Da li bi postojala vera da nije straha? Da li je sujeverje nemanje vere ili preterana vera? Eto idealne teme o kojoj se može pričati dok je na nebu opozicija Saturna iz Device (sumnja, analiza, anamneza čoveka, njegovih bolesti, strahova i akcija) i Urana u Ribama (potraga za istinom, za ’svetim gralom’, spoj vere i vizije, momenat kada svako od nas kaže ’siguran sam ali ne mogu da ti objasnim kako sam siguran, ali ZNAM!’).. Jesmo li svi mi negde proroci? A jesmo li istovremeno svi mi u stvari sada i uplašeni, i to čega? Sopstvene svesti i spoznaja, svega toga što nam se svakodnevno servira na tanjiru života, a što smatramo da je u svakom smislu previše za naša bića krhka, slaba i još uvek nejasna sama sebi… U vremenu Urana – tehnološke revolucije, brzih automobila i komunikacije sa kosmosom, zaboravili smo šta u stvari stvarno možemo. Jesmo li sposobni (u fizičkom smislu) da radimo 15 sati dnevno? Jesmo li sposobni da se nosimo sa mega giga brzim automobilima, kada ljudsko oko i ljudski refleks je još uvek samo – ljudski? Jesmo li sposobni da ne vidjamo porodicu, roditelje, prijatelje, i da stvarno zaboravimo da smo u najvećem delu satkani od emocija koje su nam u dnevnoj dozi potrebne onoliko koliko ih mi primamo i dajemo u najboljem slučajno nedeljno? Da li to neko od nas želi da napravi mašine?
Razumete me? I ja nisam nikakav idealista, jesam rodjena u idealističkom i optimističnom znaku Strelca, ali nemam lažnu nadu da će se išta promeniti. Da li ste nekad razmišljali kako je bilo Gagarinu kada je seo u Vostok1? Sigurna sam da i pored svih dobijenih instrukcija, praksa i koječega, zadnje što je pomislio kada su se za njim uz tresak zatvorila vrata kapsule bilo je ’a sad, šta bude – nek bude!’. Zato što je i on bio samo – čovek. I onda, da apsurd bude veći, nakon glorifikacije njegovog leta „Prvi čovek u kosmosu! Prvi čovek u kosmosu!“ taj prvi čovek gine u bezveznoj letilici kao probni pilot sa samo 34 godine… Hej! Pa čovek ipak ne može to. Ili ako baš hoćete – može, ali samo ako je spreman na žrtvu, da da svoj život da bi tehnologija mogla da se razvija, tehnologija – koju je neko vrlo lukavo nazvao ’čovečanstvo’. „Razvoj čovečanstva“… zvuči humano, altruistički, pobedonosno. Žrtve su ionako uvek heroisane. Ali koliko je stvarno potrebno ljudskih života? Koliko krvavih azijatskih ruku za jedan tovar Nike patika? Koliko gladnih i izbeglih za još jedno naftno nalazište? Tehnologija treba da služi ljudima, mašine da zamene manufakturu, ali svuda! Svakom čoveku na planeti… probajte da razmišljate kao stanovnik planete, a ne Srbin, Hrvat, Amerikanac… Po čemu smo to mi privilegovaniji? Uran je tehnologija, a Uran je po svojoj prirodi Istina, i normalno da ne dozvoljava da iko manipuliše Uranom, i njegovom jedinom ambicijom da zaista ljudima – a ne pojedincima, donese spas, lek, pokaže izlaz. I zato Uran kažnjava. I zato Jupiter – kao otac pravde, sada dok je u Vodoliji kažnjava! Kažnjava čoveka što želi da postane šraf, motor, robot. Čak se da ironija bude veća – trudi da to što bolje postane! Kažnjava naše gubljenje ljudskog. A kako? Onako kako on to jedino ume, strogo, netolerantno, drsko, otvoreno, direktno – žrtvom. Isto onako kao što je Zevs (po grčkoj mitologiji – Zevs je Jupiter) kaznio Prometeja kada je odneo vatru ljudima. Iako sam do skoro i ja kao i svi vi verovatno volela Prometeja, sve više shvatam Zevsa, shvatam Jupitera jer znao je on da ne treba svim ljudima vatra. Znao je on ono što Prometej nije mogao da zna hrleći ka budućnosti i viziji, znao je da je znanje ako se nadje u pogrešnim rukama moćno oružje od kog će ljudi imati više štete nego koristi.
photo: „Of Nature“ © RmbDark Myth
Displayed here by kind permission of the artist / Slika je objavljena uz pisanu dozvolu umetnika.
Zato smo svedoci sada upravo toga kako naša znanja, naša iskustva najmanje služe nama. Recite mi, da li to što radite svakoga dana na poslu služi ikome do gazdi firme? A znate li kako je trebalo da bude? Trebalo bi da vi radite ono što volite i da ja od toga imam koristi i još nas hiljadu, i da od onoga što ja radim – vi imate koristi, da čovek služi samo za druge ljude. Da razmenjujemo naša dobra, bilo da je to znanje iz neke oblasti ili hleb i pravljenje odeće. Služenje je ključna reč Saturna u Devici, a Uran u Ribama – vrlo lako gubljenje vere generalno (što se najlakše oseti kao depresija) onda kada čovek shvati da to što svakog božjeg dana radi ne služi nikome sem direktoru firme. Najveći zločin koji je uradjen ikada bio je taj kada su uspeli da nas prevare da radimo za novac. I zato vi sada radite za novac, a ne za ljude. A ne za sebe. Svi mi radimo za novac, jer nas ucenjuju da ako ne budemo imali novca da ćemo umreti od gladi, da će nas izbaciti iz stana, da će nam dete izbaciti iz obdaništa. A to je tako daleko od ljudske prirode i od onoga što smo u stvari. Socijalna bića kojima je potrebna ljubav i posao koji će voleti. Ne možete mi reći da iko na svetu može da ’voli slanje faktura’. Kakav je to posao? A sa druge strane, nošena astrosimbolikom, čovek koji radi u ma kojoj administraciji, mora imati jakog Merkura, pa samim tim i vešte ruke, verovatno zanatsko-trgovački gen koji vuče iz svoje porodice, dakle to je opet neko ko sutra može krenuti u zanatstvo i neki sasvim drugačiji posao.
Ne znam da li ste ovde kod mene pročitali tekst o astrološko/astronomskom satu Orloj koji se nalazi u Pragu, al’ ukratko, čovek koji ga je napravio, uradio je to tako dobro da nigde na svetu ni dan danas ne postoji toliko tačan sat sa toliko različitih opcija. I šta se dogodilo? Pojedinac – kralj, bio je toliko uplašen da će ga ovaj još nekome napraviti da ga je oslepeo. Dakle, sve što se dešava danas sa monopolistima i vladarima koji nas drže u šaci, nije novo. To se dešavalo oduvek. Oduvek je Saturn – ogledan u sujeti i strahu jedne osobe želeo da na silu pokori Urana i njegovu genijalnost uzme za sebe. Po mitologiji, Saturn je Uranov sin, koji je oca zbacio sa vlasti i kastrirao ga. Sila. Sujeta. Strah. Vlast. Moć. A u stvari, samo strah.
Znam da sam puna digresija dok pišem, jer slike se same u mojoj glavi smenjuju, al’ evo nas dakle sad, gde u toj silnoj tehno revoluciji (a zapravo vremenu gde je snaga prave revolucije kastrirana poput Urana, gde smo uplašeni i kastrirani da bilo šta promenimo, ućutkani unapred da se ne bunimo i sami, užasno sami, otudjeni od drugih ljudi) eto nas gde plutamo jedni kraj drugih kao ’gagarini’ ili kao ’sputnici’, kako je to fenomenalno rekao Murakami u svom romanu ’Sputnik ljubav’:
“Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako želi nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okreće hraneći se ljudskom usamljenošću?
Zažmurio sam i oslušnuo, i mislio o Sputnikovim potomcima koji preleću nebom, sa silom Zemljine teže kao jedinom sponom sa maticom. Kao usamljene metalne hrpe, slučajno se sretnu u mrklom mraku prostranog svemira, mimoidju se i zauvek rastanu. Bez ijedne jedine reči koju bi razmenili, bez ikakvih obećanja koja bi ih obavezivala…”
Zato je ovaj period takav kakav je. Zato je Saturn u opoziciji sa Uranom od kada je Jupiter u Vodoliji krenuo mnogo jače da radi i da se oseća. Avioni opet krenuli da se ruše, brodovi se sudariše nekoliko puta za nedelju dana, negde je proradio vulkan, saobraćajke neću spominjati, toga je na pretek, ali šta na kraju posle sveg tog ostaje do žrtva. Pa da je tehnologija zaista slobodna da primeni sebe, zdrava logika će shvatiti da bi onda trebalo da u 21. veku imamo duži životni vek, manje bolesti, više sigurnosti… ako je stvarno ta tehnologija u službi čovečanstva. Ali nije. I zato su ljudi žrtve. Nevine uglavnom. Zato je Uran sada u Ribama – momenat kada tehnologija kao entitet za sebe sada gubi veru u samu sebe, ovo je trenutak kada Uran – tehnologija postaje suicidna, momenat Uranovog pokajanja jer nije nikome pomogao – više je odmogao, jer je zatvoren i sam, užasno sam u Ribama. Baš kao Gagarin u Vostoku, koji je – sigurna sam, uprkos osmehu po kome ga pamtimo sa poštanskih markica, još tada negde u kosmosu shvatio da je više grešku napravio što se osilio u svoj svojoj individualnosti i viziji, pokazavši čoveku da može čak i u tajnovit svemir da ode.
I sve dok ovaj aspekt bude bio na nebu, od Urana u Ribama – čovek će gubiti veru, neprimetno i tiho, on mora gubiti veru dok gleda sve te nevine žrtve, dok gleda sav taj besmisao svoga posla, dok željan zagrljaja u pustoj sobi sedi sam. I baš tada, Saturn iz Device – pračovek u njemu progovara, onaj koji se seća hordi, i zajedničkih lovova na veprove, onaj koji je umeo da razgovara sa prirodom, onaj koji je prvi razumeo bolest, patnju i samoću, koji je prvi shvatio da je svaki čovek rodjen sa svojim bolestima, stotinama patologija, i razumeo ga i prihvatio takvog – nedovršenog i nesavršenog, onaj koji sa iskrenim gadjenjem gleda na nekakva kloniranja i tehnološke pronalaske, sećajući se Pastera i Koha, onih koji su zaista lečili čovečansvo i kojima se ponosi, koji se sa nostalgijom seća antičkih mudraca i koji još jedino u životinje može da veruje i da se nada, osećajući se zauvek ostavljenim od ljudi.
