I udjosmo u Vodoliju.
Ideje dolaze. I to, potpuno neplanirano. Ideje naviru, napadaju, proganjaju, bombarduju nas i voze svojim brzim vozovima. Bljeskovi mogućeg izmešani sa intuitivnim i iskustvenim čini da smo spremni za akciju. Bez nekog naročitog plana, jer bitna je spremnost. Plan je uzaludan ako je čoveka moguće pokolebati. Zato je nepokolebljivost važna. Biti već tamo negde umom, vizijom a onda se baciti olako na realizaciju koja je zapravo avanturističko prepuštanje sledu stvari i ne postavljati suvišna pitanja. Jer, ne znam dok ne vidim. Dok ne odem, dok ne probam, dok ne osetim. Sve ono što je do juče bilo „A šta ako..?“ postaje „Jer tako hoću!“ tako osećam, tako moram, tako mi treba.
No šta ako nema vizije, ako ideje ne čujemo kao da su zarobljene u nekoj škrinji, šta ako nema tog očekivano uznemiravajuće struje koja nas uzima sebi i vrti bezglavo dok se na kraju ne zateknemo potpuno novi, na novom, negde daleko ili negde gde je drugačije. Dok se nešto ne promeni. Onda besnimo, osipi se šire po koži, crvenila i iritantne manifestacije raznorazne, onda rušimo, razbijamo – jer moram napolje. Iz ove kože, iz ovog ćutanja, iz ove rutine, iz istog. Iz repeticije koja me čini pobesnelim.
Pa ode na posao i sasvim neočekivano i za sebe (a kamoli druge) da otkaz. Tek tako. Pa stavi pare na kladjenje ili kupi 15 lutrijskih listića, iako uopšte nije imao na umu.
Pa ode na internet i kupi kartu za Kubu – tek tako. Ili upisa časove vožnje. Ili ode i prijavi ispit o kome uopšte nije razmišljala već dugo. Ili ode i oženi se. Ili postavi večeru i reče da odlazi. Ili se preseli jer je slučajno dobio informaciju o nekom stanu koji mu odgovara. Ili ode na pijacu po voće i vrati se sa kučencetom. Ili uzme da zameni sijalicu i sruši luster. Sruši sebe na ledu, sa stolice, prevrne se, otkotrlja, iskoči, izleti. I to tako vešto da iako ga i dalje boli, pita se da li bi ikada mogao taj manevar da ponovi. U letu. A i stvari/predmeti sada lete i prave piruete vredne aplauza. Jer sve sada želi slavu i aplauz. Divljenje za genijalnost, za virtuoznost, za posebnost.
Na kraju će reći – trebalo mi je nešto ovakvo da me tresne! Jer nekako, stvari krenuše drugim tokom. Volja se vratila, uzbudjenje poraslo sasvim zadovoljavajuće, nove priče i teme se polako vratiše i razbiše već ustajalu memljivu istu svakodnevnicu.
Deca sad beže iz kuće, deca se bune, pokazuju svoju volju, nameću gde treba. I mali trogodišnjak propinje se da uhvati kvaku i šmugne. Kućni ljubimci traže vise slobode, pa znaju da se otrgnu – zato ih pričuvajte. A i februar je što se mačaka tiče, lako će sad nestajati makar na kratko, ali sve svojom voljom. Svi sad koriste priliku. Čak i veš mašina nastoji da izadje iz kupatila, bojler pušta neke čudne zvukove, TV se sam od sebe pojača ili ugasi, kompjuter nameće svoje. Jer volja radi mimo nas, ona hoće i ona nameće dinamiku i sled stvarima, da nema pauze ni odmora ni obećane dremke, a poziv ćemo iz lifta pa onda sledeći iz automobila. Nema stajanja, jer sve je pokret, sve je u hodu usput i leteće. I sve stigosmo i svuda prodjosmo. A prijatelje – ni njih nismo zaboravili, konačno se siti ispričasmo.
____
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
