Ovog puta tekst ću započeti jednim pitanjem na koji sam obećala odgovor na AllMe strani. Zato što je univerzalna tema u pitanju. Svako od nas je prošao kroz iskustvo “dala sam previše”, “nije mi vraćeno istom merom”, “osećam se iskorišćeno…(izdano, prevareno)” i tako dalje. Ali najpre, evo pitanja:
“Ne znam kojoj sam se planeti zamerila ili ogrešila, ali poslednje dve nedelje su bile ne haos, nego paklene. Izdaja i na privatnom i poslovnom planu od osobe kojoj sam poklonila ono najvrednije, poverenje i ljubav… Tako da mislim da ću od sada pa jedno izvesno vreme ipak bitisati sama. Šta vi Sanja mislite o tome…“
U drugoj polovini svojih dvadesetih godina i ja sam prolazila kroz seriju sličnih iskustava. Saturnov povratak, koji nas sve do jednog čeka od 29. godine tada se lagano primicao svom carstvu, koje je u mom horoskopu smešteno u znaku Raka. U znaku osećanja, pripadanja, zavisnosti od drugih i zavisnosti drugih od nas samih. U znaku koji govori o porodici, odnosu sa majkom, i ono njavažnije – pravu na ljubav.
Naravno da sa Saturnom ovde postavljenim koji je u jakom aspektu sa mojim Mesecom ono kako se meni svet činio sa sve ljudima do tada – više je odgovaralo nacrtu građevinskog plana gde se na potrebe drugih (znak Raka) a posebno onih slabijih od mene u ma kom segmentu (zdravstveno, finansijski, poslovno, emotivno, socijalno) moram naći pri ruci kad god i gde god. Moj život je mogao slobodno da se nađe na pauzi – ja sam se prosto osećala mirno samo ako na potrebe i očekivanja drugih odgovorim sa DA. Nijedan drugi odgovor nije dolazio u obzir. Samo premišljanje da li da pomognem i budem tu za nekoga stvaralo mi je užasnu teskobu i anksioznost koja je samo rasla kako bi vreme odmicalo. Pomisao, a naročito akcija u kojoj bih izašla u susret stvarao je suprotno – mir, miran san. Kako smo naučeni da je dobrota vrlina i da je pomaganje drugima – ljubav u jednom od svojih oblika, takva ponašanja budila su mi osećaj vrednosti, ispravnosti. Da radim ispravnu stvar. Da se ponašam onako kako bi trebalo svako da se ponaša. I nije mi padalo na pamet da posumnjam u to. Čak, to je od mene i napravilo astrologa. Da se nadjem, da rešim, a na samom početku i da spašavam nemilice. Odgovorim na svako pitanje, mail, bez obzira što ne znam ni ko su bili ljudi koji su mi pisali. Sve njihovo bilo je bitnije.
Ukoliko bi se dogodilo nešto slično kao gore što je opisano u pitanju čitateljke, i ja bih se osećala loše, bol bi mi razdirao grudi ako se radilo o bliskim licima (porodica, familija, prijatelji), a ako bi to bilo nešto poslovnog tipa gde sam ja “dala sve” a “nije mi se vratilo” (npr. odgovorim na mail izdušno na šest strane, potpuno besplatno naravno – a osoba ne odgovori ni sa hvala) bila bih jako, jako ljuta i spremna na fajt! Gotovo da sam u glavi motala dijaloge kao na nekom vrhunskom suđenju gde sudim, sudim i sudim. Gde dolazim do toga da me zadovoljava jedino da kaznim prestupnika što me nije uvažio, poštovao, pokazao zahvalnost. “Ni HVALA! EJ!” Gotovo mi je simpatično sve to sada, iz jedne udaljene percepcije poput paralelnog univerzuma koji je zapravo oduvek bio tu.. ali najpre, da bih došla do čistog vidika bez zamagljenih i iskrivljenih slika, trebalo je da posumnjam da je moje ispravno – stvarno ispravno.
O čemu se zapravo radi?
Čak i kada nemamo ništa u znaku Raka, svi mi imamo u svojim horoskopima Mesec koji je vladar Raka negde postavljen. Upravo Mesec je najbolećivije biće u nama. On nas čuva da ne izgubimo saosećanje za druge i svet, da budemo empatični, da osećamo, da volimo, da dajemo, brinemo, majčinski negujemo, da se nadjemo, ali i da baš poput svake majke naturamo, namećemo, kontrolišemo i manipulišemo. Da budemo nezamenjivi. Da ni slučajno nemamo konkurenciju – ljubomora koja ide iz Meseca je najgora od svih ljubomora. Recite majci da komšinica, ili još gore njena sestra pravi bolju pitu i znaćete o čemu pričam, a kamoli ako je neka teža stvar u pitanju. No naravno, ni mi kao ni majka, ni jednog časa ne posumnjamo u svoju divnu vrlinu. Već u gordosti se durimo i ljutimo, a u stidljivosti – koliko samo Mesec može biti stidljiv, gotovo divimo sebi i negujemo tu vrlinu davanja, izdizanja iznad, praštanja (koje tada doduše još uvek nije pravo praštanje, već pre “pomilovanje” što je već odnos moći) Samo ništa o svemu tome tada ne znamo…
I na žalost, nastavljamo istim načinom, sve jačim tempom dok se poput staklenog bokala na raspadnemo na paramparčad. To je neminovni trenutak kada osetimo da smo “pukli!” Da više nemamo snage i da nas svi ti ljudi i njihova potraživanja u jednom stampedu gaze poput krda bizona. E tada – slijemo se kao voda koja je iz razbijenog bokala poplavila sve što joj se našlo na putu u malodušnost. U tako divnu i smirujuću malodušnost u kojoj je “sve po mom”. Pa isključimo telefone ili na potraživanja najednom postanemo grubi, netaktični, hladni na tuđe potrebe. Još priličnije, bližnjima sasipamo u lice sve sa one davno napravljene liste kada smo mi bili tu za njih, a kada oni nisu bili tu za nas. Da, baš kao osnovna baza korupcije – tako radi Mesec. Da nije tako jak, ni korupcije i tog “ja tebi-ti meni” odnosa ne bi bilo toliko, ali snaga Meseca je ipak velika, jača od drugih planeta koje ipak traže rad, uvide, pa iskustvo pa iskrenost da bismo ih osvestili jer do tada ih nosimo u horoskopu samo kao mrtvo slovo na papiru. Dok Mesec, on radi instinktivno, ne moramo da dodjemo do njega – on dolazi do nas.
Bez greške.
A onda u toj malodušnosti – kad prodje ljutnja, kad se smiri gnev, kad se isplaču litre suza, naidje olakšanje, ali i krivica jer smo bili grubi prema onima koje u stvari volimo, koji nam trebaju. Pa nam bude krivo, pa nas sad boli to. I tada treba stati prvi put.
Kod tog “trebaju nam oni”. I tada treba shvatiti prvu istinu da smo mi sve te ljude prizvali u naš život, i da smo bez greške birali ljude koji nisu samostalni, već samo i isključivo one koji bi mogli da zavise od nas. Da se oslanjaju na nas. Da nam budu potrebni. A ako i jesu bili dovoljni sami sebi, opet mi nismo želeli da vidimo to. Mi smo se fokusirali izključivo na njihove problem u životu (posle ćemo reći “ona se sa mnom vidja samo kad joj nešto treba”) Kapirate? Kao i majke koje ne vole da osposobe potpuno svoju decu jer onda je njihova uloga izlišna i neće imati kome da budu nezamenjive, neophodne, tako se i mi ponašamo jedni prema drugima. Mesec nas voza i manipuliše, lažemo najpre sebe a onda i druge, a najsmešnije – sebe apsolutno pravdamo za ponašanje. Pa opet, ne može se reći da tada nismo pomogli ovome i onome, da nekome možda život nismo spasili ili ga izveli na pravi put. No svakako, osoba bi bila spašena i bez nas – i to je jako važno uvideti. Tu zamenjivost. Važno je videti da smo se u 90% slučajeva zapravo sami nudili. Možda ne svaki put, ali sasvim sigurno prvi put i prvih nekoliko puta. Nudili i nudili predlagali neku vrstu spašavanja, imali rešenje kad ga niko nema (što je bez sumnje doprinelo razvijanju naših “problem solver” tehnika), razvijali petnaesto čulo da čak i neverbalno pretpostavimo i osetimo kada je nekome nešto potrebno ne bi li eto uleteli i spasili čoveka. Makar da ga pokrijemo dok spava, jer prozor… ne zna on šta mu treba, znam ja. Makar da mu platimo konsultacije kod astrologa jer ne zna on da će mu to značiti, al to je sigurno za nju dobro. Makar da za njega završimo neke administrativne stvari i pokrenemo kontakte iz malog mozga jer je njemu bitno – dok za sebe, to isto nikada ne bismo učinili.
Takodje, pored ove supermoći (da naslutimo potrebe drugih) razvijamo još jednu nesumnjivu supermoć: da završavamo tudje rečenice i da beskrajno tačno znamo šta je hteo da kaže, na šta je mislio, pa najčešće tada prekidamo druge, ne slušamo ih zaista šta nam govore, učitavamo beskrajno puno neizrečenog, a i ako ih slušamo, slušamo ih iz tog dela koje želi da čuje da je neophodno, potrebno, nezamenjivo, pa odbijanje doživimo kao najličniju osvetu i odbacivanje. Ne doživimo ga kao “ne” za odredjenu situaciju, već kao NE za našu ličnost, za sve ono ko smo. Jer vrednost o sebi smo zapravo od početka kreirali po onome kako nas drugi tretiraju. I tada stvarno verujemo u to da sve što smo radili je što smo voleli tu osobu, a ta osoba nas je samo povređivala iznova i iznova. Svi koji i danas imaju takvu situaciju verovatno spadaju u ljude koji na svaku sms poruku, fb poruku, vajber poruku – odgovaraju MOMENTALNO, a njihov smajli mora biti zadnji – da slučajno ne pomisli pošiljalac da su nevaspitani, ljuti, hladni, nezainteresovani, da nisu dobri…
Momenat da se stane je uvek. Kod mladih je teže, ali od astrološke zrelosti koja po mom mišljenju počinje od 29. godine (Saturnov povratak), svako je pozvan. I baš zato svi nekako baš tu oko 29-te kreću putem astrologije, psihologije, malo dublje, iskrenije, zaviruju u sebe. I to je odlično. Neko opet, čitav život ostaje u stand by modu, kao puma koji čeka situaciju da se baci na tudji život i osposobi ga, čak i kada to niko od nas ne traži. Najpre tiho i stidljivo a onda sve žešće krećemo da se nudimo, pa ljutimo ako se druga strana opire, dok je kao zver ne savladamo i ne ubedimo da “It will be MY WAY or NO WAY”. Taj naš način je uvek onaj u kome se posle satiremo, iscrpljujemo, bavimo samo tudjim životima ne svojim, a druge kad tad vidimo kao nezahvalne i ne tako dobre i ispravne poput nas samih. Sve je to laž… sve je to iluzija o sebi samima koju smo napravili, i zato je važno spasiti najpre SEBE.
Pa i partnerstva sve dok smo u tome uvek su usmerena na isti odnos: “ja tebi trebam” pa se tu ulazi u odnose koji su nadasve neadekvatni, koji nisu zasnovani na ravnopravnoj ljubavi već uslugama i plaćanju u figurativnom smislu (šta sve činimo), nalazimo zavisnike, one koje niko ne voli – eto izazova, ili koji nas neće za ozbiljnu vezu – eto opet izazova, neko nas krije – eto opet izazova, i takvi odnosi su osudjeni na izdaju, laž, kad tad padanje maski, gde će nas osoba koju smo kreirali po nacrtu koji smo mi imali za nju (to je ta manipulacija) okrenuti ledja bez hvala, pobeći ili otići mirno od nas – ne bi li se malo odmorili od silne brige. Niko ne voli da se oseća nesposobno, hendikepirano, a takvim ponašanjem upravo to činimo. Pogotovo kad dajemo više nego što je normalno. Više nego što je prirodno. Pa i ljubav prema detetu koja od svih verujem da zaslužuje najviše žrtve opet ta žrtva treba da je struktura, a ne moć. Da je iznikla iz racionalnog pojmljenja mogućnosti, a ne iz “BIćeš mi zahvalan jednog dana!” Jer, ima roditelja koji i dalje smatraju da su ih deca napustila, izdala, da beže od njih, da su nezahvalna… A šta ako su deca samo otišla da se osposobe da sama sebe spašavaju i sebi budu oslonac? Treba na vreme da i roditelji razmisle o tome. Podržavam sve nas – nečiju decu, da radimo na odnosima sa roditeljima i uvidimo i svoju malodušnost, iživljavanja, hirovitosti, ali i roditelji treba da sagledaju sebe dok stvari mogu da se poprave.
A Mesec će onda kada budemo najpre spasili sebe, ujedno obasjati put do iskrenog praštanja svima. Uvidećemo kako je lako voleti sve njih, biti tu za njih i nekada, ma zapravo često – ne uraditi baš ništa. Samo ih zagrliti, voleti, sa njima zajedno pustiti suzu jer ne možemo baš ništa više od toga. Tek tada ćemo doći i do prihvatanja, pripadanja, zajedništva, zavisnog odnosa koji je zdrav, u kome se tako uhvatimo za ruke i zagrlimo i osetimo kako su se spone ljubavi pronašle. To je onda ljubav. I u partnerstvu i sa prijateljima na koje smo do tada često ljuti jer nas ne pitaju “ni kako sam!” ?
Jedna od knjiga koja mi je tada, sad već pre deceniju i više, došla ruku i koja mi je za taj trenutak puno značila jeste “The Women Who Love Too Much” od Robin Norwood. Kasnije se pojavio prevod i na hrvatskom “Žene koje previše vole” i rado je i danas preporučujem klijentima.
____
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
