Pun Mesec u Jarcu (9. jul 2017)

U nedelju 9. jula očekuje nas pun Mesec u Jarcu.

Šta je to što dugujemo roditeljima? I kada kažem roditeljima, mislim i njihovim roditeljima. I tako unazad do onih davnih, zaboravljenih predaka koji su preneli život (Sunce u Raku), održali prezime, dom, potomstvo. Do te plejade likova (Mesec u Jarcu) našeg porodičnog stabla.
Sunce u Raku je pozicija solarnog pleksusa, samog života, pupak svemira i sveta. I sada kada su u aspektu opozicije osetićemo da je nemoguće voleti život, primiti ga, otvoriti mu se potpuno ako nema i zahvalnosti, praštanja, milosti, ljubavi, nežne brige, dobrote koja poštuje dužnosti od mladjih ka starijima.
I isto tako, osetićemo vrlo živo da nema ni istinske duševnosti, dobrote, nežnosti i bliskosti ako život živimo isključivo i samo radi sebe. Ne deleći sebe, bez davanja koje je jače od poriva da zadržimo, bez pričinjavanja radosti najbližima ma koliko nas u tom trenutku nekada boli glava ili smo umorni. Držeći se samo svojih potreba kao vodilja i ignorisanjem onih najbližih, ma kako vešto predstavljali sebe u javnosti, ostajemo diskonektovani.
Ne pišem često o Mesečevim fazama, ali ovoga puta smatram da je važno i da ćemo svi baš to o čemu pričam osetiti jer je i Mars u znaku Raka i dalje (sve do 20. jula) što temu porodice, korena, roditelja i dece drži aktivnom. Funkcionalne majke, nežnost oca, samostalnost dece. Ili, depresija majke, strah oca, agresija kod dece. Ili možda nešto treće, no svakako to su dani koje treba provesti sa porodicom.
U pričama o čoveku Novog doba neretko se izostavlja činjenica da je povezanost sa svetom i prirodom i kosmosom koja se potencira apsolutno nemoguća ako je čovek od svojih korena odsečen. Možda se ne razumemo, možda se posvadjamo na prvu, možda ne umemo da se saslušamo i ne poštujemo mišljenja jedni drugih, ali koliko se trudimo da čujemo njihovu priču. I šta stvarno znamo o svojim roditeljima? Od one davno ispričane priče kako su se upoznali šta smo novo još saznali? Da li smo stalno nezadovoljni što namnešto nisu omogućili, što nisu imali sluha za naše talente i slično, zaboravljajući da bi recimo bez njihove hrabrosti da se usude i presele iz sela u grad možda veliki deo života proveli u nekoj maloj sredini. Da li smo probali da razumemo njihov trud da stvore život? Ne nas, već da naprave nešto od svog života pa ma kako da je ispalo. Ili sve to odbacujemo, negiramo, smatramo promašenim godinama njihovog uzaludnog života. I šta to govori o nama? Jesmo li i mi njihov promašaj i uzaludnost?

U godinama procvata moderne psihologije lako se kreće od roditelja kao okidača za neke lične bagove koje imamo, ali i naši roditelji su imali roditelje. Da li smo ikada probali da zamislimo kakav je to bio život, šta su oni morali da prihvate, da ukinu sebi, možda da zaborave. Recimo, jedan dobar deo generacija roditelja rodjenih 40-tih godina su vrsni racionalisti, oni uvek imaju komentar i odgovor jer „zna se kako se nešto radi“ i kako bi to trebalo. Negde uskraćeni za emocije, vrlo naviknuti da telesno trpe i stalno pomeraju granice bola (odnosno neosetljivosti) da bi bili fizički, radno aktivni (što je princip u koji se veruje), uglavnom su dobili decu koja su osećajna, ranjiva, senzitivna, malo lenja (iz njihove perspektive), koja previše filozofiraju ili se „zanose“ a koja su dalje rodili decu koja su brutalno realna, pronicljiva, ambiciozna, tvrdoglava (uporna), i koja će jednog dana imati potostvo koje će biti filantropsko, altruistično i tako dalje… Razlike su neminovne i dobro je dok ih ima jer govore o evoluciji, o razvijanju gena koji se u prethodnim generacijama nije razvio, o jačanju snaga koje u čoveku postoje.
Zato je ovo vreme da se osvesti šta je to što ne poštujemo a trebalo bi. Da li se divimo za nešto svojim roditeljima jer ovo su njihovi podvizi. Ovo nije vreme da im se kaže hvala, već ukaže čast i poštovanje, digne spomenik njihovim naporima. I onda bi ovaj pun Mesec mogao da doprinese časti i poštovanju koje ćemo kako izgovorimo majci ili ocu ili u sebi ga proživimo, iskreno postati čast i poštovanje našeg života. A tada, mir se vraća u dom, a strah, anksioznost, sve neurotičnosti izleću kroz prozor.
Da ne preterujem, treba da je stvarno iskreno, da smo dirnuti i da nije afekt već istinska emocija koja će se ponavljati na dalje i donositi spokoj koji inače tražimo, a koji je vera u život, u budućnost koja se zove doživeti duboku starost i koja se takdoje zove i potomstvo.

Mimo ovoga, pun Mesec u Jarcu je zanimljiv i svima u long distance ljubavnim vezama, to je i reality check za odnos ambicija i želja/snova. To je i pritisak koji svakodnevnica, posao vrši na nas pa smo žedni slobodnog vremena i sna. To su i drugi ljudi koji nas trebaju i mi koji trebamo druge. Jer svako ima neku svoju muku i znate već, „nikome nije lako.“ Pa izbegavati nadmetanje u tome kome je teže, pogotovo sa majkom jer Majka poput Meseca uvek treba malo divljenja, hvaljenja kao i Mesec što ga uvek dobije u poeziji ili na slikarskim platnima. Ovo je takodje dobro vreme za sredjivanje doma, čišćenje i izbacivanje starog, nepotrebnog. Punjenje zaliha, opskrbljivanje kuće. Umor svakog slavljenika i domaćina da pripremi što bolju večeru. Nesanica, ne zato što ne može da se zaspi, već što je noć tako mirna i miriše na spokoj dok ostali spavaju. Ovo je i svaka majka koja spava na 10 centimetara da ne bi probudila dete. I svaki deda koji pušta da ga unuci čupaju za brkove ili da mu zamaste kragnu, izgube šahovsku figuru i sve ono rade što on svojoj deci (a njihovim roditeljima) nije dozvoljavao. Jer i ne baš idealan otac može biti najbolji deda na svetu. To je i danas na žalost čest osežaj žaljenja, tuge i kajanja što nam posao i obaveze ne daju više vremena da ga provedemo sa najbližima. Nedostajanje da popunimo češće mesto gde smo uvek deo. Gde oduvek pripadamo. Za kraj nešto što sam skoro čula, „My father used to say, Son, if you draw circle to check me out, I will draw a bigger circle to check you in.“