Nešto ste mrzovoljni? Nešto vam nije sve po meri? Dešava vam se ona situacija kada biste nešto – a ne znate šta? Ili vam se neka nedovoljnost svega sručila pred noge i ne pomera. Ono što trenutno dobijate od drugih kao da je nedovoljno, ono što dajete drugima kao da je nedovoljno, znate i sami da možete i više al’ ne da vam se… baš nekako nedostaje snaga. Kao da kaže.. ma nije dovoljno. Ma nije to to. Ma ne trudi se toliko, a i odakle ti entuzijazam sad kad si u minusu sa optimizmom, ako ne računamo onaj racionalni koji mantraš tek da bi sebe ubedio da je sve pod kontrolom… Ma trebalo bi možda ipak, ali ako može sutra… Zauzmi pozitivan stav, ostani pozitivan, nasmej se i idi ranije u krevet. Popali svetla, skučenost je u mraku, neka tiha jezica od koje se hladnoća uvlači pod kožu, neka zebnjica… A možda uopšte nemate osećaj ovog bestežinskog (p)lutanja bez uzemljenja i sa glavom u balonu? Možda vas ne trese mentalni vrtlog preteranog naboja, već ste super srećni i baš nešto ekstatično vrcate od uzbudjenja i energije? Zračite i sijate i bacate zrake kroz zrak, lemate negativu pogledom, prozivate depresiju osmehom i čik da vam neko pokvari raspoloženje?
Dobro de, ajde verujem vam…
Ali uvek malo više verujem starom proverenom principu na kom vekovima funkcioniše ovaj svet, a on glasi “Kako gore – tako dole.”
A gore nad našim glavama, Saturn i Neptun u kvadratu još od oktobra. Tu su naravno zbog našeg dobra. Godinu dana će se tako suočavati, jer ovde se suočavaju u borbi za prevlast dve istine. Jedna koja zna da je život težak, da traži rad, odricanja, doslednost, odgovornost, prihvatanja raznorazna, prerastanja i odrastanja, sazrevanja i preboljevanja, bol i tugu kao meleme koji vode ka zrelosti i jedna druga istina koja isto tako vekovima dobro zna da je iluzija – prvo zadovoljstvo koje upoznajemo u životu, da su snovi bogom dani za eskapizam od realnosti, da je vera čak i naivna bolja od svakog nihilizma i pogleda u beznadežno, da su bujna mašta i lažna nada pomogle više puta u patnji i nemoći, makar instant ako ne holistički, i da bez iluzija nijedna mladost pa ni odrastanje ne bi bilo tako jarko, bujno, uzbudljivo, moguće i svemoguće, hiperfantastično mesto na koje se rado sećanjima vraćamo. Te dve istine, mudre i stare od kad je sveta i veka sada žele da jedna drugu prevladaju, da isključe, da jedna drugu pobede. I to sve liči na jednu gotovo smešnu scenu u kojoj se Isus i Buda nadmudruju i jedan drugog žele da osujete i ne toliko svoju veru koliko svoja uverenja o tome šta je čovek, šta je svet i šta je ovaj život iznesu kao konačnu istinu. Pa jedan traži da se uroni u bol i patnju koja je večna, da se oseti svakim delom tela nemoć i slabost, da vaskrsnu oproštaj i prihvatanje, a drugi da se meditacijom i radošću koja je božanska a ne zemaljska nadidje sva patnja koja je zapravo iluzorna i posledica pogrešnih uverenja, a gde se nirvana otvara kao jedini ispravni put, kao jedina realnost van ove svetovne, zemaljske, materijalne u kojoj smo se zatekli.
Ovaj aspekt će biti aktuelan godinu dana – do novembra 2016. U tom svom kretanju nećemo ga uvek podjednako intenzivno osećati, ali meseci u kojima će svojom snagom moći čak da potpuno baci u senku ono što nam Mars, Venera ili Sunce pojedinačno donose i da sve oboji svojim pastelno apatičnim ili veselim ekstatičnim tonovima jesu: novembar 2015, jun 2016 i septembar 2016 – kada se ove dve planete budu nalazile u poziciji egzaktnog aspekta.
I mnogo je teško i mnogo je lako u isto vreme. Oni duhovniji sada su uzemljeni i više otvoreni da vide svoje odgovornosti i priznaju svoje greške, mane, ali i skloniji mrzi i osami sa opasnošću da skliznu u jedno stanje hibernacije gde potpuno odsustvuje iskrena radost i poletnost, optimizam i vedrina. Gde se lako sklizne čak i u preteranu samokritičnost, samopotcenjivanje, krivicu, traženju greške kod sebe (“nemoguće da nigde ne grešim”), a oni praktičniji više će se kačiti o Neptunove ljuljaške i tako ljuljati svesni da zemlju pod sobom uopšte ne osećaju i da ih i maleni povetarci a kamoli oluje mogu sada lako oduvati u trista različitih pravaca, zajedno sa nemirima i pomahnitalim leptirima u grudima i stomaku, no sve je bolje od bola, od slabosti.
I ko ume da kaže šta je ovde bolje, ne znam.. jer ja ne umem. Jer ovo su dve vere, dve bazične snage koje pokreću svet i nas, a koje sada žele da obezvrede jedna drugu. Pa ili isključujemo patnju i insistiramo na pozitivnom, optimalnom, ushićenom, ekstatičnom; ili isključujemo sve iluzije i nade pa realno realni prihvatamo sve “kako je – tako je”, ali sa svakim prihvatanjem po malo starimo, po malo neka senka pada na nas. Pa smo malo “sve mi je jedno” pa smo malo “to ili ništa drugo!” Pa smo malo previše umorni, ili smo malo previše u pasiji koja nas vozi dok ne popadamo s nogu. A baš tad, kad popadamo od ekstaze dočekuje nas realnost, i eto nas gde ležimo tako na patosu, prvo nam je udobno, baš prija, osmeh i dalje na licu, ali nam se ne ustaje.. još samo malo, al’ i dalje nam se ne ustaje. Osmeh odlazi, a pogled negde neodredjen, misao nestala i samo mi i ta tišina, jer i muzika je prestala, a mirišljavi štapić dogoreo, nema više stimulansa, ali ne da nam se da ustanemo i stanje vratimo na prošlo. Samo još malo da odležim.. prija.. nekako čudno prija. A malo i neugodno postaje, dovoljno neugodno da kada ustanemo to više nismo onaj mi od malo pre. To je sada neko drugi u nama ustao, i malo zdrhtao pomislivši na sutra, na život, na odgovornosti. A na drugoj strani, taman kad dotaknemo nogama dno jer smo se spustili do samih patosa, savili i poljubili pod sve tako na kolenima ne zato što nam se ljubio patos nego što je glava teška i vuče je gravitacija, i što telo boli a pod nudi idealni zagrljaj, e baš tu eto ekstaze i smeha i neke čudne misli koja daje nadu, jer je hvatamo iz budućnosti kao nešto što bi bilo moguće.
Pravi je ovo rolerkoster, ali sa lošim tehničarem tako da nam je svima malo muka posle vožnje, ali “tako je kako je” i odmah zatim “Jeeeeeeeeee! Ruke u vis!” I ovaj tranzit čak nije emotivni koliko je metafizičko – metapsihološki, kao jedna praiskonska snaga što u svakome čoveku živi bez obzira na zemlju, na profesiju, rasu, pol, horoskpski znak. A to je snaga stvaranja vere ni iz čega. I samo odgovor na pitanje “Šta je bilo starije? Da li patnja ili radost?” možda bi nam bio od pomoći, ali odgovora nema. Zato nam samo ostaje vera koju sami stvaramo od kada se rodimo, da jedino za šta se molimo jeste da posle muka i patnje uvek snagu za nove početke pune radosti imamo kao i da zbog radosti i sreće nikada ne zaboravimo na druge već da sa njima radost delimo, jer bez deljenja i poklanjanja radost je sama za sebe nekorisna.
____
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
