Merkur po znacima

MERKUR U DEVICI – ŽIVOT JE VEČITA ŠKOLA

11217538_937098883008857_1453650190294964545_n-600x600

Merkur je ušao u Devicu. Svratio do knjižare i na ulazu izvukao ruke iz džepova, skinuo kapu. Poštovanje spram reči, zahvalnost što na svetu postoji znanje i stid svaki put kada uhvati sebe da ne može ravnopravno da učestvuje u razgovoru jer ne poznaje materiju – imaće bilo da je reč o profesoru, automehaničaru, sportisti, lekaru, grafičkom dizajneru. Taj stid će ga terati da časak potom istraži svoje neznanje i zakrpi ga učenjem, da obnovi materiju čim primeti da nešto što je znao sada prelazi u bledo prepoznavanje i tek prisećanje. Ili prosto, ćutaće i slušati, a onda iskreno postavljati pitanja, reći da ne zna i ne poznaje, ali će uvek i zauvek umeti da učestvuje u dijalogu. Neće prekidati drugoga, neće uletati sa banalnim komentarima koji nisu primereni, neće reći ono u šta sumnja da zna ili će napraviti uvod sa “Nisam siguran…” “Trebalo bi proveriti…” A komentari tipa “Nije isključeno..” , “Gde si to saznao?”, “Ozbiljno?!” odavaće objektivnost kojoj celog života teži. Od svakoga se može nešto naučiti. Iz svakog dana, iz svake vesti, svakog primera, svačije sudbine… I zato se ne nameće pošto poto da kaže šta on misli. Zato ćuti i kada zna, a kamoli kada ne zna. On je tu najpre da upije svaku reč, no i kada ne poznaje materiju bude li nemalo smisla – tad on nastupa. Pita jasno i koncizno, a vama čudno kako to da žena koja vam čisti kuću postavlja suštinska pitanja kao da je to sasvim prirodna stvar. Odakle joj svi ti praktični saveti, pa evo vratila vam je osmeh na lice bolje od lajfkouča kod koga ste išli pre par dana. Vi kažete da ste depresivni, ona vam kaže “ma samo si usamljena” i nastavlja da riba pod. Vi se brinete da li ćete dobiti na sudu kuću, ona vam kaže “Ljudi žive i umiru, a kuće ostaju.” Dok vi čitate neku džank literature ona vam prepričava intervju iz novina i kako je lepo čovek objasnio svet u kome živimo. Pročitala sam, čula sam, tako počinje priču i završava mudrošću koja u svakodnevnici živi.

Mada, ovo je 21. vek. Sve je dozvoljeno, mnogo toga apsurdno, paradoksi se nižu i vrednosti komešaju sa banalnostima. A govorio im je ovaj baš Merkur da ide takvo vreme i nisu mu verovali. Pričao je da će svet instant informacijama zameniti sate portage u arhivima i bibliotekama, da će informisanje biti vrednovano kao znanje, jer nikoga više neće zanimati istina, pošto će svet prestati da sumnja i kritički posmatra. Već će se kritika pretvoriti u nipodištavanje i osujetiti gubeći svoju konstruktivnu i nezamenjivu ulogu. No nisu ga slušali. A sada se pitaju zašto kada iznesu svoj stav drugi to primi kao uvredu, zašto se ljudi odmah ljute, nalaze uvredjenim, dobronamerni savet čuju kao oštru kritiku, dok degradirajući kriticizam smatraju duhovitim pa ga promovišu na svojim stranicama. Apsurdi današnjice u kojoj jedan pošten dijalog nije moguće izvesti do kraja bez dizanja tona i ostalih primitivnih verbalnih tehnika.

Pričao im je još o trudu kada je kao mali satima vežbao slovo M a posle krasnopis, pa svoj potpis maštajući da jednog dana postane lekar. Ili možda mašinski inžinjer pa da projektuje sprave koje korisnost znače. Kako je samo bio oduševljen što na svetu postoji baterijska lampa. Konac za zube. Patent olovka. Digitron i laptop. Roletna. No izumi poput daljinskog upravljača niti bilo čega drugog što daje podršku lenjosti, indolenciji i nerazmišljanju – nikada nisu bili njegova stvar. Zato danas uglavnom pravi softvere za rad. On stvori radni prostor, a ti sad izvoli majstore! Photoshop, Sound Forge, InDesign i milion drugih. Ne zanima ga pravljenje web sajtova osim ako nisu od koristi drugima. Pa je smislio Cityexpert i odjednom potraga za stanom u Beogradu nije agonija kad unapred vidite kako izgleda svaka soba i kolike su vam dadžbine. No ipak, najviše se u detinjstvu igrao učitelja. Ostala deca bi ga okružila a on bi im pričao, objašnjavao. Tu igru je nastavljao i u školi, najpre kao djak-drug koji pomaže slabima iz matematike i fizike, prepričava lektiru onima koji je nisu čitali, daje instrukcije za pismeni rad koji je malko više filozofski pa je mnoge zbunjivalo kakva je to sad tema “Mislim, dakle postojim”. Bio je aktivan i u izvidjačima. Iako se bojao mraka, spavanja na otvorenom jer može da se sruči pljusak, da uleti stršljen, da uholaža zadje u uši, pristajao je da dozirano muči sebe pa triput noću dok drugi spavaju ustaje da proveri kočiće šatora, da li je vatra dobro ugašena, da li su im tu sve stvari. Želeo je da zna kako je to biti u prirodi, sa prirodom na Ti. Da se divi slobodi ptica, simfoniji lišća, velikodušnosti svakog hlada. Pa iako umetničkih prstiju hvatao se čekića, šrafcigera, motičica, makaza, skupljao je suve grančice za vatru i učio da se orjentiše po zvezdama – ne ispuštajući priliku da sebe osposobi. A kada je došlo vreme za brijanje, od britve se nije odvajao ni kada su mu električne mašinice pristizale kao rodjendanski poklon. Nije zadovoljstvo ništa raditi napamet! Nego misliti, fokusirati se, pratiti liniju, biti spospoban, sve vreme prizivajući scene iz starih filmova gde su brice bile u njegovim očima vrhunska gospoda. Pred ogledalom je izgovarao brzalice, oduševljen što su tu i jezik i nepce i zubi, pa malo kao Arapi sa grlenim suglasnicima, malo francuskog kotrljajućeg ‘r’, malo melodičnog italijanskog i tvrdog nemačkog. Nije ni primetio kada je savladao jezike sve tako igrajući se, zaljubljen u gramatiku, zaljubljen u slova i reči. Pa se sećajući svega u sebi milinom nasmeja srećan što je još tada znao da je tako zanimljivo živeti. Život je test sposobnosti! Život je test znanja! Život je večita škola!

No evo ga sad gde brine zbog istine za koju se ne mari, zbog sposobnosti od koje su ljudi odustali čekajući da im se donese u fotelju, da im se prinese na poslužavniku, ili najčešće – da drugi za njih uradi ono što bi zapravo mogli i sami. Evo ga danas gde brine zbog lektira koje se u uništeno-skraćenoj verziji nalaze na Googlu, tužan je kad ugleda svako “ne znam” napisano zajedno (“neznam”), ali još tužniji što nikog nije briga da nešto zna, već samo da nešto ima. I samo mu ne pričajte kako je tehnologija iskorenila sve ljudsko i humano, da zbog kompjutera deca više ne uče, da zbog mašina ljudi nemaju posla. Namrštiće se i reći vam, “Uvek ima posla! Uvek ima znanja!”, pa dovikuje iz stolice dok sedi za radnim stolom. “Nema samo pameti!” Pa se prvi put u životu usudi da na glas kaže “Ljudi su postali glupi! Njihovo nerazmišljanje, lakomost, gramzivost i najviše lenjost – doveli su do toga, a ne mašine ni tehnologija!” No bi mu krivo što je izustio osudu, jer beskrajnu ljubav prema čovečanstvu neguje od kada je spoznao da mu pripada. Pa požele da istog časa pokaže da ima razumevanja, da zna da socijalne, porodične, kulturološke, nacionalne prilike učestvuju u kreiranju svesti i vrednosnih kriterijuma. Još pomisli da bi bilo dobro kada bi toliko pojednostavio svoj zaključak i izgovorio ga rečima običnog čoveka da ga i najnepismeniji može razumeti no vide penkalo medju olovkama i zaćuta. Penkalo, kao da je odjednom moglo nekim čudom da priča, reče mu:

“Želeo si da znaš. Da vidiš i zaključiš. Voleo si poente. Poslovice i pitalice. Zagonetke i odgonetke. Dileme, Eseje. Miris radionica kao i apoteka, miris biblioteka kao i štala. Hteo si i da misliš i da pišeš, i da napojiš krave i da previješ psu nogu. Osposobljavao si se od najranijih dana, učio životu praksom, popravljao ogradu i čitao psihologiju, sirio mleko i crtao pticu koja ti je sletela na prozor, u muzici i umetnosti tražio poruku, u životu bistre potoke u tudjim očima a u njihovim rečima izvore sa kojih ćeš se žedan napiti. Upijao si Merkure u Devici znanje koje može biti primenjeno, od svakoga koga si sreo nešto si naučio jer si umeo uvek da pažljivo slušaš ljude. Sam si sebe doveo do istine a da o njoj nikada nisi smeo na glas reći da išta znaš, u strahu od veličine, od moći, od bahatosti. Postao si etičan baš kao svi oni likovi iz Borhesove pesme “Pravednici” što ne znajući jedni za druge – podjednako spašavaju svet.” Prostorijom se nakon ovog monologa besprekorno kao retko kad čula tišina. Uze penkalo i svesku pre više godina kupljenu za ovu namenu. Pa iako je sumnjao da ima šta važno da kaže svetu, po prvi put razume svoju najveću tajnu. Napisaće knjigu o Običnom čoveku i običnom životu. O sebi.

Radio je i pisao. Radio i mislio. I znate šta, sve mu je bilo lakše… Jer, video je ljude koji rade i žive od znanja. Koji se nisu predali lenjosti i ironiji, predrasudama i besu zbog onoga što nemaju. Video je ljude koji su uvek imali ono što je svakom čoveku najbitnije. Znanje i sposobnost. Znanje koje pomaže da se ovaj svet vrti. Znanje koje stvara, koje pruža usluge, koja pomaže, leči, popravlja, savetuje, koje je primenjivo. I odmah tu sa njima, gomilu onih drugih kojima je vazda lakše bilo da ne znaju i ne umeju, ali da zato što imaju – plate za znanje i veštine. I tek tad vide da ispred berbernice stoji. Na čas se zbunio jer je u momentu delovalo kao putovanje kroz vreme, a onda vide da je tek otvorena, moderna. Jedan mladi gospodin ga ljubazno dočeka i izvini što zbog prevelike gužve ne može danas da ga primi. No on se od radosti na glas nasmeja. Steže mu ruku iskreno i reče svima, gotovo zaverenički: “Ipak je znanje pobedilo!”

Čovek koji obradjuje svoj vrt
kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgradja
igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu
koja mu se možda i ne svidja.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine
izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.

(Borhes, “Pravednici”)

 11794514_937099173008828_7325487774075206043_o
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se! 
1 Comment

1 Comment

  1. Snežana

    August 24, 2015 at 9:46 am

    Ah, kada u ponedeljak pročitam nešto ovako lepo i PAMETNO, život je lep. Draga Sanja , da ne postojiš, trebalo bi te izmisliti
    S ljubavlju
    Snežana

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Najčitanije

Na vrh