Kad preci progovore – Mars ne prašta, al mi možemo sebi

Svaki april još od 2010 nije april iz pesme Zdravka Čolića, za čiju nam scenografiju trebaju samo Beograd, most, ona on. April je već godinama unazad ratni april, mart isto, pa su proleća crvena I najarcana što bi rekli u erotskim romanima. Od kada je Pluton u Jarcu (talkin ‘bout 2008) april nam dolazi sa težinom. Ta težina je iskonska, prarhetipska (izvinite na novoj reči al mi štima), dolazi iz geneze. Svakom svoje, nacionalnom nacionalno genetsko (dodjavola!) pa sad geni rade iz nas,  oni stari, negde gotovo zaboravljeni, geni su sad reditelj, scenograf, sufler, a vi ste onaj jadan glumac na sceni što zna samo da nije hteo ovu ulogu. Možete da mislite da ste jači od toga, al kako hoćete pa da ručamo! (ko zna vic shvatio je, ko ne zna nek gugla).

Tako da je scenario jasan, glumci:

–       oni što u genima imaju ‘ajdučiju, smelost, hrabrost, al jedno bahato nestrpljenje, da sve mora ne sad, nego juče, da sve ima da mora I može I kad je nemoguće. Da sila radi na prvu, a pregovori na drugu.

–       – oni što u genima imaju služitelje, vredne, radne što su muku trpeli, izdržali do zadnjijeh dana, po sistemu “što se mora nije teško!” Oni što su kičmu imali da bi imali šta da saviju kad zatreba, samo da decu sačuvaju, da štetu ne naprave, da ćute I kad bi psovali, da daju I kad bi sebe prokleli što su dali. Oni što dobrotom su zvali sve to, a strah je možda prava reč, al strah od zla I nije tako loš, ako je najvažnije od svega preživeti, opstati, zbog najslabijih pokleknuti, ako treba I veru menjati, a rad je vazda bio poštenje.

–       Oni što sveštenstvo vukljaju po genetici, prejake standarde koji nameću odredjene kodekse ponašanja, vere, etike. Od kojih su kasnije profesori, naučnici postali, dosta lekara, istoričara, ali vojnih lica što su u gotovo istoj službi bili, starešinu imali, njemu služili, u njega kao boga verovali, njegove knjige čitali svakodnevno I citate ponavljali…itd…

Jer što je bilo nekad biće opet.

I to evo sad, ovih dana, kada Mars u svojoj bespomoćnosti, osećaju ugroženosti ili dogorelo do nokata sa svim tim strpljenjem I “na fino” pa nema više gde da se povlači,  I da čeka da drugi sami postanu svesni svojih grešaka, svojih propusta, uzima svoje oružje, zvalo se ono ajdučija, ili moralisanje do mudrosti (to su i ovi blogeri što iz daleka posmatraju I ne mešaju se ali bogorade I popuju kao preci im), ili crnčenje u radu gde kompromis I danas sam sa sobom pravi pa ćuti dok ga drugi eksploatiše. Uzima to svoje pragenetsko lice da reši svoju muku, ili je makar olakša, da se isprazni. A kako je sa JUpiterom zavadjen, u dobro ne veruje, dobra vise nema, ne vidi lice časti ni etike, nego samo lažna obećanja I sebe kao smešnu  karikaturu nekog svog dede koji to sebi ne bi dopustio. Ili vidi sebe strogog, rešenog da beskompromisno od sada zavede red, da čistku napravi, pa od sebe samopoštovanje zahteva, uvodi neke nove kriterijume u svoj život, radikalne I vrhunski stroge. A možda ni to, nego eto mene da tužakam, da izdam ovog što je ono, da izdam sebe I budem spreman na ismejavanja I poniženja, al ako mogu zarad toga da dobijem jedan stančić, I pare sinu za školovanje.

I ti geni sad se sreću. U tome je malefičnost ovog perioda, koji traje naredne dve nedelje, što sreću se jedan vakav jedan nakav. Što nekad u braku to dvoje žive, dele isti vazduh al na ovakve tranzite shvataju da su geni ti koji sui h spojili, različitost, pa gotovo I mržnja tamo gde već dugo ne ide se radja. A nekad na poslu, baš onaj što vam šefuje I od koga vase mesto zavisi, isti je onaj što je gazda već nekom vašem pradedi bio, I odavno taj vaš pradeda želi da ga makne, da ga ne gleda, al on nije imao snage, pa unuče moje drago, ajd ti to umesto mene. I čovek onda tako ničim (reklo bi se) izazvan, uzima da se obračuna, a samo štetu još veću pravi, jer kako je bilo tako će biti. Samo ajduci će se pobiti, a ostali će glavu sagnuti. Prepozjate svoju genetiku I poštujte je. Ovo je prezir današnjeg, “savremenog” čoveka (koji kako kaže Bergman, ne postoji, nego je “samo plod naše mašte”) a čovek je isti vazda, pa ako gene znate, I svoj život malo sa distance promotrite, videćete ko iz vas sada progovara. Ovo je vreme genetskog poriva, vise nagona nego pameti, jer Mars srdžbu stvara, nestrpljenje, okolnosti nekad pomognu da se u takvo furiozno stanje udje, u gorčinu, ogorčenost I zavist ako treba, ali nemoć je zajednička svima, jer to geni hoće da se nešto staro sada osveti I završi, a mi smo tu da sprovedemo stare zavete. Pa megdana koliko hoćete I individualno I globalno, prst u oko I provokacija, prst na orozu I izdaja, nepravda I nepoštenje da intelektualac, mudrac, nežni pesnik il sanjar – da on baš sad rinta I za smešne pare radi, on što je rodjen da misli a ne da rmbači, da loš karakterom čovek monopol ima I vlada, da izdajicca kroji zakone I sprovodi vlast itd. Nepravda je tu, čeka vas. Ne mislite da ste duhom, spiritualno ili kako iznad toga, jer gen je to onaj isti što u ratnim vremenima najjači postaje, gen Marsa, gen opstajanja, preživeti se mora dovikuje Mars, uvek zagledan u život, željan da ga oduševljeno živi, a oduševljen je onda ili kada stvara I gradi, spašava, ili kad se sveti. Ovo sad je ovo drugo, kao kad glumac ubije dvojicu, jer preživeti se mora, I svako ima tog eliminatora (da ne kažem ubicu) u sebi, onog koji će izdajom ili direktno ubiti nekoga samo vreme nije ratno do te mere da je neophodno, pa opravdanja za preživljavanje nagonom nemamo, ali svaka opasna situacija oružje povlači I u miru kao da je rat. Teške reči, niske udarce.

Ludilo, berzerk, amok. Blind rage.

Čuvajte se sebe, zato. Ne drugih, nego sebe. Pa se sa dedom prvo suočite u sebi, a onda sa okruženjem, koje je ionako jedno pozorište gena, I taj što vam prst u oko gura znajte da ga gura da biste ga napali, jer potreba mu je da napadnut bude, da žrtva kao preci što su mu I dalje ostane, pa iz žrtve da se brani, kako reče Malro “od sinova pogubljenih, radjaju se vrsni teroristi.” Lako je reći: ne padajte na provokacije, izbrojte do deset, odložite oružje, ali kako kada je gen sad glasniji od misli, a ponašanje nepovratno.

To je gen. To je živa stvar. Živa ma koliko stara da je, jer kad se sretnu dvoje što sukob još iz vremena Turskih vladavina nose, verujte, kao da su se te bitke juče desile. I šta su ratovi I sukobi nacija, nego genetike koje se biju vekovima.

Zato je jedino što spašava u ovakvim danima SATURN. Prihvatanje patnje, muke, težine, beznadja, ambisa sa kojim se možda neki od nas bude, prihvatanje bar na neko vreme da je mučno živeti, da je dostojanstvo izgubljeno, kao kada u Bergmanovom filmu “Sram” Liv Ulman kaže: “Sanjala sam da se sve ovo dešava, ali ja sam u snu nekog drugog čoveka.. I pitam se, šta će biti kada se probudi? Hoće li ga biti sramota?” Hoće li ga biti sramota što ljudi ovako žive, hoće li ga biti stid što dostojanstva nema. U Bergmana, Tarkovskog, u mudre I vise blagoslovene, duboke misli što otapaju strah I srdžbu, koliko god se može udjite, pre nego u slepi bes što bi da se reši, da uništi, da završi, da eliminiše, da odbaci, povredi, osveti se. Svi dani su izazov za te nivoe našeg nesvesnog, da odrade kroz nas, a pogotovo u nedelji od 21. -26. Aprila, I posle ponovo još jednom, kad Mars krene direktno sredinom juna. Lek je ljubav, da se trošite I dajte sebe svakog dana za druge, radite, spašavajte, pomažite, činite, budite u akciji, što manje na sebe mislite, a vise da ste u akciji, jer dokonost sad lako vodi u dramu.

(*za one što poznaju astrologiju, o čemu s e radi: na nebu su Mars, Uran, Pluton i Jupiter u formi velikog krsta)