napraviti korak dalje. Jer da – to možemo. Mnogi su mogli. Saturn samo kaže – pogledaj… vidi koliko njih je to uspelo. On je onaj surovi roditelj koji će da skrati priču i odmah navede najteže primere da se ne bi zadržavali tu previše. Ali i da nam postane jasno da ako mi i ostanemo na onoj steni zakovani, ceo svet je već otišao dalje. Eno, nazire se kraj kolone, ako potrčiš možda ih i stigneš…
