Mesec u Jarcu (astroprofil: Tanja Bošković)

Mesec je u Jarcu. Njegove tajne otkriva vam Tanja Bošković – ako umete da komparativno čitate. To je ono kada čitate mimo astrologije jer vas zanima a onda prevodite na astrološki jezik. Svaki redak ovog intervjua, počev od naslova, oda je njenom Mesecu u Jarcu koji je ujedno i vladar njenog horoskopa.
Uživajte. Ja jesam.

U čežnji za životom nemam potrebu da spavam

intervju vodila: Suzana Bijelić
izvor: Večernje novosti

Razgovor sa Tanjom Bošković, utoliko dragoceniji što ova glumica izbegava da daje intervjue, kreće sasvim drugim smerom od uobičajenog. Ona je ta koja vas, posle prve razmene pogleda, iznenađuje: Šta umete da radite? Imate li umetničkih sklonosti? Dete? Umete li da štrikate? Sa desetak “rafalnih” pitanja nastoji da otkrije vaše talasne dužine, da bi znala da li i dokle da bude opuštena. Potom otvoreno govori o svemu. Jedino škrtari na rečima o ćerki Lani i sinu Đorđu, studentima, jer ih, kaže, “nervira da o njima bilo šta govorim”, ali kaže nam da je najsrećnija majka na svetu. Saznajemo i to da svaki put paniči kada Đorđe ode na fudbalsku utakmicu, da je sve u familiji iznenadio upisavši se na Političke nauke.
O prijateljima je rečitija. Najčešće im, kaže, poklanja ljubav i svoje vreme i uživa u tome da noćima sa njima sedi, zeza se, uči… Haj-tek eru zaobilazi u širokom luku, što je očito iz njenih reči: “Nikada nisam sela za kompjuter da sa nekim komuniciram. Zamislite, ja i dalje pišem pisma”.
I posle tri decenije bavljenja glumom, još oseća istu strast prema svom poslu. Nedavno je, sa kabareom Radeta Marjanovića „Dobra, stara vremena“, prvi put u životu 17 dana zaredom igrala istu predstavu, prelazeći nekada 30, a nekada 300 kilometara dnevno. Glumi i u predstavi “Suze su OK”, a u “Ljubavnom pismu” sa Dudom i Farukom Sokolovićem u Sarajevu snima seriju…

Kako izgleda jedan vaš sasvim običan dan?
– Ustanem sabajle i, tek što sam otvorila oči i pomolila se, prvo se rastegnem, cela, da krv počne da cirkuliše. Volim da ćutim, nemam sa kim da pričam, jer ujutru moja deca duže spavaju. Dešavalo mi se, recimo, da se probudim pored Dane Maksimović na gostovanjima. To su najlepša buđenja. Otvorim oči i ugledam nju kako kaže: “Ej, zaboravila sam sinoć da ti kažem…“ Pričamo brzinom svetlosti, govorimo uglas, ali jedna drugu čujemo. Veliko je to veselje, zato što odmah počinje razmena emocija. Posle doručka radim kućne poslove – kuvam, perem, peglam, pletem, heklam… Moja kuća je čista, svetla, ima mnogo prozora i vesela je. Volim kada ručam sa decom, što se ne dešava često, jer oni su na fakultetu, a meni je već vreme da krenem na predstavu ili na put.

Period posle glumljenja je i radostan i bolan. Zašto?
– Posle predstave uvek negde sednem sa ljudima sa kojima sam igrala, da popričamo. Međutim, posle glumljenja ume da bude i bolno, jer se sa visokog adrenalina treba vratiti u normalan svet, a to nije lako. Mislim da glumci često postaju alkoholičari upravo iz te nemogućnosti. Vrlo lako sebi “nasvirate” visoki adrenalin da biste igrali. To naučite i u školi. Ali, niko vam ne objasni kako da se spustite, da se svedete na normalnu ženu. Stoga, i kada dođem kući, još sam veoma uznemirena i onda uzmem da peglam do četiri sata ujutru.

Kako uspevate da se posle samo četiri sata sna suočavate sa novim danom i obavezama?
– Biološki, čoveku ne treba više od četiri sata da se potpuno regeneriše. Kada provedete zanimljiv dan u kome ste uradili svašta, ma koliko malo spavali, sutradan se probudite čili. Ako ste u situacijama koje vas tište, odmah vam se spava. Hodajte, idite među drveće, na travi sedite, zemlju dodirujte. Pogled ka suncu, zelenilu, belilu, učiniće da budete ushićeni i orni za razmišljanje, voljenje. Ako ste zaljubljeni, nemate kad da spavate. I ta četiri sata su vam mnogo kad čeznete za onim u koga ste zaljubljeni. Ja, u čežnji za životom, za voljenima, nemam potrebu da spavam. Tako je oduvek.

Postoji li jelo na koje vaši prijatelji vole specijalno da dođu, nešto što nazivaju „a la Tanja“?
– Gulaš u bundevi. Ne zna se koliko puta sam dala taj recept, ali prijatelji i dalje dolaze da to pojedu kod mene. I tuna na pirinču takođe se jede samo kod mene. Postoje specijaliteti koji su samo moji kao, recimo, boranija sa suvim šljivama.

Vi ste ih smislili? – Ne, to su bakini recepti. Spadam u tradicionalne, dosadne domaćice koje svoje tajne nikad ne odaju. Čak i kad dam recept, ne dam sve, zato što su tri-četiri generacije u to uložile trud. Svaki put ću to da napravim ako mi traže. Imam, recimo, divnu drugaricu Dudu, koja savršeno pravi tortu od švapskog sira. Ne da mi taj recept, ali kaže da će rado da dođe kod mene da mi je napravi, pokloni. Onda je ja pozovem kada mi se jede ta torta i ona odmah dolazi. Kakvo je to čarobno popodne, kakva radost! Ma, prijateljstvo je ključna stvar u životu.

U ovo vreme virtuelnih ljubavi i drugarstava, možete da se pohvalite da imate mnogo dugogodišnjih prijateljstava.
– Sva moja prijateljstva traju više od 40 godina. Prošla su i velike boginje i mali kašalj, tako da se sada iz njih sakupljaju sve te najfinije ljubavne supstance. Znate, mera prijateljstva je, zapravo, mera dodira. Prijatelj je onaj koga možete da zagrlite, da ga primite na svoje rame i uz svoj obraz. Ne mere se prijateljstva po tome koliko za prijatelja možete da učinite ili koliko on može za vas, nego koliko ljubavi možete da podelite, i to na ravne časti. Umetnost je umeti primiti ljubav, mnogo više nego umeti dati. Kada dajete, sebi ste divni, ali i često veoma sebični u tome. A umeti primiti… Tu sam se baš namučila – da naučim da se ne zastidim primajući ljubav.

Budući da su suze OK, onda nije nepristojno upitati vas: kada ste poslednji put plakali?
– Žene moraju da nauče da plaču kada im je teško, ali i da prestanu da plaču kad su suze isplakale. Sin me je naučio da, kad mi je teško i kad se rasplačem, treba da popijem čaj. Prvi put kad me je video da plačem imao je četiri godine i zabezeknuo se. Pitao je: „Šta je tebi?“ Rekoh: „Strahovito sam tužna, teško mi je“. On kaže: „Pa, kad ti je teško, popij čaj!“ Popila sam čaj i – bilo mi je lakše, zato što me je utešio. Nedavno sam izgubila neke drage ljude – u devet dana dvoje. I isplakala sam se. Plakanje je dragoceno. Ja plačem i od ushićenja. Ti uzleti u veri, u veri u Boga, redovno mi izazovu suze. Često plačem za vreme liturgije. Nije to tuga, nego baš ushićenje, neko posebno stanje. Ne umem da objasnim, ali i ne mora sve da stane u reči.

Šta ste poslednje sašili?
– Sada ćete da se smejete – presvlaku za stolicu u predstavi Mirjane Bobić Mojsilović, „Suze su OK“. Jednu ružna crnu stolicu ulepšala sam tako što sam sašila presvlaku s mašnom od bordo flanela. Sinoć sam Lani skratila pantalone, ali to se ne važi.

Miris koji vas potseća na detinjstvo je…?
– Miris jabuke i cimeta. U pola moje kujne stavljam cimet i jabuke, i u slana, i u slatka jela, i u supe. Cimet je čaroban začin, nešto što objedinjuje sve ukuse. To sam od Grka „kupila“. Oni u sve stavljaju cimet i to je jedna od tajni njihove kujne. Probajte! Takođe, kao što stavljate celer, tako u supu stavite jabuku iseckanu na kockice. Dobićete očaravajući ukus.

Well known actress Tatjana Bošković. She graduated at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade in 1973. in the class of Professor Peter Bajčetić.

Dokle ste stigli sa studijama arhitekture?
– Ispisala sam se, petog dana, zbog rečenice jednog profesora koja glasi: “Više nisu potrebni veliki umovi, ni ljudi koji knjige čitaju od korice do korice. Potrebno je da znate da pritisnete pravo dugme na pravom mestu”. Shvatila sam da me takva vrsta studija uopšte ne interesuje. Stoga čitam knjige koje mi se dopadaju na tu temu, idem na iskopavanja onda kada ja hoću i sa kim hoću. Za svoju dušu. Nisu studije više ono što su bile kad sam ja studirala i išla na razne fakultete da slušam kako neki fantastični ljudi drže fantastična predavanja.

Postoji li pesma koja je vaša?
– Ima nekoliko stotina pesama koje su moje. Ako pitate za kafanu, najviše volim čardaš. Odmah igram. Svejedno je gde sam, izuvam cipele jer volim da igram bosa. Ni stida ni srama nemam. Nasred ulice – nasred ulice! Volim kada moj tata peva. Ne volim pesme zbog pesama, nego zbog ljudi koji ih pevaju.

Da se o vašem životu snima film, voleli biste da vas igra – ko? Sa kim pronalazite sličnost?
– Sa Suzan Sarandon. Jako mi se dopada, ali ne bih volela da budem živa i da prisustvujem tome da me ona igra.

Osim mentalnih vežbi, radite li i neke za telo?
– Fizičke vežbe ne radim od 40. godine, ali – perem stepenište, čistim kuću, hodam kilometrima, a kada mi treba jaka fizička aktivnost perem prozore ili celo kupatilo, tako što pomerim i veš mašinu. Za tili čas moja kuća je, zahvaljujući tome što ne vežbam, besprekorna. Osim toga, to ne košta. Žene nepotrebno ćerdaju. Gledam ih kako odlaze na masažu. Nemam ja ništa protiv toga, ali nema potrebe da vas neko ugnjavi. Mnogo je lepše da vas dodirne neko koga volite i ko vas voli. Fitnese, velnese, sve te nese, osim nes kafe koju volim, ne razumem. Na to idu dokone žene, a da uopšte ne znaju koje im vežbe prijaju. Ja svoje telo znam k’o zlu paru. Tačno znam zašto mi se određenih dana jede kupus. Evo, sada sam u fazi da mi organizam traži luk.

Koje, čije zagrljaje pamtite?
– Dečije, očeve i majčine. Oni i danas traju. Ja sam osoba koja se mnogo grli sa ljudima. Najtopliji su zagrljaji moje dece, ali i zagrljaji Radeta Marjanovića, Dane Maksimović, moje rođene sestre Sanje i moje druge sestre Sekane iz Novog Sada. Ima prijateljskih zagrljaja kojih se ne bih odrekla ni po koju cenu, ali i zagrljaja od nepoznatih ljudi tako srdačnih, nežnih. Postoje zagrljaji koji vas teše. Ja tako prepoznajem ljude. Kada me neko zagrli, sve osećam. Ne mora ništa da se kaže.