Mars u Raku – ratnik sa suzom u oku

Svaka planeta nosi personifikaciju jedne odgovarajuće ljudske potrebe – odakle zapravo i kada pišem o planetama dajem im psihološke osobine, onako kako se one manifestuju kod nas u životu. I baš kako svaka od njih od nas traži različito, teško je potrebe koje nam prirodno nameću neke planete istinski i do kraja živeti. I što više znam, sve sam više sigurna u to, da je od svih najteže danas živeti Marsa…

Osim one školske, i po malo dosadne astrologije, koja nas uči da je Mars snaga, hrabrost, ljutnja, borba, inicijatorski duh, Mars je pre svega prezir. Sposobnost prezira koja zahteva apsolutno čvrst stav. Baš zato je tradicija govorila da su teški aspekti Marsa i Saturna najteži i najkobniji po ljude. Zato što dve nesalomive potrebe, vere, svaka autonomna na svoj način sada bitku vode i jedna drugu slamaju gde niko nema nameru da popusti. Do zadnje kapi krvi kod Marsa, ili do poslednjeg daha istrajnosti kod Saturna, dva gotovo veličanstvena i arhetipsko mitološka giganta čine u osnovi suštinu svake ljudske borbe. Osnovu svih ratova, pokolja, robovanja i poraza. Otuda je ovo simbolično slika ‘mača u kamenu’ baš kao i kada kažemo ‘idem glavom kroz zid’ kao što je ovo i trenutak pobune robova, slika kamenovanja i svakog javnog streljanja i giljotiranja. Medjutim, moramo ostaviti sve te astro anegdotice po strani kada govorimo o Marsu. Previše je ozbiljan da bismo se rečima igrali. Uz zvuke marša i koračnice, dok se zastava diže on korača čvrstim korakom. I šta je to što on prezire? Ništa jadnije za Marsa nije nego kad čovek nema stav. Možda mu je samo još bedniji i života nezahvalan onaj koji stavove menja pa oportunista postaje. I dok bi na to Jupiter polemisao, Saturn ćutao jer je takve vidjao i mnogo pre, Mars se iskreno i iz dubine stomaka gadi dok gleda takve. On prezire. On mrzi. On stvarno mrzi i ništa više ne mrzi nego ljudsku lenjost, nerad, potrebu večitu za grupama i tu našminkanu socijalnost, kao i potrebu za lakoćom života. Pa čak i polnu ljubav samu on prezire jer čoveka čini slabim. Sve slabo njegov je neprijatelj, sve lako, sve ugodno i komforno što vredja njegovu snagu i ukida smisao. Sve što mogu i drugi, njemu nije izazov – on je uvek negde tamo ispred svih gde drugi još ne smeju ni da zavire. On, čija srž živi u svim generalima, vojskovodjama, istinitim ratnicima, legionarima časti, samo jednoga se ipak od svega za nijansu više gnuša i ne priznaje – mir.

Kada bi na svetu postojao mir, kada bi ljudi zaista živeli u apsolutnoj slozi i ljubavi, kao jedna velika porodica – on ne bi imao za koga više da se bori. Jer od kada je nastao on ne živi zbog sebe. On živi zarad rata i da ima koga i šta da brani. Pa sad zavisno od toga u kome je znaku menjaju se atributi, motivi, ciljevi… no svakako jedno je isto – tamo gde nam je Mars najbliži smo istinskoj svojoj hrabrosti, tu vodimo ratove, tu imamo šta da ne damo i imamo šta da branimo, tu imamo za šta ako treba glavu da damo.. ili sad već mislite da možda preterujem? A garantujem vam da i medju nama ima onih koji će glavu dati za pravdu, slobodu, istinu.

art credits: Dion Ja’y „Family Protector“

Ali tamo gde nam je Mars, najspremnije ćemo mrzeti, gaditi se i prezirati. No čovek se od onog Starog Slovena i Vikinga i onog Wallaca iz filma Brave Heart ili Maximusa Decimisa afirmisao ka dobrom i civilizovanijem životu. I kako je civilizacija uzimala maha, tako je Mars bivao slabiji. Instinktivan u osnovi, nagonski i slep kad mrzi, kad brani svoje, kad sprovodi pravdu – ustupio je Mars 21. veka prioritet razumu, moralnim sudovima Jupitera, strahu Meseca, snishodljivosti Venere, kompromisnoj prirodi Merkura, pa je i vojsku ukinuo, mada ko hoće  može u plaćenike pa da se po tudjim zemljama bori ne znajući zašto to čini…

Ali Mars o kome ja danas želim da pišem je Mars u Raku.

A taj Mars u Raku, kolektivno, više od svakog drugog živi (i gori) u nama. Mislim na Srbiju i na Balkan. To što danas svakodnevno nismo na pravom ratištu već dajemo prednost razumu i smislu, milosti i ljubavi, ni najmanje ne zatire snagu onog iskonskog Marsa koga u sebi nosimo. Tačno je da on vidljiv nije, sve dok živimo neke sasvim druge principe u koje takodje verujemo i gradimo ih – ali zamislite samo da danas počne rat. Da sa ratom stignu i ostali jahači apokalipse, glad, siromaštvo, pa biste bili zapanjeni koliko je samo Marsa u svima nama, koliko spremnosti na borbu i da branimo svoje, i koliko je lažna bila možda svaka naša pomisao da smo postali nešto drugo u odnosu na prolivenu krv ponosnog ratnika koji je časno poginuo negde tamo daleko, gde cveta limun žut i gde baš ovih dana požari se ne stišavaju (gori Mars u Raku, gori onim istim stazama na kojima su preci naši ostavljali svoje živote) Baš dok ovo pišem, gori Krf. Gori Kosovo… I ne mislite zato da se ožiljci na telu naših predaka i njihova prolivena krv i u čemu razlikuju od svih tih ožiljaka po našim telima, koje će nam hirurški nož ostaviti. Sve posečene grudi, abdomeni, povadjene materice – što je sve jeziva slika kolektivnog našeg Marsa u Raku i jedna pravekovna sudbina našeg naroda. Sve se ponavlja i vi imate pravo na iluziju i bacanje štita, ali mač ipak zadržite blizu jastuka, baš kao što astrosimbolična slika ovog Marsa nalaže. Mars=mač kod uzglavlja ili onaj koji seče glave, a danas – daje otkaze. I ne opuštajte se, kaže Mars! Jer Mars u Raku je ubistvo na spavanju. Taman posle jela. Onda kad se niko zlu ne nada, u sred slavlja i na slavama. To je uvek slika pokolja koji se na pragu kuće, il’ zapravo u dvorištu nekad morao dogoditi. Pa i danas kuća preti požarima i poplavama, tera ukućane, ne da im san, ni mir za trpezom, već kako se porodica okupi za stolom i upali slavsku sveću, eto svadje! Da poruši posudje, polomi staklo, iseče se i kazni jer zlo nanosi onima koje voli i na koje je kivan – jer više ne zna kako da ih brani. Zaboravio je negde on svoj mač snage, svoju rešenost i principe. Zato mu ne polazi za rukom da pomiri neizdrživo jake emocije koje sada njime vladaju, najsvetiju ljubav za majku, ženu i svoje sa jedne, i najveći bes što se baš zbog njih on sad tako nemoćnim oseća sa druge strane – jer ne može nikakvu zaštitu da im pruži. Pa iz ljubavi u gorki bes, pa iz besa u strepnju za njihove živote pa ponovo u ljubav i suze. Kao da ih besom ubija, pa eto ga gde grozničavo drhti da im kakvo zlo ne prizove! I sklanjajući slutnju sa njih preuzima je na sebe, kao da je to minimum žrtve koju za njih može dati.

Jer priča o ovom Marsu je uvek priča o božjoj pravdi i borbi za slobodu ne jednog čoveka, već sada naroda. Pa kako Rak prikazuje sam narod, naciju, poreklo, ognjište, rod, onda se rat vodi kako bi odbranio ono što mu je sveto, ono za šta ovaj Mars zna da jedino vredi živeti. A to su ognjište, dom, majka, porodica, zemlja. On tada brani nemoćne, decu, stare, žene svoje, plodnu zemlju – jer je to njegova svetinja. Da li ste se nekada pitali šta je to sveto što ne damo? Šta je toliko sveto zbog čega smo spremni da sve ostalo pogazimo i da to naše sveto odbranimo? Jer samo je Mars taj koji čuva te svetinje u nama. Bez Marsa nema stava, jer nijedna druga planeta nema toliko hrabrosti da zauzme stav kao Mars. Bez Marsa nema ni časti, ni svetinje ni herojstva. Bez Marse nema hrabre reči, nekog prvog u masi da ustane, nema onog jedinog da upre prstom i kaže istinu makar i na kakvom korporacijskom sastanku. Nego se svi gledaju i ćute, dok je nekada čovek bio hrabar da po cenu gubitka titula čak prognan iz zemlje bude, ali čvrst da ostane pri svojim principima! I šta je to pobogu tako sveto danas? U istoriji i tradiciji našeg naroda, majka je pre svega svetinja, a onda zemlja i dom. Pa ovaj Mars u Raku najviše na krvavi Balkan liči (što nije pesnički momenat u mom pisanju već jedna autentična astrosimbolična slika krvi (Mars) i Balkana (Rak). Ovo je i “Krvava bajka” Desanke Maksimović jer je Rak svaka uspavanka i bajka. A kako je još Mars u Raku prikaz zapaljenih kuća, proterivanja sa ognjišta, raseljavanja, što se u istoriji Srbije više puta ponavljalo, ovo je i naziv, ali i tema kaoi tužna i tragična istina filma “Lepa sela, lepo gore”. I da l’ slučajnost il’ ne, baš sutra će se navršiti 16 godina od kad se dogodio jedan od najstrašnijih u našoj skorijoj istoriji “Mars u Raku” – operacija Oluja i veliko etničko čišćenje Srba, koju Srbi kao da zaboraviše… E, zato je on ljut i besan.

Ljut je on što zemlja u kojoj živimo umire, što se deca ne radjaju. Ljut što niko više ništa ne želi da brani kao da svom tom narodu, a često čak ni njemu samom od kad su mu uniformu vojnu koju je ljubio zamenili kravata i poslovno odelo, ništa više nije sveto! Pa što više ljut čovek postaje, u stvari sebe nesvesno sve više isto krivi što zatiče i sebe kako skrštenih ruku sedi dok na naslovnoj strani novina ne pročita naslov “Poslednji Srbin umreće za 500 godina”.
U tom času, provala sentimenata razbija bedeme koje je oko svoje duboko nežne duše sagradio. I u tom času grozničava i najnežnija koja na svetu može postojati ljubav prema svima njegovima i svemu nejgovom se javlja, iako on i dalje ubedjen ostaje da ga svi oni lagano zaboravljaju, i da ga u stvari ni ne vole puno. Ili bar – u to je sasvim siguran, ni prineti onome koliko on voli njih sve.  I samo tada kada treba da brani a ne da napada, samo kada zna da je porod ugrožen, da su žene ugrožene, kuće, domovi, da je dobrota u ljudima pod pretnjom, da ognjišta mogu biti zatrta, on prvi ustaje da brani, da čuva, da štiti, da osvešta, jer u njemu žive i Lazar Hrebeljanović i Car Dušan, i Sindjelić Stevan i Mišić Živojin i onih osam hiljada Srba na Zejtinliku, pa besan postaje kad pomisli kako ih niko više ne spominje i kako oni  sigurno odlaze u zaborav, pa od bespomoćnosti koju prezire oči mu suze a on nemiran postaje jer mora nešto da uradi. Ali šta? I sa kim? Kako on toliko sam da brani u miru kada oni koje želi da brani kažu da im je dobro. Oni ne vide ono što on vidi, da se više ni za koga uskoro neće imati boriti a samim tim ceo njegov smisao života tim nestaje. Za koga kuću da gradim kada dece nema? Pa na roditeljske grobove je pojurio da se isplače i kaže im svoju tugu. Pojurio je da se javi kumu, trudeći se da veruje i dalje u ovo staro, srpsko “Bog na nebu – kum na zemlji”, ali kum nema vremena, postao je u medjuvremenu prezauzet da bi se pokorio sentimentima prijateljstava i prošlosti. Pa podje do komšije sav uzbudjen da kaže kako bi trebalo da se pokupe i idu jer u njihovom zavičaju iz kog su davno još otišli u veliki grad, štrajkuju goloruki zemljoradnici i zemljoljupci – malinari dok im se pri punoj vojnoj opremi suprotstavlja kordon policije – i kako to pomisli, zaplaka nad istinom da se jedan narod tako surovo podelio. Pa umesto svi na jednoj, sad jedni protiv drugih se bore, gde slabe nema ko da brani i uz njih stane. I to ga podseti na svadju sa bratom oko kuće, zbog čega već deset godina ne razgovaraju, pa još tužniji postade… Al’ evo, video je u novinama tu vest, u panici je, hoće nešto da uradi, kako da im pomogne, kako, ne zna, možda komšija zna… pa crven u licu trči sav zadihan, da bi komšija okrenuo priču na drugu stranu, o tome da je vreme sada drugačije i da treba svi da se disciplinuju, da promene svoje stavove, da se okrenu svetu…. A naš Mars u Raku, sa mukom, tužan i nesrećan, al’ najviše ljut na sopstvenu bespomoćnost u datom času odlazi duboko razočaran. No taj dan nema kome nije dao i koga nije obradovao, kome nije sam činio i do večeri se opet osećao malo bolje, sasvim dovoljno da bar do nekog novog momenta nema više dilemu šta je ispravno i šta je put dobrote i pravde.

A nekada tako razočaran ode u kafanu. I u kafani zbog te ljutite tuge i zaveka ostane, pa je baš ovo pozicija potencijalnog i opasnog alkoholizma. A nekada ipak postaje vodja mase. Ali radničke, pa kao neki general medju menadžerima, evo ga sad gde odredjuje ko dobija posao, a ko ne. Nije svestan da i dalje samo regrutuje, mada vidi ponekad da se radnici od njega plaše i da ga gledaju sa strahom. Hoće li danas biti ljut? Hoće li nekome smanjiti platu, hoće li zbog greške kolegu kazniti otkazom? A u njemu vri. Kući odlazi nezadovoljan, ispod oka mu živac igra, treska vratima, lupa u kuhinji, sluša glasno televizor. Može li ta buka nadjačati buku duše?  I pored plate dobre, i kuće koju gradi il’ kupuje, vri u njemu to nezadovoljstvo koje ga najčešće, poslednjih decenija, na kraju i otera iz zavičaja, a onda još dalje, što dalje od naroda i zemlje kojoj pripada. Al’ pitam se često da li zna ovaj Mars zašto ga te daljine vuku kada mu je najveća snaga i vitalnost baš tu gde se rodio. Vuku ga da bi se jednog dana, nekad poput pobednika, a nekad poput ranjenika, sa dalekog fronta vratio. Pa sad se preslišajte svi vi napolju, i zapitajte – na kom ste frontu i stopama kog pretka otišli? Patriotizam iz daljine i nostalgija za Savom i Drinom usred Njujorka. Ali kada je veća aflikcija u pitanju, baš rod, porod, zemlja, majka, otadžbina, poreklo moraju da se omrznu. Pa tad o vazalstvu pričamo, o izdajama raznim, o najodanijem služenju tudjem gospodaru – samo što dalje odavde gde osećanja bodu kao noževi. Ali čija to svest, a kamoli podsvest sme omrznuti majku i zemlju? Pa iz greha u ispaštanje i samokažnjavanje. Ne odlazi ovaj Mars nikada zbog novca ili kakvog bogatstva, on samo od bliskosti i toplog oka beži. U hladno i daleko, negde gde će ukinuti sebi pravo da sanja, da želi, da postoji, gde će postati u stvari sve ono što mrzi – samo će i dalje naše žene željno da sanja i jedino njih iskreno ljubi. 

Tako je i kod muškaraca i kod žena kada se prepoznaju sa ovim principom bilo da ga imaju ili nemaju u horoskopu. A žene – to su te večito pune suza i bola oči majke i oči svake žene na Balkanu. Malo krvari koji kapilar jer se oko steglo da ne zaplače. Toliko je bola i krvi proliveno da je radost, prava čista radost skoro pa nemoguća. Iako su i Crnci imali svoju sudbu kletu po Americi no opet oni slave život, oči crnkinje sijaju sa hiljadu plamena, ona obasjava život. Neko vreme me je to zbunjivalo, a onda mi je bilo lako… njihovu decu su terali da rade, da služe i budu robovi ali ih nisu toliko kao kod nas ubijali i klali pred svim tim našim majkama. Pa ta tragična strast i bolna radost naših balkanskih žena je otuda, kao što se verovatno još za stotine godina te tragedije i strahote moraju oplakivati. 

Ja bih još da pomenem i one što rodoljubivi čak i danas smeju da budu – što već negde hrabrost jeste ako i dalje pišete ćirilicom na primer, ili se prekrstite kad vam dodje gde god da ste. Što rodoljublje sa sanjarskim i najnežnijim emocijama prema rodu i zemlji nose, baš kao oni što su u sred fronta na kolenima pisali stihove, ili zbog raznih vlasti ovakvih il’ onakvih bivali proterivani, izgnani. A verujte da ima i onih koji su sve to za jedan život proživeli kao Crnjanski, ili kao veliki srpski pesnik i rodoljub, koji je učestvovao u Balkanskim ratovima, uspeo da preživi Krf, Vladislav Petković Dis:

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesreće naše braće, od robova
Zatvorismo svoje oči i džepove,
Mesto svetle istorije i grobova.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji koji sišu k’o pauci,
Pod sramotom živi naše pokolenje.

(1910)

Obično tih dana dok je Mars na nebu u Raku, kao sad, kod ljudi se bude žestoke emocije ali i potreba da nešto učine. Bes često zaslepljuje pa se od manjih sukoba lako naprave veći. I tu ću stati, jer dalje šta možemo da očekujemo znaćete i sami… intervencije policije, tuče, haosi, paljenja, neredi. Kako kod nas, tako i kod vas, tamo u svetu… odakle nam se javljate i šaljete pozdrave iz dijaspore! A opet, možda je Mars ponovo sada tu samo da nas podseti na reči Dostojevskog, da „sve što je potrebno za trijumf zla, to je da dobar čovek ne čini ništa!“

I evo sad, dok privodim kraju ovo pisanije, grupa mladića pod mojim prozorom, bodri, iz petnih žila peva navijačke pesme. Da, danas je velika utakmica za Partizan. A kad već rata nema, i kad već nemam za koga da se borim, misli ovaj Mars pod mojim prozorom, ostaviću svoje srce boreći se za Partizan i Srbiju…

—-

Od kad do kad je bio Mars u Raku? pogledajte OVDE

• U svojoj astro školi djacima obično dajem filmove kako bi na što živopisniji način mogli da udju duboko u profil recimo, Marsa. Za ovu priliku, od scena iz jednog meni vrlo dragog filma, “GLadijator”, napravila sam video klip koji portretiše sve što Mars u Raku jeste: odvažnost, principijelnost, hrabrost, gubitak porodice, spaljena ognjišta i osvetu.