Počelo je leto. Kalendarski, nebeski, hormonski. Sunce dok je u Raku – mašta podstiče lučenje hormona, otuda su Rakovi fantasy addicted, a i svako od nas u julu oseća kardinalnu vodu, stvaralačku, prokreativnu, inicijatorsku. To je voda u kojoj devet meseci rastemo, to je voda života jer je tu Sunce. To je i voda kao more, kao bazen, kao znoj, kao vlažan i dug poljubac na rivi pod sjajem punog meseca, kao pune čaše i pune oči koje cakle od suza. Duša puna, prepuna. Staklo se lomi, tečnost preliva, kafane i vinarije ne zavrću slavinu, samo toče. Ali ove godine, jul će nas Rakom preplaviti. Osim Sunca, tu su već i Merkur (link za tekst o Merkuru u Raku), Jupiter (koji za 3 dana ulazi u Raka), a od 15. jula i Mars. ‘San letnje noći’ bi više odgovarao Mesecu u Lavu u 12. kući, dok je ovakva slika na nebu jedan prenatalni vapaj iz utrobe i nesvesna potreba da se u tu istu utrobu vratimo. Praiskonska potreba da budemo nevini, čisti. Ovo je sigurno svaka tužna pesma koja upućuje gnev ka životu koji je trebalo da bude dobar prema nama, ali on nije i zato:
“Mother should I build the wall?
Mother should I run for President?
Mother should I trust the government?
Mother will they put me in the firing mine?
Oooh ahh,
Is it just a waste of time?”
(Pink Floyd – Mother)
Ali vreme prolazi i čovek ide, odrasta, stiče iskustva, voli, mrzi, vezuje se, odlazi, uspinje, pada, laže. Sam je. Ni majke nema više da ga privije uza sebe, a možda je nikada nije ni bilo. On je isti onaj dečak (“I’m just a poor boy and nobody loves me, he’s just a poor boy from a poor family, spare him his life from this monstrosity”).
I on čeka dobro da se desi, ali ne ume da ga vidi više.
“Is this the real life?
Is this just fantasy?
Caught in a landslide
No escape from reality.”
Oslepeo je unutrašnji vid jer je duša u ožiljcima ogrubela kao i sve što hiljadu puta zarasta. Čezne za svojom čistotom. Za svojim izvorom dobrote. Ali saznaje negde usput čovek da takav Život neokaljan i blag nikome nije dat, pa baš zato Mars ulaskom u Raka bi da polomi sve čaše dok ne vidi krv, jer nema dobrote više na svetu. U stvari, da li ju je ikada bilo, ili smo samo brižljivo bili umotani u posteljicu života i čvrsto vezani pupčanom vrpcom za majku i sve pseudo majke u partnerima, prijateljima, državi kao majci, uzimajući zaštitu koja je bila samo opna da ne vidimo svoje pravo lice. Ko smo? Zar je moguće da smo zli? “Ja nisam takav!” Koliko puta čujemo sebe ili druge da izgovaraju ovo. I to tako, da nas niko nije ni pitao. Kao da se unapred branimo mogućeg sudjenja. Strah koji progovara, koji želi da veruje da u sebi ne nosi zlo, ni zrno zla. Ali onda, sasvim iznenada baš on – taj lik tako dobar,čini zlo. Manje ili veće, verbalno ili delom, ali ga čini. Jer čineći ga drugima, sebe uvek unakažava nemilosrdno, slab da se izbori sa životom koji zahteva i gordost i borbu i nemilosrdnost ambicija, tiransku volju, nalik Suncu koji nam život i daje. Ali kako kad on nikada nije bio čovek Sunca, već Meseca.
“Mama, ooo (anyway the wind blows)
I don’t want to die
I sometimes wish I’d never been born at all”
(Queen – Bohemian Rhapsody)
Medjutim…
Kada bi se samo setio svih životnih dobiti i sreća na kojima su mu zavideli, onih toplih letnjih večeri kada je smehom punio život, onih fantastičnih reči koje je urezao u srce i nosio kao veru u ljubav i sreću, i onih magičnih očiju koje su ga duboko u stomaku uznemiravale i zbog kojih je bio zahvalan što je živ, što ona postoji, što ima ljudi na ovom svetu pa je tako lud od sreće izlazio napolje i grlio ljude srećan što su tu, pa od sreće čašćavao ture pića, gradio dom svoj i bio srećan što nas je toliko na svetu, toliko, da potraga i lutanja sva, sva čekanja i samoće vrede zbog tih očiju. Pa vam je tada, onako najiskrenije kako dete samo može poželeo jednu istu takvu ljubav. I kada bi se samo setio mirisa doma i onog najprijatnijeg vibriranja pod kožom kada bi se noću pod sjajem uličnih svetiljki vraćao iz daljine u rodni grad koji će kasnije pljuvati i vredjati, razumeo bi svoju nezahvalnost koja ne ide iz gordosti i taštine, već jedne možda najpokvarenije ljudima date osobine da nam dobrote i ljubavi i sreće nikada – ali nikada nije dovoljno! I umesto da smo zahvalni na onom piću koje smo popili na račun kuće u nekom lokalu a da neznamo ni zašto, i onoj ruci koja nam je pružila zagrljaj ili ma kakav spas, eto nas gde besnimo, poput besnih pasa što ne dobijamo još i više. Pa još razulareno vredjamo život sam, psujemo ga “Jebem ti život!” je njegova omiljena psovka, iako ne zna da baš on najmanje razloga možda ima da je ikada izgovori! Samo li mu ponudite jednu fiktivnu trampu da vi dobijete njegov život a on vaš – videćete smešak na njegovim usnama koji odaje ovog starog licimera u svakome od nas jer na tako nešto nikada ne bi pristao. Videćete nezahvalnika, u stalnoj potrazi za izgovorima. Žrtvu, u stalnom progonu krivaca. Videćete inat deteta koje samo sebe od rodjenja kažnjava jer ne umeda izadje iz materice, da se rodi i baš sve to što oseća stvori – već iz mraka napada i kritikuje jer mu ga drugi nisu stvorili.
Zato je vrlo važan jul, jer će nas emocije preplaviti i biće sijaset scenarija u kojima se možemo osećati kao žrtve. Gotovo je komično da BusPlus baš od dana kada Mars ulazi u Raka uvodi strog režim, kontrolora na jedan autobus, pa eto dece koja vuku svoje nevidljive pupčane vrpce i idu od 15. jula u rat protiv BusPlusa, umesto da ljube i vole i stvaraju. Naravno da mora tada doći do trigera za masovna okupljanja, demonstracije gde narod trpi udarce, a u svetu nekad državu zameni i proroda – na kraju, zar priroda takodje nije majka koja je gnevna i ponekad sklona abortusu! Pa ne čekajte u Amerikama i kriznim područjima da taj kovitlac, talas, šta god dodje i da mu se inatom suprotstavite jer ludačka je hrabrost Marsa u Raku – to je hrabrost u fikciji i nerealnim situacijama da se hrabrost dokazuje. A sve ide iz arhetipske potrebe da se majka umilostivi, bilo priroda ili država, da nas uzme nazad duboko u svoju utrobu i obmota onom posteljicom koja je šaputala da će sve biti dobro. Tu se dobro ranjava, tu se dobar čovek sprema na bacanje u smrt kako bi sve majke na svetu kaznio jer nema brige ni nege ni ljubavi. Jer apatridska je njegova sudbina dok u duši patriota i zaljubljenik u one uspomene koje samo u njegovom zavičaju žive želi da uništi, da satre i udavi. Pa mrzi zemlju svoju. Pa prezire ljude svoje, a trebao je biti vodja. Trebao je biti on onaj koji je iz ljubavi najpatvorenije ka ljudima krenuo rešen da ih spasi. No evo ga gde pušta da ga ljudi razapinju i gotovo da likuje kada ga kamenjem gadjaju. Ima nečeg egoističnog i u tome što je Isus znao da će ljudi biti krivi jednog dana što su razapeli dobrog čoveka, pa baš tako i on sada gotovo uživa u linču i pušta da traje. I to je upravo ono što će se mnogima dešavati, da ni krivi ni dužni budu napadani, i ljubav njihova prema tom bolu neprihvatanja, neprepoznavanja, mada potpunoj prividnoj jer mu ništa na svetu neće pomoći da ljude ikada istinski omrzne, kao ni majku, kao ni zemlju u kojoj živi.
A put postoji. Zahvalnost za ljude oko njega koje on i dalje ne vidi da su mu prijatelji i gotovo porodica jedna, već uporno priča o svojoj apsolutnoj samoći. Zahvalnost za snove, za darove kojima obično u umetnosti, muzici, spisateljskom inspiriše mase. “Ah.. ne.. Kakav talenat! To ne vredni ništa!” reći će vam, a možda i razume da je samo on oduvek bio onaj koji je u ime naroda govorio, u ime života stvarao, u ime porodice kod sebe sakupljao razne likove, ili im pomogao, ne da bi bio on prihvaćen, već da bi druge naučio da nikada nisi sam. Da bi drugima stavio do znanja da je porodica tamo gde su tvoji ljudi, da bi ih oslobodio te iluzorne i ograničavcajuće, hendikepirajuće potrebe da se majci vrate, da se pod majčin skut sakriju već da joj večito na životu budu zahvalni. Oni su nekad majke i to velike majke koje hrabe, brinu, daju, vole, spašavaju, ali tek kada se oslobode gneva, kada patnju i bol pretvore u dobrotu i ljubav koja iz njihovih očiju uvek, ali uvek jasno se očitava. Čak i kada zlo čine, to je i dlaje odsjaj zalutale duše koja nije prigrlila život, čekajući da život prigrli nju, pa se besom okovala. Ali da do toga ne bi došlo, prigrlite život i svoj san. Ne dajte da vas ubede da ste nerealni, da ste naivni ili glupi što imate svoj san.
Jupiter je zato tu da svakoga od nas osnaži, da veru u dobrotu vrati, da mač u ruke uzme i umesto da sudi svetu, ovog puta – preseče pupčanu vrpcu u Raku i konačno udahne život. Blagosilja Jupiter sada svakog ko to bude umeo, ako nije već, a ko jeste – eto vas da baš ovakvima oko sebe pomažete da se poptuno u plodovoj mutnoj vodi ne udave.
Čuvajte se sada samo sebe. Sve se sada doživljava lično kod onih koji tu kolevku još nisu napustili. Ovo je razbijanje kolevki, ovo je odvajanje i čupanje iz utrobe (slika abortusa i pobačaja pa trudnice neka miruju) ali arhetipski potreba da ne čekamo na život da se desi nego da ga “desimo sebi”. Možda ćemo razočarati roditelje, možda su od nas očekivali više – ali tek kada nam to ne bude bio problem, kada metaforički ubijemo oca i majku u sebi (kao u svim bajkama i mitovima) i uspemo da ih šokiramo, da uradimo nešto svesno i željeno što znamo da oni ne bi podržali, život se dešava u svoj punoj snazi, do tada smo samo prosjaci na pragu života sa koga nikako da se mrdnemo. Biti svestan je prva pomoć, jer tek svesni mogu uhvatiti sebe u samosažaljenju i istog časa ga pretvoriti u sreću i radost individualizma, slobode i vriske poput one na toboganu na koji život u stvari najviše i liči. “Život je kao bombonjera. Nikad ne znaš šta ćeš da dobiješ” kazao je Forest Gamp pre neko veče na TV-u, ali baš to je ono što esenciju i klicu života sada i čini moćnom. Ta tako divna neizvesnost, kao u vreloj letnjoj noći na nekoj obali dok uzbudjenost raste kao kod najžednijeg dok mu konobar smireno toči vodu i ne sluti na grč u njegovoj ruci spreman da u jednom gutljaju sve u sebe ulije. Te žile života koje pulsiraju i kada mu se (životu) rugamo. Žedj za životom kome na putu stojimo samo mi.
- Inače, što se BusPlus-a tiče, stvar je jasna. To je put kojim se dalje jedino ide. Neće se sigurno vratiti staro vreme, niti papirnate kartice za prevoz. Vremenom će stari i nezaposleni i oni kojima će život u prestonici sigurno postati preskup i neizdrživ otići iz grada – Uran u Ovnu 90 PLuton u Jarcu je to. Gradovi ostaju zaposlenima, da rade i privredjuju i donose gradu. Zaposlenima, situiranima i onima koji mogu da podnesu da u njemu žive. To je ono što će biti. Zato je borba za pravdu i protiv sistema – verujte, samo otisak prošlog vremena i prevazidjenih ideologija. Sada je nastupilo novo vreme u kome se čovek bori za drugog čoveka. Vreme humanosti i individualizma. Svako ko je pomogao sebi, pomaže dalje drugima… ako mu dozvole.
