Ko o čemu, Sanja o Saturnu…

Ko o čemu, Sanja o Saturnu.

Volim Saturna. Plašim ga se onoliko koliko ga se i svako boji. Stalo mi je do svake koščice u telu, i zdravih bubrega, stalo mi je do one samoće u kojoj čovek sam sebi može da prinosi i odnosi, pa mi zato valjda nikada nije palo da uposlim žene da mi pospreme kuću. Milica mi kaže skoro da se to zove – seva joga – kada radiš tako te kućne i slične poslove, kosiš i vodu nosiš, čistiš, ne znaš ni za čije babe zdravlje, ali vredi, jer time se Saturn umilostivljuje, a zapravo sužanj u nama se seti da je sužanj, da i on ume kičmu o čivuluk kad treba, i da sopstvena g… moramo sami obrisati, al’ nekad valja i tudja – tek tu je poenta. Ima naravno neke čudne tu ljubavi izmedju mene i mog Saturna u Raku, gušimo se i davimo – jer ovaj vodeni Saturn blatom zovu najčešće, onaj iz Škorpiona je mulj i vlažna zemlja na grobljima što guta drvene kovčege, a iz Riba ona od leda, pa tako vode, ona ista santa o koju se survao Titanik. Ali ako ste Eskim, može da vam posluži i kao kuća. Pa iako Ribe morem zovu, Saturn u Ribama je svaki Kopaonik i Durmitor negde u januaru kad se sledi i zabeli. Vode koliko hocete, a vi daskama po ledu – pa sa energičnijim aspektima eto snowboarda i skijaša. A ako idete na Adu Bojanu, Saturn u Raku se utopli ambijentom sojenica, kućica na vodi. U Škorpionu bi reka već odnela te kuće kao sve što nosi, pa je to tek deblo i koji leš stoke što pliva Tarom, Moravom, i sve one narodne bajalice što ljudi baciše u reku sa nekog mosta da reka odnese što dalje. A reka ko reka, što jednom odense drugom donese, pa od Fukušime do Jadrana slilo se tim tokovima raznog otrova o kojima ćemo čitati uskoro još i više kad Saturn udje u Škorpiona i zvanično nam reke obole. Ekolozi, tehnolozi i drugi – sad ćemo da vidimo kakvi ste na delu. Ide vaše vreme (na žalost), a lekari zvanične medicine neka se mole od sada samo za hrabrost, jer budu li kako Pluton iz Jarca kaže počeli da se boje oni sami životinja i prirode – neće više imati ko da nas leči. Medicina iz Jarca ide, a ne Riba – Ribe su sve što otrovima barata zvalo se hemijska industrija ili farmacija potpuno svejedno. To je gusarska zastava ista kao i onaj znak na svakoj ambalaži nekada što je upozoravao da „ako popiješ malo ove tečnosti neće valjati“. Ali dobar je ovaj moj Saturn u Raku. Na stolu mi tegla jutros kupljena puna nekih dekorativnih kamenčića. Ja to pospem u neke drvene posude i onda stavim sveće. Ništa originalno, eno u svakoj pravoslavnoj crkvi taj princip i dalje funkcioniše. Al’ tako i kod mene.

Da nisam astrolog, bavila bih se proizvodnjom brodskog poda. Majkemi. Tako imam dobar horoskop za taj biznis, da neko može samo da me uposli fiktivno i daje platu ne bih li mu sreću u tome donela. Saturn iz Raka trigon Jupiter u Ribama u 6. Kući – pod od drveta plemenitog, dobrog, što nam daje da ga gazimo, ali i sveto drvo je to. Maslina ili mladi hrast zbog badnjaka. A i orah se pominje kao sveto drvo Jupitera još kod starih Grka, bio mi je osamnaest godina pod prozorom. I gde god da sam živela bilo je šume, bilo je parkova, drveća. Košutnjak, Karaburma, Šumice. Pod prozorom uvek zamiriši sa proleća naročito, al’ pazite sad. U stanu u koji sam došla pre osam meseci gledam na obe strane, na dve ulice, i nigde nemam drvo. To vam pričam, jer nije do mene i mog horoskopa – nego ekolozi slušajte, ono što je trebalo da bude jedno staro drvo pod prozorom, sada je zgradurina čija je izgradnja stala, pa mi betonske konstrukcije, skele i daske kao podsećanje da je tu nekad bilo drvo gotovo udaraju u prozor. E to je ono što me brine.

Kud potonu Pek… reka kad ponire i nestaje nekakvu slavu nosi. To je taj Saturn u Škorpionu – svaka reka ponornica, kao i Toplica – jedina naša reka koja teče uzvodno jedan deo kod Kuršumlije, a odmah pored Djavlja Varoš – pa Saturn u Škorpionu opet.

Nego ljudi bi da znaju šta ih čeka, a ja pričam o drveću i rekama. Ljudi bi da srede živote, brinu o sigurnosti, hteli bi i ljubav. Bar malo da se ima šta za status na fejsbuku. A priroda umire. Pluton u Jarcu okončava ovaj tekst nekako plutonovski što bi se reklo. Gledam juče pse na ulici ovde kod mene. Ranije, čini mi se, lutalice su bile zdravije. Sad svakom nešto fali. Ili šepaju, ili su sakati, deluju bolesno – razumete me? Da ne pričam o depresiji životinja, njihovoj obamrlosti, predaji. Ni ptice više ne pevaju jutrom kao nekada, vrapce odavno ne vidjam, vrane nedavno počele da napadaju ljude i da ih kljucaju po glavi na Vračaru i negde na Novom Beogradu čini mi se. Osveta prirode i životinja onako kako se svak’ nemoćan brani, jedino još lepetom krila i grakanjem umesto urlika. A šta će ljudi? Ljudi će čutati kao i do sad. Ne. Ispravka. Ljudi će ćutati, kao nikad do sad. I praviće se da se ništa nije dogodilo. Onda će i ljudi početi da šepaju, hromih udova, ispražnjenih duša, više nalik zombijima, dosledni u svom ćutanju i življenju koje mora da se odradi kao i svaki drugi posao, pa će i to da prodje. Ali će se tu i tamo pojaviti neki Pussy Riot. Baš sam ganuta onim što se desilo tim devojkama. Dve godine robije. Dostojevski je ponosan na njih, zbog sličnih postupaka za to vreme hrabrih i nezamislivih običnom čoveku, zamalo da ga streljaju. Još kad sam pročitala Nadjinu završnu reč na sudjenju, samo što mi suze nisu pošle. Ja sam ih razumela. „Device Marijo, oteraj Putina!“ Pobuna jer se nema sloboda. Jer se nema život. Jer smo toliko ugroženi. One su najava nečega što ćemo svi osetiti sve više. Krivo mi je što su i neki ljudi koje poštujem i smatram intelektualno jakim, sve to odmah iskritikovali kao „svetogrdje“. Ja mislim da nisu razumeli jer nisu nikada bili ugroženi. Blagosloveni su svi razmaženi danas, što ne znaju šta znači prava borba i rizik. Stvara zato razmažen čovek danas sebi hirove sam, droge, kocke, razbacivanje hiljada evra na koješta, kao dešava mu se nešto. Ali život kad ti se desi tako što ti ga zabrane i ukinu najpreče – to je tek nešto što te kožom i kostima vraća u život i to tako što ti se prvo koža od straha naježi a kosti klecnu. Skoro sam u nekom starom broju Vodiča za život čitala neku kolumnistkinju koja se predstavila sama kao ljubiteljka klasnog društva, što piše kako je ona srećna što može da bude „cvrčak“ i ništa ne radi „sve dok je vredni mravi nose na ledjima..“ O takvima pričam kad kažem da iz hira i luksuza vremena i novca, čak i takvi moraju okusiti Saturna. Ne što je to kletva, nego potreba ama baš svakog čoveka. Da oseti život kontra-degeneraciji, i da ni od čega stvara. A da bi došao do Ničega, on koji ima prvo mora da malko pogubi usput. Pa s te strane gledano, najozbiljnije, blagosloven je u stvari svako ko ume da nadje sredinu. Ni u bogatstvo, ni u strah od bede i gladi. I toga se držite i dalje.

Zato kažem, naći će se neko poput Pussy Riot da hrome i zaboravljene od zaborava što misle da žive ustalasa i podseti na to šta je život bez straha. I negde, jedva čekam da Saturn dodje u Škorpiona u oktobru zvanično, mada mi je užasno žao životinja i prirode, ali jedva čekam da kao i sve u fiksnim znacima kad je, a posebno u Škorpionu definiše stvari voljom, doslednošću, nepomirljivošću, gotovo besno ili makar ljuto, opet – poput reke. Pa i svako od nas jednu takvu volju dobiće da ruši ili gradi, da sa svojom mukom nepomirljiv dalje ide. „Svaki čovek liči na svoju bol“. Sećam se te rečenice iz Ljudske sudbine (roman koji je napisao Andre Malro) knjiga koju verovatno ne bih nikada pročitala da nije bilo Gorana Milekića. Svaki čovek će sada tek ličiti na svoju bol i po prvi put posle dugo vremena, neće imati nerava ni želje da je sakrije. A to je ono što je dobro. Jer kome nije muka od te parade nekakvog veselja sa televizija, kiča i prazne slame?Kome nije muka od nemuštih, od glupaka, od ružnih ljudi (ne mislim fizički) nego karakterno. I svi ćemo biti po malo – nesimpatični. A vala, dosta je bilo Saturna u Vagi i te simpatičnosti od koje se niko baš nije ovajdio. Eto, neka digne dva prsta onaj što nije zbog ljubavi muku mučio, vezu raskinuo ili brak, u ljubav se razočarao ili je se odrekao, što vezu na daljinu ili neku staru pa vaskrslu nije imao u poslednje dve ipo godine dok je Saturn bio u Vagi. Neka se javi i onaj što nije neku radost sahranio, pa u ogledalu jednog jutra ugledao starca, ili nekakvog čoveka što samo veštački osmeh na licu nosi. A mora da čeka da digne dva prsta i onaj što je baš za vreme ovog Saturna veliku ljubav imao pa se i to završilo nekako. I, neka se javi onaj ko nije posle svega razumeo zašto je Saturn egzaltiran, dakle jak, moćan – baš u Vagi, znaku ljubavi i odnosa? Iscedi Saturn dok je u Vagi iz nas i poslednju kap ljubavi, truda, nemoći, slabosti. Padnu nam kriterijumi kao moral političara, pa se vrednosti srozaju i voli se neko beznadežno sasvim, pa bilo zabranjeno ili ne, bilo moguće ili ne. Na kraju je sve sa Saturnom nemoguće, to da znate. Pre ili kasnije. Baš kao što vreme onemogući što šta vremenom. No na kraju, šetam se tako grobljem u Kraljevu kad sam bila do groba pokojnog mi teče, i spazim! Sa Uranom u Škorpionu na grobljima imam te lucidne intervale, pa spazih tako da jedino još mesto gde dosledno i uredno Saturn u Vagi živi jesu groblja. Kamen do kamnena, mermer do mermera: Ljubinka i Milinko, Persa i Živojin. Vera i Siniša. Eto ih. Kamen spaja, na kraju sve. A kako je bilo… zaboraviće se.. vremenom.

Ali htedoh u stvari reći da taj Saturn u Škorpionu će neke uspeti da natera na gnev, inat najinatniji, pa život kad poteče kroz pustoš to vam je baš ko reka ponornica koja možda i dočeka svoje izvorište.

Dobijem često mailove. Svakodnevno. I onda se desi da me pitaju ljudi, „kakvo vreme ide, jel će biti bolje?“ Ta čuvena sugestivna pitanja, trik pitanja u kojima vam već sugerišu da im kažete „Da, naravno.“ Kao da za drugačije ne žele ni da čuju. Pa budem tužna. Jer pisala sam o svemu. Od 2008 pa na ovamo svaki godišnji horoskop, pa plus oni sporadični o Saturnu u Devici pre nego što je ušao i doneo ekonomski kijamet, o Uranu u Ovnu i neophodnosti pobune, o kvadratu Urana i Plutona i neminovnosti promene i mnogi drugi..  ali čovek najviše voli Neptuna i nadu, iluziju ili san o dobrom. Samo treba da im (ljudima) nekako kažem da ni Neptuna više ne živimo, jer smo izgubili veru ma koliko se klanjali Hristu Spasitelju, ponavljali Krišnina imena ili se radovali Budi. Vere nema, no taj san, i nada, i ta trenutačna sreća koja nas tera da verujemo u dobro svela se na Mesec, ništa ali ni nijansu različit od sna nekog primitivnog čoveka što je u prvobitnoj ljudskoj zajednici snivao krov nad glavom dok nije shvatio kako da ga napravi. Njemu je bilo važno da preživi i napravi sklonište. Sa Mesecom kad maštamo, opet samo o osnovnom sanjamo. Stidi se Mesec da poželi mnogo, već samo koliko da se ima za sto i nad glavom i neko topao u krevetu da prebaci prekrivač preko naših krsta i slabine. Sanjamo mnogo, a u stvari bi bilo dobro i kad bi imao svako od nas – tako malo. Ali sve po malo, pa nekako taman. Taman da ni Jupiter ne može da potegne u neku krajnost prekomernošću svojom. A kad čovek Mesec nadje, on svu toplinu je našao, pa Saturnu se lakše klanja. Jer, ako su Sunce i Mesec par kao pre svega polarnost elektriciteta (Sunce) i magnetizma (Mesec) ili dana i noći, i ako su Venera i Mars taj polaritet muško ženski, aktivan i pasivan, onda su Mesec i Saturn taj par što život čini, baš kao što kuće nema bez zidova, ni doma bez porodice. Ajd sad objavljujem ovo piskaranje javno, umesto tajno, a htela sam i još nešto da vam pričam, ali drugi put.