Venera i Saturn – Strah od sreće

I? Je l’ se vratila?
Kako ko, pa stara ljubav ili ona do kraja nerealizovana priča koju nam donosi retrog(r)adna Venera? Da li je poslao poruku, zakazao vidjanje, rekao sve ono što nije onda i da li si ti rekla ono što si imala spremno naizust, kao uzvišeno moralni monolog nekoga ko poštuje sebe, ko ne dozvoljava da ga drugi tretiraju kako im se hoće (može) i uzimaju olako.
A nije da se nisi pitala gde je, s’ kim je, a nije da se on nije pitao da li odlaziš na njegov facebook profil, gledaš li mu slike, pitaš li se koga sanja.. A nije da se niste iz prve onda prepoznali i da vam nije išlo.
Ma u jednom momentu mogli bi da se zakunete da je to bilo to, da ništa više ni manje vam od toga ne treba. Nosila si telefon sa sobom za svaki slučaj ako pozove baš dok pereš kosu, prevrtala ga u rukama, proveravala da li radi, a kada bi se on nakon pristojne pauze javio – glas ti je zvučao kao da te zove majstor da kaže da voda curi u potkrovlju i da će je isključiti na kratko dok to ne opravi. Poluzainteresovano, bez zračka sreće i iskre radosti, ili iznenadjeno i zbunjeno – kao da ti na ludu pamet ne bi palo njegovo ime. No najčešće sasvim suprotno – kao neko ko se toliklo ludo provodi i “…evo, baš sad idem na neki koktel, žurku, zezanje..” ostavljajući onoga sa druge strane smrvljenog. Za to vreme ni on nije sedeo skrštenih ruku. Zapratio te je iz svih kornera, saznao tvoja kretanja a sve lukavo i nenametljivo da slučajno neko ne pomisli da mu je stalo.

Ponos, koji ovde nema veze sa Suncem što nam ego greje, već sa strahom (Saturnom) koji nam trese kolena, pušta leptirove kamikaze po želucu i znoji dlanove, služio je da maskira stanje nemira i krajnje anksioznosti pa su otupljenost, nezainteresovanost, menjanje teme, disociranje, nerealna ekstaza i euforija bila poznata mesta u koja se uglavljuješ. I onda dodju ovi aspekti da nam prošetaju nebom, a kako gore – tako dole. Pa boli gore – boli i dole.

Jer, u zavisnosti od toga sa kojom se planetom Venera u tom svom kretanju u nazad sretne – takva se priča vrati. No Saturn je tu gotovo non stop ovog leta. Drži je na oku kao posesivni mučitelj što svaki znak njene snage i slobode vidi kao nov zadatak sebi da je dodatno izmrcvari, slomi. Zato je scenario iz prvog pasusa najčešći na Venerinom letnjem kanalu, taj film gledamo sa ko zna kojom reprizom, pa opet – kao da je prvi put.

Ma steglo se srce kao kaiš na pantalonama gladnih što se steže i steže, kao majka koja ništa iz tanjira ne baca, kao ekonomija što nas satire svojim merama štednje. A vidite, baš sve to i jeste koren ovog aspekta. Pa tako posle više desetljeća ili mnogo, mnogo više sa jedne trpeze koja je prazna u kući u kojoj su usta gladna, ili iz jednog logora, ili uslovljenog braka u koji se ušlo da bi se osigurao redovan obrok i tek samo to, završi se u jednoj ljubavnoj priči – gde neko uvek ostane gladan. No pre nego što oseti užas ljubavne gladi, on najpre dugo ostaje po malo gladan, uvek po malo, pa sve tako dok se ne navikne na kašičicu i mrvice. Doza stiže taman što se ljutit govor spremi, pa ajde još jedna šansa, možda će sad biti drugačije… no ne bude. Ali nešto drugo se zato promeni. Ta ljutnja i bes, taj gord i srdit stav svakog puta biva slabiji, neubedljiviji, sve više liči kao da ta druga šansa traje duže nego prva, treća duže nego druga… u svakom slučaju, prodje vreme a ta osoba i dalje neotpuštena iz vašeg života poput duha zarobljenog u nekoj kući ne nalazi izlaz, a sa njom ni vaše emocije, ni vaš strah.
Zato je ovo egzorcistički tranzit bez preterivanja, koji će odraditi onako kako delamo, i koliko smo strahu najpre sami u oči pogledali.

Strahu da tražimo ljubav koja nam je potrebna.

Jer, šta ako mi tražimo, a on onda zbriše?
Šta ako on traži a ona pomisli, “kakav manijak!”
Šta ako se zaprepasti i naljuti što smo takvu slobodu sebi dali.
Šta ako nas zbog toga kazni ili još gore.. počne da ucenjuje.

Verovali ili ne to je isti onaj strah naših baka koje nisu smele da traže još jedan krompir pa su ovaj što im je sledovao cepkale na deliće i jele malo po malo. To je isti onaj strah naših majki da traže bolji posao iako ga odavno zaslužuju, već su ostajale zahvalne na ma čemu kao da je od boga samog došlo. To je oduzimanje imanja dedi koji je pre toga imao dovoljno i bio srećan čovek, voleo da pevuši dok se licka pred ogledalom, a posle toga se više nikada nasmejao nije. To je svaka nesreća, rat, bolest, i najčešće nemaština koja je ukinula slast života, smeh satrla i naučila gen koji svako od nas ima negde da živi bez zadovoljstva. Da može i tako da se preživi. Bez istinske sreće. A ako si srećan, da možeš lako biti i nesrećan. Da sve to može “cap!” u jednom trenu da ode i onda povratka nema.

I onda tako posle ko zna koliko godina i decenija, sretnu se dvoje u strahu od gladi koju osećaju. Životinja je prva otvorila oči. Strast bude očigledna i u današnje doba (hvala bogu!) neinhibirana, pa životinja u njima zadovolji svoje prohteve. Setite se da pre pedesetak godina i manje, ni životinja nije bila zadovoljena. Stisnutih bedara oboje bi se pravili da se ništa ne dešava. No kako god, još nam je ostalo u toj evoluciji gena da i srce raskravimo (ko je pročitao “raskrvarimo” na njega se posebno odnosi), oslobodimo straha da će nam sreća biti oduzeta. Straha da ne smemo da kažemo koliko je ili ga volimo, nego po malo. Da ne ode. Da se ne uplaši. Da se lako ne zasiti.

Strah od sreće i te kako postoji, a šta je sreća nego zateći sebe ispunjenog srca, ispunjenih želja. Šta je sreća nego biti voljen, dobiti u ljubavi sve što nam treba, umeti tražiti ljubav i davati je slobodno. Tome upravo ovi Venerini retro dani u odnosu sa Saturnom služe. Da posmatramo sebe u vremenu. Kakvi smo sad po pitanju sreće, a kakvi smo bili pre? Ako smo pre bili slobodniji i iskreniji šta se onda to desilo pa smo izgubili spontanost i pretvorili sve u jedan veliki grč? A neko je i dalje isto tu gde je bio i pre. A neko je malo promislio i pričao sa drugima. Nekome su već prepisane šarene happy pills na stolu i u džepovima, održavaju otupljenost i inhibiraju emocije, sedativno dejstvo da zamrzne bol, baš kao i opijanje alkoholom i navala na poroke. Neptun se vazda Veneri raduje, ona hoće sve samo da ne vidi ono što je u njoj. Samo da zadrži svoje ideale, svoje savršene snove. Ima i onih koji su se malo umorili, pa im nekako svejedno. No ima i onih što su još prošli put kad ovo bi na nebu sve to pozavršavali pa sad zavaljeni u publici gotovo da se dosadjuju jer nemaju “unfinished business”. Gledaju šta se dešava njihovim bližnjima no nisu ni oni poštedjeni. Opsedaju ih bližnji i bližnje svojim ljubavnim dramama, traže savete, prijateljske terapije i mudrosti, ili prijateljsko savezništvo u diskreditovanju prestupnika ne bi li se otarasili tako zavisnosti. No na kraju će reći, “Ma ne.. Uopšte više ne mislim na njega kao pre!” A tri sata monologa prođe..

I tako, od gladi preko ekonomije do ljubavi, u mukama i čekanjima. No ne zna ona da dok proklinje njega koji se ne javlja proklinje onog sebičnog dedu što nije davao ćerkama nikada ništa, a on dok sebe muči dugim molitvama da mu je iz misli i srca zauvek sklone, ne zna da lik babin što zbog materije je morala da se preuda ili ode daleko a decu ostavi – sada hoće da skloni. Pa kao da spasa sem istinskog razumevanja za te duše pre nas što su grcale u bedi i morale da ogreznu u ukinutom od zadovoljstava životu i potpunoj samoći – drugog nema. Oprostiti njima je oprostiti sebi, videti njih je videti da njihov život nije nužno naš, ali razumeti stradalničko u njihovom činu bez moralnih prigovora tipa, “Nije morala, imala je izbora..” Neko od njih ko je bio prvi u tom nizu, baš nije imao izbora. To je bila nužnost za prilike u kojima su živeli. Ali izbor imaš ti. Traži ono što te čini srećnim, ili ostani i dalje gladan. Osloboditi se stida i biti iskren i slobodan.

________

* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!