BUDIMO PRISEBNI

Sve ovo sam prvo objavila jutros na fejsbuku, ali obzirom da po komentarima može da se zaključi da ljudi prilično osećaju sve to već – rešila sam da objavim i ovde. Tri objavljena posta tamo, probala sam da objedinim i dopunim, sa poklon pričom na kraju –  a sve se tiče nadolazeće eklipse 25. aprila. Kao i sve ostalo, sve se oseća već u vazduhu, i ovaj tekst sve što želi da vam kaže je da zadržite mir i probudite svest. Eklipse su test dani koliko umemo da ostanemo svesni, odnosno PRISEBNI – predivna srpska reč za svesnost.

Čak i da ne znate astrologiju, jasno vam je da kada se na jednoj strani nadju Sunce i Mars zajedno u konjunkciji u Biku, a preko puta tačno Mesec i Saturn u Škorpionu, ne možemo baš da pričamo o cveću i proleću tih dana, jer ovo je slika sukoba gladnih i sitih, prekomernih želja i nedočekanih snova sa druge strane. Ovo je zavist onih što nemaju i neprihvatanje krivice onih što imaju – tog stereotipskog uverenja da su krivi jer imaju, da je obilan ručak nepravda jer deca u dolini Ganga gladuju. Ovo je hir Bika utoliko veći koliko je medijska agresija i jedna realna slika sveta teška i pritiska kao da hoće da ukine svaku radost i prepuštanje zadovoljstvu. Pita me juče taksista “Recite mi, kada ste poslednji put čuli neku lepu vest?” To je to. Svi smo željni lepih vesti, bez obzira na naše individualne materijalne moći i nemoći, i sad, na ovu eklipsu oni koji imaju prilike da uživaju mogu pokazati bezobzirnost spram ostatka sveta o koji se sapliću svaki put kada potroše nešto više novca ili pohrle ka velikim zalogajima i željama, a dočeka ih nečije “Eeee, lako je tebi!”. I ne pričam sad ovde o tajkunima i svetskim moćnicima. Pričam o nama, jer i mi se delimo na one koji imaju više para i one koji imaju manje ili jedva za život. I mi se delimo na one koji imaju krov nad glavom u vlasništvu, nasledstvom ili ma kako, i one koji ga nemaju i ne vide da će ga ikad imati. I mi se delimo na one koji imaju potomstvo, i one koji ga nemaju i opet – kao da sve više sumnjaju da će ga imati. Delimo se na one koji vole svoj posao i one koji mrze svoj posao. Na one koji na taj isti posao idu privatnim autom, i one koji se i dalje kao u studentskim danima voze GSP-om. Delimo se na one koji su fizički privlačni i lepi, i one koji nemaju taj dar prirode. Delimo se na mršave, zgodne i debele. Delimo se na socijalne i one koji nemaju puno prijatelja ili gotovo nikog. Zato je ovo priča o nama, jer oni pravi moćnici oni su toliko daleko da ne interferišu sa nama da bi upali u naš mikrokosmos J Oni naravno da prate ovu eklipsu ali na globalnom nivou, pa je ovo samo nov hir u njihovom slučaju gde će na primer proterati još jedno celo selo u dolini kakve reke da bi gradili hidrocentrale ili otvarali nove bušotine. Vlada Sunce materijom, hara zemljom, a sa druge strane proterani ljudi i životinje beže iz šume na Mesec/Saturn, gotovo će i ribe da se navikavaju na život na suvom. No oni nisu tema sad.

Sada mi je stvarno važno da se mi razumemo – mi koji se srećemo, koji zajedno čekamo u redu u supermarketu, a toliko razlika. Eklipsa kao da želi da nas uvede u taj “blind rage” jer je Sunce/Mars oko (u tuči se sad lako gubi oko, jer udarac ide tu negde, od oka preko slepoočnice do onog osetljivog dela kod uveta) ali ovo je i slepilo psihe kako rekoh, taj “blind rage” – slepi bes, jer je pogled usmeren ka nekome ko ima ono što mi nemamo.

Ovo je ono kad ne razumete zašto neko dobar ima lošu ‘sudbinu’, a neko ko možda i ne zaslužuje nekako sve mu ide od ruke. Ali ko ide da poseje nešto, a sad se seje isto, eto semena da razori zemlju i od semena mrtvog izraste biljka, pa je ovo sadjenje, smrt semena i radjanje života, baš kao i sadjenje onog ploda u utrobi koji sam pominjala u tekstu o Biku i dobrom periodu za reprodukciju i radjanje, trudnoće. No pažljivo samo sa temperamtnima ljudi koji su drugačiji od nas, tolerancije nema na Sunce/Mars, svi smo nešto beskompromisni, naporni, zahtevni, ultimativni, hiroviti, a dva muškarca se na roštilju napila, pevala pesme četničke pa potukla. Mir, molitva, tišina, tiho u intimi sigurnih prijatelja, sa strancima ne započinjati svadje i ne gurati sebe u nepotrebne konflikte.

Ovo je dobro vreme za završavanja, odstranjivanja, bacanja, rasterećivanja. Ali i kada neko ‘odlepi’ pa reaguje besom i psovkama i to je emotivna dijareja, oslobadjanje njegovo ali na štetu i njega i drugih, a sve samo što je svest niska, primitivno je i dalje jako, nagoni bičuju razum i podsvest tako zavlada u trenutku da se pamet načisto izgubi i čovek tada nije priseban nego je van sebe. Eklipsa radi na nesvesnom nivou, i samim tim kod primitivnijih bića, sa niskim stepenom svesti ona je jača, i oni su njeni nosioci, emiteri. Ako ste svesni, možda vas neko uvredio, ali vi ste oćutali jer nadilazite situaciju, prezereli ste i ne vidite svrhu da se objašnjavate i time u stvari izašli iz eklipse uma i psihe te osobe. Svest spašava kao i do sada, važno je zato ne gubiti razum, biti miran, odslušati svakog, ne prekidati, ne inicirati konflikt ovih dana sa ljudima koji od eklipse ne mogu da vas ni čuju, ni vide (“slepi bes”, strah, opijeni mržnjom i sl negativnim osećanjima), ni razumeju, to su promenjena stanja svesti, ako je čovek bliži nagonskom, instinktivnom ponašanju a ne svesnom.

No kažem, dobro je sada napraviti promene, na terapijama možete sada imati velika otvaranja, možete se seliti, možete raskidati veze, završavati neke važne periode, menjati poslove. Pitali su me ljudi šta je sa ugovorima? Slobodno ako nisu stvar hira, inata, osvete, ako nema emocija nabijenih i teških da to prate, već ako je to stvar jasne i mirne odluke, i nešto što je željeno onda je ok.

Sama eklipsa zajedno sa ovim teškim aspektom Marsa i Saturna, ja računam da traje od danas pa negde do 3-4. maja. Inače se njihov uticaj oseća i duže ako se nešto na eklipse počne, ili privodi kraju. Onda je to čitav proces, koji može da potraje i da se oseća nedeljima ili mesecima. Recimo, ja se selim. Meni eklipsa pada preko ose 2-8 (koja se tiče novca) i sada dajem tri kirije – jednu za stan u kome sam, i dve za stan u koji idem (kirija plus depozit). Plus što svaka selidba traži ulaganja, tako da iako u ovim danima oko 1. dajem taj glavni novac, ja ću oseećati finansijske posledice sigurno tokom čitavog maja i juna. Dajem vam primer kako da gledate na to. Neko možda sada završi emotivnu vezu. Sam kraj može da se desi recimo sutra, ali preboljevanje i sve ostalo može da traje mesecima ako osoba nije unapred svesno donela odluku, i ako odluka nije željena. Ako jeste, onda može da oseća kraće. Neko mi je pisao da baš na dan eklipse ima zakazanu operaciju krajnika (krajnici su Bikovska stvar – Mars u Biku je sama intervencija) i ona prolazi, ali zbog eklipse može oporavak da potraje, ili da se operacija možda pomeri, odloži zbog nekih novih okolnosti – proveriti temperaturu, na Sunce/Mars mogu biti visoke temperature i groznice, ali samih komplikacija ne bi trebalo da bude jer je odstranjivanje krajnika upravo ono kako će eklipsa da odradi. Potpuno je druga priča estetska hirurgija na primer, koju bih svakako savteovala da odložite ili odustanete od iste, jer je promena koja treba da se desi sada unutrašnja, psihička a ne spoljašnja. I rezultat vrlo lako može da bude razočaravajući. Dalje, neko daje otkaz, i njemu eklipsa traje taj dan i ide dalje. Važno je da se nije ni sa kim posvadjao u smislu da diskredituje sebe jer onda može ta etiketa da ga prati i duže. Dakle, rešenje je u svakom slučaju – mir, mir, mir… ne reagovati, i ako je moguće izbeći sukob, ako primetite da je neko lud, da traži svadju – samo skreni levo ili desno, nekad je pametnije. Kopiraću komentar koji je ostavila jedna Dragana na fejsbuku, jer je dobar prikaz svega a to se njoj desilo danas: „Meni se jutros na putu ka poslu desila vec neprijatnost. Žena, crne kose i sva u crnom, mi je na pristojnoj razdaljini, išla u susret, a onda iz čista mira zaletela, i poput bika u koridi, „nevidljivim“ rogovima, me nabila svom svojom težinom na zid i udarila. A onda se samo okrenula, nastavila svojim putem, osvrnula se sa pogledom „tako ti treba“ i nekim iskonskim zlom u očima. Ja nisam od šoka ni odreagovala, oćutala sam i nastavila dalje. I tačno to sam pomislila „Zašto se dobrim ljudima dešavaju i te takve neprijatnosti?“ i „Čime sam je ja izazvala da tako nešto uradi sa očiglednom namerom?““

Znamo svi da idu praznični dani, ne radi se, ljudi planiraju putovanja, provode, roštiljanja i sve što ide tradicionalno uz to na „praznik rada“. Povedite računa, i ostanite prisebni. Nije poželjno prenajedanje, ovo su dani posta – iako ne mislim na crkveni post, ovo su zbog Mesec/Saturn konjunkcije dani posta koji umiruje, znamo svi da hrana dosta utiče na um i telo. Ovo su dani mira, molitve, dakle posta, tišine, blagosti, samo mirno, ne uzvraćčati, ne provocirati nikako, ako vam se čini da može biti svadje, skloniti se na vreme, povući. Sve pretvarati u ljubav, u otpuštanje, u praštanje, u zaboravljanje.

To su i sahrane i smrti koje nas metaforički uvek podsete da nijedna svadja nije imala većeg smisla, da sve prolazi i da šanse za izmirenje sa drugim ljudima imaju svoj rok. Dok smo tu. Ko uspe (a sad je baš vreme za to) da oprosti drugima, da oprosti sebi i spase sebe od gneva, da otupi tu oštrinu Marsa i silinu Sunca Mesecom, on će umeti da se nosi ovih dana sa svime što ide, jer Mesec je moć duše da voli bez obzira na razlike, bez obzira na sve. Da voli i želi dobro svima. Da tuguje sa svačijom sudbinom, i tu se vraćamo na geštalt i celovitost svih nas u tom scenariju gde nam se samo čini da smo toliko različiti. Za kraj jedna lepa priča na poklon. Napisao ju je Dušan Pajin.

Dušan Pajin

„U junu 1996., jedne večeri ispratio sam ženu na železničku stanicu. Dok sam stajao ispred vagona, pojavila se jedna prosjakinja — išla je od vagona do vagona i mimikom se obraćala putnicima na prozorima, tražeći da joj nešto udele. Na svoje zaprepašćenje, u jednom trenutku sam je prepoznao. Zar je moguće da je to ona — prosjakinja koju poznajem od pre četrdeset godina, kad sam u tom kraju (u Karađorđevoj ulici) stanovao? Poslednji put sam je video 1956, pre nego smo se odselili iz tog kraja na Dorćol.

U to vreme ona je mogla imati oko dvadesetak godina. Mi smo se skupljali da igramo fudbal u malom parkiću prekoputa sadašnje autobuske stanice, a ona se tu muvala, uvek se mimikom obraćajući namernicima. Najviše me je začudilo da se tako malo promenila, ali možda je tako samo izgledalo — zbog slabog osvetljenja. Pošto je bila Ciganka i imala crnu kosu, jedina upadljiva promena je bila njena proseda kosa.

U međuvremenu, voz je krenuo, žagor se pojačao i ja sam se pozdravio sa ženom, poželevši joj srećan put. Kad se voz izgubio u tami, ostao sam stojeći na peronu, zagledan u daljinu, sa sledom misli koji sam jedva uspevao da pratim.

Prosjakinja mi je sada izgledala kao neki stožer u vremenu. Sa čuđenjem sam pomislio: pa ona i sada živi kao pre 40 godina. Izgledalo mi je to kao neka nepravda — zašto da Bog osudi nekoga da bude 40 godina prosjak? Bez napretka, bez nazadovanja — ali, šta ja, uostalom, znam o napredovanju, ili nazadovanju u prosjačkom svetu, pa i svetu uopšte?

Da sam mogao tada da s njom progovorim, možda bih je pitao: „Kako ste podnosili svoju sudbinu svo ovo vreme, kakvog smisla za vas ima ovaj život? Da li ste istrajavali, govoreći sebi: jednog dana kad se izgradi socijalizam, društvo će preuzeti brigu o prosjacima i ubogima. Ili, možda: jednog dana kad se izgradi kapitalizam, ja ću imati kiosk sa kokicama, ili, čak, kobasicama. Ili: živeću kako bude, a Bog sve gleda i daće mi platu nebesku. Ili, kao neki egzistencijalista: istrajavam u svojoj egzistenciji, koja je prava, takva kakva je — ko živ, ko mrtav.“

Sartr je govorio o „suvišnim postojanjima“ u jednom parku, a sada mi je izgledalo da smo, ona i ja — u ovim godinama posle III balkanskog rata, na ovoj stanici — suvišna postojanja. S druge strane, ona mi je izgledala kao neka karika, koja je za mene povezivala 40 godina — vreme između prvih pitanja i poslednjih odgovora.

Kad je učenik spreman, učitelj je tu, kaže indijska poslovica. Ona je bila (ponovo) tu — posle 40 godina — jer sam ja bio spreman (za odgovore). Njeno prisustvo mi je govorilo kao ona stabla Prustu: „Ono što od mene ne saznaš večeras, nećeš saznati nikada. Ako dopustiš da padnem u zaborav iz koga sam se uzdigla do tebe, čitav jedan deo tebe, koji sam pokušala da ti donesem, pašće zauvek u bezdan“.

Onda sam shvatio — u njoj nije bilo nedoumice, jer nije bilo ni pitanja — ona mi je dala odgovor, iako nije mogla ništa da mi kaže.

Gluvonema prosjakinja je bila epifanija. Sad sam mogao mirno da umrem, ili mirno da živim — svejedno. Shvatio sam — da nema šta da se shvati. Nije to bila obeshrabrujuća misao. Naprotiv.

Ona nije mogla reći u čemu je smisao života, ne zato što joj je on postao jasan, ali neizreciv — nego zato što joj se nije ni postavljao. Osim toga — bila je gluvonema.

Jezički osvešćeni filozofi su važno isticali: granice mog sveta su granice mog jezika (diskursa). A gluvonema prosjakinja mi je sad rekla: granice mog sveta su granice moje nemosti. Vi zanemite kad stignete do granica jezika — ja sam nema sve vreme.

Njeno postojanje mi je izgledalo kao kontrast u odnosu na sve one promene koje su se odigrale za to vreme, u rasponu od četrdeset godina. U međuvremenu je stvoren i srušen Berlinski zid. Stvarana je i razorena Jugoslavija, uzdizano i rastureno bratstvo i jedinstvo. Živeli su i umrli moji roditelji i pojedini prijatelji.

Pomislio sam: pa ona je bila pošteđena svih onih velikih reči i uverenja koja su tutnjala svih ovih godina — drugovi koji su smenili gospodu i gospoda koja su smenila drugove, za nju su bili samo prolaznici — kojima se može, ili ne može, prići i tražiti milostinja.

Ako je apsolut ono jedno i nepromenljivo — kako su verovali stari metafizičari — onda je ova prosjakinja njegovo ovaploćenje (parousija). Ona je bila otelovljenje nepromenljivosti, u sveopštoj promenljivosti i prolaznosti. Drugi ljudi su menjali zanimanja i karijere, ideološka uverenja, ateizam i pobožnost, političke pripadnosti, državljanstva i zakletve, domovine i azile, bogatili se i siromašili, pljačkali, ili bili opljačkani. Ona je bila uvek na istom. Nije mogla da se obogati, nije mogla da osiromaši. Nije postala ateista, niti vernik, nije menjala ideologiju, ni stranku, ni zanimanje – nije napredovala niti nazadovala. Nije stigla do penzije i nije se plašila (ako ode u penziju), da je neće ceniti, da će joj penzija biti mala.

Ona je bila ironično, poetsko otkrovenje suštine univerzuma. Bila je to ironija univerzuma, suština sveta u kome se ukupnost mase i energije ne menja, iako neprekidno menja oblike.

Vitgenštajn je zaključio da smo svi gluvonemi kad je reč o poslednjim istinama — da se one ne mogu izreći, nego samo pokazati. Meni je bubnjalo u ušima, kao da mi je prosjakinja vikala u uvo: „Ja sam put i istina — niko ne može shvatiti smisao života, osim kroz mene.“

Da li su na to mislili kada su govorili o poučavanju bez reči? Nisam mogao reći šta sam to saznao, ali to je bilo ispred mene, takoreći opipljivo. Setio sam se indijske priče o slepcima koji su opipavali slona (tj. istinu), ali je svaki mogao samo delimično da ga opipa i svakome je izmicala celina. Za mene je istina ovde, sada, bila opipljiva i cela — zacelo.

Gluvonema prosjakinja je prekoračila granicu svoje nemosti i mog jezika. Ona mi je rekla ono što je nisam mogao pitati i ono što (ona) nije mogla da mi saopšti — čak ni jezikom gluvonemih. Iako nije mogla da čuje pitanje, niti da izrekne odgovor, svojim prisustvom, svojim javljanjem, ona mi je dala odgovor na ono što se i nije moglo postaviti kao pitanje — u čemu je smisao života, kakvo je značenje vremena?

Bio je to apsolutni, nadilazeći paradoks — onaj koji je Ale (Alphonse Allais, 1855—1905) hteo da izrazi kad je „komponovao“ posmrtni marš za gluvog čoveka, ili Kejdž (John Cage, 1912—1992), kad je „komponovao“ i „izveo“ svoju kompoziciju „Tišina“ (ili 4’33“) — muzika namenjena gluvonemoj prosjakiniji i njenim učenicima — tišina posle odlaska voza, na peronu beogradske železničke stanice, u kasno junsko veče.

Pogledao sam sat na staničnoj zgradi — bilo je skoro 11. Izgledalo mi je da sam već dugo tu, a ja sam stajao zanet manje od pet minuta. Ljudi koji su — kao i ja — došli na ispraćaj, već su se razišli.

Potražio sam pogledom prosjakinju. Misleći da je sigurno još uvek tu negde, želeo sam da joj zahvalim. Išao sam duž perona, ali nje nije nigde bilo.“