Piše: Aleksandra, 04 Mar 2011
Mars u Ribama
image: “Snape’s Escape” © Chantel
Displayed here by kind permission of the artist / Slika je objavljena uz pisanu dozvolu umetnika
Sve do 2. Aprila, Mars je u Ribama. Dok je u ovom vodenom znaku, njegova vatrena priroda postaje sputana i ugušena fluidnom i konfuznom prirodom Riba. U stvari, šta se tačno dešava…
On, koji je simbol cilja i akcije, postaje nalik zalutalom vojniku u magli koji ne zna gde je ostatak vojske, ne zna ni gde je bojište, on je tu negde, i u prvi mah srećan jer je daleko od opasnosti, ali vrteći se u krug sam sebi postaje opasnost jer ne nalazeći izlaz snagu gubi i na kraju odustaje od svega, a strah počinje u njemu da živi. Te on hrabar postaje besan na svoju slabost, na svoju lenjost, svoje poroke, svoj minimum izdržljivosti koju je pokazao i zbog koje sada ispašta. Mnogi će primetiti da su se previše opustili, da im snage ponestaje, da volje nema, a sve to što su bili njihovi do juče realni planovi sada samo san postaje i nekakva fantazija kojoj se drugi sada smeju, te i samopoštovanje u pitanje dovode. I dva su puta. Kao što rekoh, iskobeljati se iz magle, ili još dublje zalutati.
Za svakog Marsa, smisao se nalazi u svemu što od njega zahteva hrabrost. Uraditi ono što drugi ne mogu. Reći smelo, učiniti smelo, voleti smelo, boriti se, ne predavati, ne kajati, želeti iznova još i još novih osvajanja i pobeda, mrzeti potajno mir, stagnaciju i harmoniju ma koliko da ponekad prija. Njegovo prirodno stanje je stanje kretanja i osvajanja ciljeva. Zato bez hrabrosti on ne može ništa, bez hrabrosti nema budućnosti, nema pokreta, ali pre hrabrosti njemu su neophodni ciljevi koji mu pomažu da izgradi jasne stavove, jer nijedna planeta nije jasna sebi kao Mars! Zato on mrzi Mesečevu ranjivost i opraštanje, kajanje i promenljivost usled emotivnosti, zbog toga ne razume Saturnovo večno prihvatanje i odsustvo akcije. Kako bi njemu bilo lepše živeti kada bi svi ljudi bili hrabri, odlučni, jasni, iskreni, pa makar mu postali neprijatelji, ali barem neprijatelji vredni poštovanja!
Ali sad, dok se kreće Ribama, baš on, Mars, kao da je zaboravio na svoje principe, kao da je ostao bez jasnog cilja. On, koji odlučno i rešeno ide ka onome što ga zanima i ka čemu teži, sada dok je u Ribama kao da naprasno gubi interesovanje. Sve se preko noći smenjuje, trenutna opsesija već sutra ga ne zanima. Snaga i energija koje su ga držale pa je oduševljeno krenuo na treninge ili u neke nove poslovne pohode, kao da ga je napustilo tako brzo, još pre nego što je došao do cilja i pobede. Kao da mu se prispavalo, a nije… Kakva je to sad senzibilnost koja se spustila na mene pita se on, suptilna osećajnost, gotovo čulnost, pa umesto da vodim bitke, u meni se nižu stihovi, mašta mi ne da da se pokrenem, Hipnos me mami bilo maštom, bilo porokom, opija mi snagu, uzima mi stavove, zamagljuje ciljeve. Pa sam danas zaljubljen, kao da letim a ne znam gde, niti mi iskreno ovo stanje prija.. jer uzde nisu sada u mojim rukama. Ko me to vodi kroz život sada, ko mi je oduzeo vid pa kao slep da sam postao i plašljiv, ne znajući da li da krenem ili odustanem, da li da kažem ili oćutim, da li da presečem mačem ili ga odložim i od sebe sakrijem u mrak nesvesnog. Gde je moja oštrina, gde je moja potencija, gde je moja snaga, pita se ovaj Mars, dok ne shvata da baš noću u snovima dok sanja erotske ili možda ratničke snove sa puno jezivih scena i nasilja, ili u tišini svoje osame kada mu jake senzacije nadražuju telo on je tada najbliži svom večitom neprijatelju – bogu samom.
Nijedna planeta nije u ratu sa bogom i iskustveni ateista kao Mars, koji odlazi u rat i seče glave bez kajanja i griže savesti, koji zna da ubiti jednog je nekada spasiti hiljade, koji svuda vidi nepravdu i mrzi kada oko sebe čuje ljude da mrmljaju o božijoj ljubavi i pravednosti. Koja pravda? Kakva pravda? Pita ih on sa već poznatim izrazom prezira i gadjenja sve te ljude, uvek iznova, ali sad, na bojnom polju nikoga sem njega i baš boga, tog koga ljudi spominjaše, nema. Zato ga sada noćima progone likovi svih onih koje je beskompromisno kažnjavao, verujući u pravednost svoju, a iz nesvesnog Riba strah plete mrežu u koju hvata njegovu snagu i odlučnost. Poput najstrašnije inkvizicije njegova podsvest ga napada, i priziva kaznu za njega samog. I samo onoliko koliko je uistinu grešio i nepravdu sejao misleći da je to govor pravde što iz njega bukti, samo toliko će sada nesumnjivo sebe kazniti. Nekada sebe i sugestivno kastrirati, ući u stanje fizičke iscrpljenosti i malaksalosti, impotencije makar imao i trideset godina. Ali isto tako, ovo je i prilika da pobedi inkviziciju, da pobedi boga, što svi sem njega smatraju nemogućim. Ali zato je baš on Mars, jer sme ono što se niko ne usudjuje da pomisli!
I tog časa, kada svako od nas sada dok je Mars u Ribama osvesti da dilema i slabost koju osećamo (bila ona fizička ili se ticala moći donošenja odluke ili pokretanja akcije) nije problem racija već nesvesne krivnje koju su nametnuli svi ti pobožni i dobri ljudi, sve te lekcije o praštanju i bezuslovnom pomaganju, dva su puta: izvući mač iz korica i kidati gustu mrežu strahova istkanu u podsvesti, ili se predati.
A predaja bi značila bežanje od problema, od suočavanja sa onim čega se bojimo, uranjanje često u poroke Riba, alkohol, tablete, ili san, u šta god što može da uspava snagu, da odloži akciju koja se možda odloži samo na kratko, a možda zauvek. Hoće li Mars predati svoje oružje, ili će to postati sveto oružje, (jer i bacanje na pod kao i uzdizanje do božanskog su obeležja Riba) zavisi samo od nas samih.
Hoćemo li utonuti u carstvo laži i lagati i sebe i druge, nalaziti opravdanja za svoju slabost i nemoć, ili ćemo saseći sebe, svoj strah, i ne bojeći se kazne uvideti gde smo napravili greške kako bi sigurniji u sebe nastavili dalje? Hoćemo li da krademo (jer je ovo period kada se intenzivira kriminal u svakom smislu) ili ćemo da stvaramo i gonimo kradljivce (ovo su takodje i pojačane akcije tajne policije, špijunaže i sl.) A možda da pre svega ishakujemo sebe i otkrijemo bagove jer nastavimo li dalje praveći se da se ništa ne dešava, ne dovodeći svoju snagu i ciljeve u sumnju, velike su šanse da ćemo sami sebe izdati u najnezgodnijem trenutku i zapravo sebe surovo kazniti.
Zato ne preuzimajte akciju tamo gde makar malena dilema postoji, sve dok se pošteno u sopstvenom znoju ali ne rada i zbog fizičke aktivnosti, već u znoju jedne noćne more gde se borite sa svojim strahovima ne okupate. Tek tada, kada kroz vatreno (Mars) krštenje (Ribe) prodjete, potpuno osveženi, novi, ponovno rodjeni i okrepljeni čistom, božanskom snagom uverenosti u ciljeve i pobede, bez trunke sumnje i straha, možete nastaviti dalje ka sigurnoj pobedi, koja nas onda čeka već u aprilu, kada Mars udje u Ovna i kada mu posle ovakvih muka i dilema, bude zaista lako da bude i preki sudija, i ratnik, i grešnik za druge, ali za sebe samoga – živi svetac i andjeo pravde i pobede.
Ovo je moram da napomenem, test vere u sebe, u svoje stavove, principe, norme. Ovo je trenutak najvećeg nepoverenja u druge ljude, i često se i dešava da baš sada budemo prevareni, pokradeni, ali i izdani. Samim tim, možda mi nekoga izdamo, prevarimo, pa u noćnim morama savesti završimo. Ovo je potreba da savest ratnika bude čista, da san svakoga od nas bude dubok i miran i spokojan jer smo u saglasju sa onim što mislimo, osećamo i činimo. Kada to trojstvo ide iz istog izvora ono dobija snagu i bljesak koji nas vodi dalje. Ali ako činimo jedno, osećamo (često i fizički, telesno) nelagodnost zbog činjenja jer nešto u nama govori drugačije, akcija i ako se desi donosi samo haos, mučenje i grč.
Takodje, Mars je planeta koja ne podnosi slabost i nekorisnost, i ovde sad on sam sebe kao da izdaje prepuštanjem pasivnom i samoći. Zato što se radi o Marsu, mnogi će se sopstvene neorganizovanosti i pasivnosti zgroziti i vrlo bzo se uspraviti te baš zbog Riba zaneseno i oduševljeno nastaviti dalje. Ne dozvoljavajući letargiji da se nastani, ne dopuštajući da se izgube radne navike, ne ostavljajući ništa za sutra.
Mundano, ovo su intrige, zavere, haosi, akcije tajnih policija, velike kradje, poplave, ali i spasilački brodovi što ovih dana prebacuju ljude iz Libije, na kojima se makar jedan kriminalac ujedno spasio ne samo Libije već i neke kazne kao slepi putnik na brodu, i na kojima se sigurno i nešto nelegalne robe prošvercovalo.
Ono što je novo za ovog Marsa u Ribama je iskustvo potpune samoće, tišine, iskustvo kraja, kao muškarac sa slike koji dolazi do kraja puta. Magla se spustila, noć je, a pred njim je voda koju treba preći. Ali to nije obično voda. To je reka koja nosi sve te likove, dogadjaje iz njegove prošlosti koje je lako ostavio, koje je kaznio, koje je u naletu snage i strasti odgurnuo ili pregazio. I možda samo tren kajanja, možda suza tuge se pojavi na njegovom licu, ali ponovo on baci pogled na njih i vidi da je njima i dalje teško, da taj njihov bog kome su poverovali da će ih spasiti budu li dobri, makar i bespomoćni – po njih sve ove godine nije došao da ih spasi, pa ljutit, namršti svoje lice i čvršći u svojoj odluci nego ikada zakorači dalje, kroz reku, ne videći i svoj lik koji je bujica odnosila zajedno sa svim onim likovima iz prošlosti.
I još jedan UPDATE, da dodam i ovo… slika Marsa u Ribama će biti i svi vojnici koji su se vratili sa ratišta, ma kog na svetu bilo Bosne il’ Vijetnama i završili na psihijatriji. Ovo je nemogućnost da se prihvati krivica, ovo je potreba za slepim uverenjem da bi opravdali svoj greh. Pa koliko je greh teži, to je potreba za deluzijama veća što ume da odvede ka ludilu. Zato menjam video ilustraciju jer sam se setila savršenog filma pa i scene koji vam može još bolje dočarati ovu priču… Film je “Jovanka Orleanka”, a scena je ona u kojoj se u sred molitve u ćeliji dok čeka spasioca, njoj pojavljuje Glas njene Savesti (u liku Dustina Hofmana)..
i druga scena, kada shvata šta je uradila i da je i ona grešila što je spašava iluzija koje je imala o sebi.
Svi imamo iluzije o sebi, svi mi bi hteli da budemo dobri i da svako svoje zlodelo, greh, lošu stranu bića opravdamo, pa je ova priča o Marsu u Ribama u stvari baš to – naš susret sa bogom, sa savešću, sa istinom, sa našim drugim ja. Pomalo shizofreni dani ali ipak dani spasenja za sve one koji hoće sebi da priznaju svoje laži, da saseku tu lepljivu paučinu strahova od priznanja sebi samom ko smo, a kada to uradimo – onda je predstaviti svoje lice svetu lakši deo posla. Jer samim skidanjem iluzije koju smo sami o sebi drugima stvorili, u stvari na jedan način mi sebe kao da kažnjavamo, Mars tu sebe kao da sam izdaje i progovara: Ne, nisam takav kao što ste mislili, već sam drugačiji… i tada tek demoni straha ga napuštaju a on se oseća blagosloveno kao Jovanka Orleanka na kraju druge scene…
