ESEJ: O Merkuru, Jupiteru i Saturnu i njihovom uticaju na misao i duh čoveka danas

Umesto uvoda u priču, kratak petominutni film…

Kada sam ga prvi put gledala pre dve godine na festivalu kratkog filma u Banja Luci (inače je dobitnik FIRPRESCI 2009) ostala sam bez teksta. Da, to je bilo to. Slika i prilika milion ljudi koji svakodnevno odlaze na posao, radeći poslove za koje ogroman broj njih ni ne zna zašto radi, odano i posvećeno, ponizno i predano, trpljivo ali sa strahom jer je zamenjiv, nebitan i nečujan.  Te godine je Saturn bio u Devici – pa zar je i mogao drugi film da dobije nagradu? I naziv filma („El Empleo“ – posao) i svaka slika iz filma zdušno oslikava ono što je Saturn u Devici pokrenuo – agoniju besmisla u svakodnevnom i rutinskom obavljanju poslova. I taman da se čovek pošteno naljuti i uzbuni, kad eto ekonomske krize, pa da vidite kako odjednom i taj posao grozan, odvratan i besmislen mnogo znači, pa umesto gundjanja, moli se čovek bogu da ga ne izgubi… U to vreme negde sam imala potrebu da kroz astrologiju čitaocima približim šta se dešava kada izgubimo sebe u svojim natalnim kartama, kada izgubimo hrabrost i viziju, i kada ulogu tih naših Sunaca, Jupitera, Meseca preuzmu drugi ljudi, pa sam tada pisala o tome u tekstu Ne cvikaj, generacijo…

A danas, samo dve godine kasnije, iako taj svoj tekst i dalje smatram podjednako važnim,  jasno mi je da je u medjuvremenu postao nedovoljan jer se strah namnožio. Sve se i dalje vrti oko toga – da je čovek danas okrenut od sebe ka onome što se dešava okolo. Poznato je da kada se zaista dešava nešto što treba da nas zabrine, zamisli i navede da se pitamo kuda ide ovaj svet, kakav nam je kvalitet života, koliko smo sigurni, koliko i šta zavisi od nas samih, odjednom baš tad bukne rat u Libiji, svadba u UK, nova sezona Velikog brata, ili repriza Selo gori… jer dok sela gore, najbolje je da se češljamo i čekamo da se sve samo od sebe reši.  Ali… najbitnije je da imamo teme za razmišljanje: kako da otplatimo kredit, da izbegnemo zarazu ešerihijom, da neplodni parovi ipak dobiju dete zahvaljujući veštačkoj oplodnji, da platimo račune, vratimo dugove, u medjuvremenu predjemo na nova sredstva za smirenje dok nas farmaceutske kompanije iznova razboljevaju. Paralelno, ukidaju nam travare i donose zabranu na narodnu medicinu, trave i čajeve, utiču da se bakterije i virusi množe i mutiraju do neistrebljivosti, dok ljudi postaju sve sterilniji u mladjim godinama a da se niko ne zapita – ej, možda ja nisam kriv za to? A za to vreme, u Americi zakonom podržavaju eugeniku, pa možda tu nadjemo neke odgovore za neplodnost, ali ne….  Mi smo obrazovani i ne verujemo u te budalaštine! Mi smo diplomirani…, doktori, magistri, školovani, sa iskustvom, dugogodišnjim praksama i šta-sve-ne! I svakako da nismo naivni antiglobalista koji će pasti na priče o teorijama zavere. Hm… ni beli miševi u laboratorijama ne znaju da su miševi, zapravo – vrlo su neophodni i važni jer bez njih nema ni eksperimenta! Istina, vaše mišljenje kad bi se malo glasnije čulo bilo bi sasvim dovoljno da se neki proevropski intelektualni svet obruši na vas. Najlakše je zaludeti i zaslepeti intelektualca i nema lakomijeg ega od ega učenih koji dolaze da vam objasne kako ste u zabludi vi a ne on, i kako je sve to laž, i kako to da vi – čovek modernog vremena, 21. veka, veruje u takvo što. Ali vam je upravo time rekao kako on sebe vidi (kao ultramodernog gradjanina planete koji brine o ekologiji ali ne i o tome šta jede svaki dan, koji daje sve od sebe da bude najposlušniji legionar ne pitajući se kome i čemu služi).  Nedavno mi je na Facebooku stigla poruka od jedne žene sa pitanjem „Sanja, zašto si ti protiv Evropske unije?“  Ili, kada mi pošalju mail „Zašto si protiv meditacije i karme?“ Moj odgovor se na sva tri pitanja svodi na ovo:

Ja ljude ne mogu da shvatim koji mogu da pristanu na ropstvo suprotno svojoj rodjenjem datoj prirodi. To je što se EU tiče. Zapanjim se kad shvatim da mnogi ne znaju da je EU ropstvo, kolonijalizam, istrebljivanje svakog identiteta do neprepoznavanja – uni-fi-ka-ci-ja (da, otuda unija). Ako je nešto lepo upakovano ne znači da je ono unutra što sa pakovanjem ide – dobro.  Ja ne shvatam takodje one kojima karma dodje odlična kompenzacija za ličnu odgovornost, a upravo je tako većina shvata. Jako mali broj ljudi kada pomisli na karmu – vidi filozofiju o evoluciji duše, što ima smisla, pa bilo kroz karmu ili duh sveti ili psihoterapijsku evoluciju ličnosti. Ali mnogo je onih koji kada se kaže karma – pomisli na nešto unapred mimo njih predodredjeno gde može slobodno da isključi mozak i da čeka! Pa pita kad dodje kod mene „jel je ta veza meni karmička?“ A k’o da je bitno i da jeste ma šta to značilo! Da li ćete zbog toga što je nešto karmičko da budete srećniji, ili ste tada više spremniji da pristanete na trpljenje i prihvatanje nezdravih odnosa? Ili bi vam to bila garancija za ljubav? Pa ja iskreno mislim da oni koji imaju ljubav nemaju potrebe da traže dokaze od astrologa (još jedno čuveno pitanje: „Da li on mene voli?“). Kakve su to samo nebuloze i deluzije koje takvo pretparačko poimanje karme (nečega što zaslužuje pažnju kao temelj jedne od najstarijih filozofija) dobija kada se spusti na ovaj naš jadni nivo. A o prebacivanju odgovornosti na karmu i prošle živote, kao i na planete – da ne pričam. Karma je nešto što se izučava, kritički istražuje, i kao svaka filozofija utiče na razvoj mišljenja gde vas apsolutno ne obavezuje da je usvojite, a pri čemu svakako da nudi dosta smislenog da zapamtite. I karma svakako nije nešto što se koristi kad ustreba po ličnoj potrebi poput omekšivača za veš! Što se meditacije dalje tiče, one su provereni način isceljivanja, i ima na hiljade različitih meditativnih tehnika, ali prethodno čovek treba svest da probistri kako bi sve to imalo ikakvog značaja! Mora da zna u kakvom stvarno svetu živi, da isceljujući i uzvisujući svoj duh, i svoju svest, zna na čemu sve radi i još je važno da znate da duh i materija treba da su u balansu i oni jesu uvek – pa ne možete biti ruina spolja a prosvetljeni iznutra! To vala, ne biva! Na mnogim svojim spiritualnim avanturama vidjala sam ljude koji kao da su pobegli iz Kovačevićeve „Urnebesne tragedije“ , jer umesto da drugi vide sve zdraviju i svesnu osobu i bistru, vidiš muljavi talog ega koji samo gradi i gradi psihotičnu sumanutu ideju veličine:

I ovde bi u kontekstu „spiritualnog rada na sebi bez svesti“ i ideje veličine išao još jedan red dijaloga:

„Doktore, tužiću te kod Boga!“

Ima i onih koji kroz meditaciju beže, eskapizam od problema, antistres tehnika, oni nisu robovi ega, oni su često ubijeni u pojam i nikako da se osveste da je vreme za akciju a ne za spavanje. Oni ne žele da znaju, mnogo im je već i ovo što im se dešava i ne mogu da se suočavaju sa svojim životom. Svest nalaže preuzimanje odgovornosti za sebe, a to je njima vrlo teško pa ili odlažu ili prebacuju na druge. Njima meditacija dodje nešto kao zamena za sedative ili marihuanu.

I naravno da postoji mnogo onih o kojima ovde ne pričam. O ljudima kojima je meditacija izbor i koji znaju zašto baš ta i koje meditacija ne hendikepira već im i te kako pomaže u svakom smislu. Kad god legnete u šavasanu (a da i ne znate možda šta je šavasana) to je prirodna potreba našeg bića – jer smo svi mi nekada meditirali kroz naše pretke, to nije ništa toliko novo niti New Age. Deca meditiraju na jedan, mi imamo prirodne instinkte da sednemo u lotos, okrenemo dlanove na gore, sve je to u nama već kao znanje. Ali ako na to rešite da nakalemite još neke druge tehnike koje će vam dati odredjene titule (spiritualne činove, zvanja i sl) onda sve može lako kreći nizbrdo – u slučaju da ego prethodno niste dobro prodrmusali, svoje kanale pročistili, slojeve i slojeve prljavog iz sebe izbacili. A uptavo se to dešava. Iniciraju se ljudi masovno u iscelitelje a da sami nisu ni pola isceljeni, i onda sve to ode u pravcu u kome ne treba. Spiritualni put se kao i svaki put odvija u etapama. Svima koji tek kreću tim vodama uvek savetujem za početke knjigu Elizabet Hejč „Inicijacija“. Oni koji su dalje odmakli, ne trebaju moju preporuku. Oni su na Putu.

A Neptun već neko vreme plavi Ribama, ono što beše tajna eto gde isplivava na površinu, a onaj koji je budne svesti čekao vidi sad i veruje još više, još svesniji postaje. More nesvesnog to su Ribe, ali i skrivenog tajnog, pa kako je Neptun ušao u ovaj znak tako je krenula poplava informacija, Wikileaks, otkrivanje tajni, NLO se kao regularna vest pojavi na vestima, a niko ništa! Nit fascinacije, nit uzbudjenja… nit’ romori, nit’ govori. Sa vesti o NLO i novim virusima prelazimo na prodaju Telekoma, a onda dalje na blok reklama koji nam sugeriše koje lekove prvo da kupite i kako jedna devojčica od pet godina već ima svoju sobu, a ti sa svojih 35 još živiš kod mame?! I opet, niko ništa… Pa dobro onda, biće nam lako da vam zaplenimo reke, banje, da vam uvedemo zabranu na reprodukciju, da vas prašimo iz vazduha otrovima, da uvodimo taksu na traktore i onesposobljavamo ono malo zemljoradnika što još jedini poštuju zemlju dok ste je vi napustili i odavno zaboravili – pošto ste već dali dozvolu i niste reagovali ni na GMO, ni na Codex Allimentarius , da vam pričamo kako je radijacija usled Fukušime u stvari dobra stvar koja nam se dogodila!… ah da, vi ne verujete…  Kako se to dogodilo da toliko prestanete da verujete i budete ravnodušni? Možda astrologija zna…

Ne verujemo jer smo naučeni da verujemo u dobro.

Tako bi najkraće rečeno zvučala definicija. Intelektualci kao nosioci afirmacije svesti, ponajviše ne mogu da poveruju da će neko biti toliko zao, nehuman, loš prema ovoj planeti  i ljudima… al’ ajmo redom u ovo astro objašnjenje…

Moj pokojni deda, koji je za pasulj govorio „E da bog da iznikao i na kamenu!“, koji bi kada neko nešto nedovoljno razgovetno izusti podviknuo sa obaveznim mršticama na sitnom škorpionskom čelu: „Ne mrmljaj!“  i svaki vaš djed koji je bistra glava bila, teško da bi ikakvo nudjenje kapitalističkih lakoća života, mega obećanja, političkih dijareja pristao da čuje, a kamoli usvoji i u to poveruje. Koliko smo kad se setim samo, morali da ga teramo da uvede telefon… Nepromenljivost, i ‘šta mi fali ovako’, ovde ne idu iz skromnosti, već iz volje koja odbija lakoću kao da zna da je lakoća često neprijatelj duha, a nekada i zdravlja. Dok niste imali auto, imali ste jače noge i bolju cirkulaciju i manje kilograma… A u eri pre nego što su mediji stigli i  u svaku zabit, čovek je bio više nego medijalan dok bi mislio. Slušao je odjek sopstvenih misli, pitao se, sumnjao, grdio sebe samoga, merio, ispitivao. Taj čovek nije imao vremena da se pita otkud mu život  i gde je smisao – jer je rodjen sa znanjem o smislu rada, pravde, ispravnosti, truda, napora i željene nagrade kad za to dodje čas kao i mirom spram života – život ga nije plašio. Svi ti naši preci su baš zato koren svake naše duhovnosti i vere u život i čoveka.

Prvo pitanje o smislu ide iz ljudskog straha da život nema smisla. Naše babe nisu poznavale depresiju, to je već poznata stvar. Prvo je dakle čovek morao postati dovoljno depresivan da bi i život malo po malo gubio smisao, a odgovor na pitanje o smislu dobio na značaju, a onda i farmaceutska sila na bogatstvu. I tako, bez depresije i jasne ideje o tome zbog čega se rodio i zašto živi, čovek je radio, donosio svoje parče hleba, radjao decu, školovao ih ili ne, al pre svega učio onome što je on naučio od svojih, a oni opet od svojih – učio ih je da postanu ljudi. Najbitnija lekcija koja se prenosila kao nepisano i najstarije znanje je da čovek postane čovek i da ništa ne pada s neba, sve traži odredjeni napor.  Otuda i danas je ostalo ono kad nekome kažete „Daj, budi čovek!“ E vidite, na tog zaboravljenog iz predanja čoveka se misli, kome nisu bili potrebni ugovori – jer je bila dovoljna data reč. Sama činjenica da je danas reč najukaljenija i najlažnija, a kako obraza i obzira nema, nema ni čoveka, jasno je da čovek više nije Čovek. Ali intelektualci opet ne veruju, kažu, ’ovo je evolucija čoveka i više nije potrebno da se muči kad može drugačije’… Ah, intelektualac… O, koliko ega, sujete i zaslepljenosti u  tom jadnom čoveku živi… O, koliko potrebe da veruje pošto poto da je nešto dobro ne bi li opravdao sebe da je ispravan put po kome hoda… pa samim tim često, koliko samo nerazuma! Možete vi imati dobre automobile jer ste čovek 21. veka, al’ zaboravite li na svoje telo ono će vam se osvetiti ma koji vek da je.

Čovek je Čovek, i nekad i sad.Više nekad, nego sad.

A učen i bistar nije isto! Jer biti bistar – znači biti razuman, a biti obrazovan bez bistrine, znači uvek i značiće ’misliti tudjom glavom’, reprodukovati stečeno znanje iz knjiga bez kritičkog suda, ako bistrog razuma nema… Kaže Niče lepo u Zaratustri:

„Kao oni što stoje po sokaku i blenu u ljude koji prolaze mimo: tako i naučnici čekaju i blenu u misli koje su drugi smislili. Kad hoće da izgledaju mudri, mene podilazi jeza od njihovih malih izreka i istina: njihova mudrost ima često zadah kao da dolazi iz bare: i zaista vam kažem, ja sam već čuo i žabu da iz nje krekeće! Oni su dobri satovi: samo ih treba dobro naviti! Onda će tačno pokazati koliko je sati, i dići će uz to još i malu graju. I dok sam kod njih stanovao, stanovao sam nad njima. Zato me i omrzoše. Oni neće da dopuste da neko ide iznad njihovih glava i zato zaglušivaše odjek mojih koraka – a ponajgore su me do sad čuli oni koji su najučeniji. “

Ovo je esej o tome. O Merkuru, Jupiteru i Saturnu.

Šta je bitno Merkuru il’ Blizancima kako god da više volite, nego da ispipava ovaj svet, da ga spoznaje, da informaciju o svetu ljudima otkriva. Bez Merkura nema invencije, svrsishodnost je njegov glavni motiv, biti koristan i brz, spretan i olakšati sve ono što je teško. Ne bi bile otkrivene nikakve naprave savremenog doba, kao i ove 3D kamere koje sada mogu da vide naše energetsko polje o čemu sam baš juče čitala, da nema Merkura, jer samo on je taj koji veruje da je moguće napraviti baš sve! On je prakticizam na delu, ideju mu da Uran, genijalni metafizički um, ali bez Merkura nema spuštanja na pragmatičan nivo, i mnogo toga dobrog ne bi bilo da nema Merkura.. ali i mnogo toga lošeg. Jer Merkur emocije nema, on grižu savesti ne poznaje, njega moralnost ne zanima. Pa probajte da ga vidite kao ručice vešte što inventišu i crtaju, šrafe, smišljaju, kad odjednom ’hopla!’ platna kartica zamenjuje keš, pa kad čipove pravi, socijalne mreže… Da! On je stvorio internet kao i dimne signale što je njegov predak, stari Merkur, izmislio kao preteču komunikacije, a i golub pismonoša je njegovo maslo! Ali morate da shvatite da njega ne zanima da ikoga usreći ili unesreći. On je samo usredsredjen na stvaranje dok ne proradi, a kad proradi i kad to što je stvorio i napravio rukama svojim merkurijanskim odloži u muzej svojih trofeja gde su jedna do druge gromobran i pištolj, atomska bomba i pip kamera, GMO i džak genetski NEmodifikovanog semena koji se on prvi setio da sačuva iz ploda pa ponovo zasadi, on ide dalje, na sledeće. On je tu samo da stvara, da svrsishodan bude. Zbog toga baš njega arheolozi i nalaze kad iskopaju gradove, pa sve te šoljice, prvi toaleti, brushalteri egipćanki, vodovodni sistemi, sve je to Merkur iz vizije spustio u život i medj’ ljude. U našim životima on je taj koji nam kaže ka čemu ruku da pružimo kad kupujemo knjige ili časopise, on je taj koji kaže koji program tv da gledamo, koga da slušamo, i koga da upijamo, čije citate da pamtimo – jer niko ne upija kao Merkur. Znate ono, kada deca tek što su progovorila, pa papagajski ponavljaju za vama neke reči, a vi se slatko smejete jer su deca slatka, a onda za koji mesec počne da papagajski ponavlja reklamu koja se vrti na tv jer vi ne obraćate puno pažnje na to šta um dečiji prima. To je Merkur o kome se ovde radi. On je naš mehanizam memorisanja, na nivou kako svesnom tako i nesvesnom.  On se crta u astrologiji kao kružić koji kao da ima ’rogove’ a zapravo ja to vidim isključivo kao ’antenice’. Svako je od nas u neku ruku, programiran Merkurom. To je mehanizam u nama kao ljudima koji je autonoman i koji hvata, beleži i arhivira. Ako ne verujete meni, pitajte marketing menadžere, pa oni su omiljena deca Merkurova koji se sa njima veseli kad pevara uspe, kad trik vešt bude. Nema dete svest o svetu, ali ima i ono merkurove antene – pa ako vam se u kući sluša kvalitetna muzika što ne uništava sluh, dete će i bez horoskopa biti osetljivo kroz život na kreštave pevaljke, buku raštimovanih instrumenata i dreku na splavovima. A ako svakodnevno u kući pričate o evrima i generalno parama, on će naučiti da ’para vrti svet’. A ako ste u Americi gde deca provode 40 sati nedeljno pored tv, onda to izgleda ovako! Merkur je prvi smislio skripte, on je prvi tražio uvek lakše načine i brze da do cilja dodje, on je tvorac delivery usluga, plaćanja preko neta, svih sistemskih baza koje na svetu postoje. Od kada ustanemo ujutru mi se ne odvajamo od Merkura – telefoni, internet, paljenje cigarete upaljačem, prekidač za svetlo, vožnja auta, kačenje jakne o čiviluk, pritiskanje interfona, slanje mailova, listanje informacija iz novina koje je drugi Merkur za vas odabrao i odštampao, svaki onaj put kada kažete kolegi ’dodaj mi..’ to Merkur se raduje jer ste upravo kolegu učinili mašinom za dodavanje. On je sve, baš sve, i puštanje vode u toaletu, rezanje olovke, kozmetički tretmani, pribor za jelo, signalizacija u liftu, saobraćaju..  ma on je svuda, i sad vas gleda sa vašeg stola dok ovo čitate bilo kao pepeljara, naslov neke knjige ili pomagalo za vid – naočare. Ali je on i svaka mehanizmom uredjena neverbalna radnja – kada prosjak pruži ruku a vi se latite džepa, vaš refleks da uhvatite olovku koja pada sa stola, kada mačka stane kod vrata a vi se dignete sa kreveta da joj ih otvorite. Merkur je i svet informacija… neko veruje RTS, neko CNN, a neko Assangeu. Dakle, Merkur je tu da stvori, napravi, olakša, ubrza, informiše, učini svrsishodnim i da verbalno ali i neverbalno komunicira, najčešće kroz slike ili prikaze, ponašanja. A kako odredjuje svrsishodnost? E, tu leži zec, jer je ne odredjuje uopšte on. On je produžena ruka, aparat, a svrsishodnost i smisao i cilj toga što će Merkur dalje da ovaploti, ide od ostalih planeta, ponajviše Jupitera i Saturna..

Jupiter i Saturn, kada su udruženi – daju čoveka visokog čela, duha i morala. Ovo sa čelom naravno da nije nužno, al’ duh Jupiterski koji bi bez Saturna postao prepozitivni i licemeran, a opet dovoljno obrazovan da mu većina veruje, sad sa Saturnom kao da sa sobom svuda sudiju strogog vuče. I kada takav čovek postaje, onda njegove Merkurske ruke leče, reči kazuju istinu, onda njegovi izumi čovečanstvu služe. Al’ ajmo redom…

Jupiter je logika i savest, on je ideal u koji se veruje, on je – put! Pa kao što baš i jeste svaka magistrala i autoput, on je i u našem životu put, baš kao i znak Strelca ili 9. Kuća horoskopa. I to, Put našeg DUHA! Dovoljno plemenit da veruje u dobro više nego u zlo (koje ne razume u osnovi jer mu je Škorpion za ledjima u 12. Kući od njega) on je naše individualno ’vjeruju’ ono što ćemo na dalje smatrati ispravnim, dobrim, afirmativnim, plemenitim, pozitivnim, smislenim. Ali kada duh materijalistički prevlada, čiji je opet Jupiter tvorac, tad Jupiter novac postaje – gde umesto velikog duha i univerziteta niču veliki tržni centri kao moderne crkve duha al’ potrošačkog. Pa kako je duh uvek gladan – on ako ka istini koja oplemenjuje ne ide i ako to nije glad mudrosti, on biva gladan potrošačke groznice izazvane spektaklom kupovine kojoj se kao največi skorojević duha priklanja.

Ali bez onog primarnog duhovnog Jupitera nema ni univerziteta ni akademija ni muzeja ni pozorišta ni biblioteka ni intelektualca. Ali Jupiter nije izvor znanja, niti ijedne misli. On je razradjena misao nečija, produhovljena, izlogicirana, on je filozofija na jednu temu, on je potraga za rešenjem i opravdanjem. Jer On, Jupiter, je usvojena vrednost, on je savest po tom usvojenom vrednosnom sudu, on je sve ono što ste zato što je dobro usvojili, sve ono čemu su vas učili, a vi u to verovali (kao npr. Kad smo bili ponosni da dobijemo crvenu maramu – to je bio Jupiter i naša vera u to da tada činimo najsipravniju moguću stvar i da nema boljeg zadatka nego biti pionir). On je moralni sud, on je ego našeg duha koji što obrazovaniji postaje to pametniji izgleda i veće poštovanje kao znalac od ljudi stiče. Ali je to i duh svake epohe koja ima svoje ideale, filozofe, sisteme, svoje dobro koje uvodi u zakone – pa otuda ta lakoća menjanja. Danas verujemo u jedno, sutra u drugo.  I to još uvek ne znači da je primer onoga što kazuje i da on sam živi u skladu sa svojim verovanjima, odgovornostima i vrlinama. E tu je već neophodan – Saturn…

E zato je saradnja Merkura i Saturna – bistar um pa i da se nijedna škola nije završila, al’ taj seljak kod kog kupujete krompir reći će vam kakvu mudrost koja je bezvremena i koju mi zovemo – narodna mudrost, narodna medicina, narodno predanje i tako redom… Zato su Merkur/Saturn sve poslovice koje je narod bistar izmislio. To su sva znanja naših predaka koja su se prenosila od usta do usta, jer nije bilo Jupitera da izgradi škole i opismeni baš sve iz kuće. Nego najstariji ostaje da obradjuje zemlju, srednji sin na školu, a mladjeg videćemo… Ali i bez škole, mudrost tek dolazi sa Saturnom, koji je veliki istoričar i zapisničar života, ljudi, vremena. On je jedini video dovoljno patnje da može da napravi jasnu razliku izmedju dobra i zla. I samo on koji celokupnu i jasnu k’o dan predstavu o večnom vraćanju istog ima, danas se pojavljuje kao onaj koji najmudrije reči ljudima govori. On je tu bio i pre sto, hiljadu godina, sve je on video i ništa ga ne može iznenaditi ni uzdrmati njegovu hladnu volju i spokoj istrajnosti. Niti ga plaši što su ga izopštili iz kakvog udruženja naučnika jer nije hteo da potpiše saglasnost za koju smatra da je laž! I da, baš taj Saturn, samo ‘plutonizovan’ otkad je Pluton u Jarcu, a koji mu daje nesvakidašnju harizmu, kroz najstarije naše savremenike danas progovara i opominje:  Žak Fresko (93 god), Manfred Maks Nifa (79 god), Stefan Hesel (93 god).. i sigurno ih ima još, ali ni njihov životni vek nije neograničen. Ernesto Sabato, još jedan od tih mudrih staraca, nedavno nas je napustio u svojoj 99. godini! Falilo mu je samo dva meseca da napuni 100!

(kliknite na sliku ako hoćete da pročitate deo iz Sabatovog dnevnika „Pre kraja“)

A šta je jedini Jupiterov zadatak bio nego da prepozna dobro, otkrije vrednost, osvetli istinu i da je pošalje u svet. Šta drugo nego da distribuira mudrost. Jer, niko se nije divio i poštovao Saturna kao Jupiter, niko nije Saturnove reči do kuće ponavljao da ih ne zaboravi kao Jupiter. Niko danas ne pati više od Jupitera kada čuje kako je rodna kuća nekog velikog  čoveka srušena, niko ne oseća sramotu više od Jupitera kada pročita kako se neko sprda sa Njegošem. Na Jupiteru je samo bilo da svojim duhom prepozna vrednost i tvrdu istinu Saturnovih misli pa da gotovo tužan postane pomislivši samo da ta mudrost može otići u nepovrat zaborava.  Ali škole su ga zvale, putevi vodili… morao je jednom otići daleko od Saturna. Nalazio je Jupiter dobrog u ovom novom svetu, entuzijazam ga je vodio od Maharišija i meditacija do krstarenja Nilom, piramida, kockarnica Las Vegasa, univerziteta raznih. Upoznavao je svet, prihvatao vere, nove filozofije, ali nije zaboravljao na Saturna koga je uvek od svih više poštovao. Da nije bilo njega, mislio je, ja nikada ne bih postao Čovek, i ne bih umeo da razlikujem dobro i zlo, ja – lakom na avanturu, bez tog Saturna ne bih umeo da budem kadar da podjednako poštujem sve ljude, da mogu biti isti i sa prosjacima i sa kraljevima. Moja dobrota ne bi bila uzvišena, već bih za svako dobro tražio oreole i aplauze... I samo zbog njega se jednoga dana vratio kada je čuo da je stari Saturn umro. Vratio se da do kraja svog života priča drugima o Saturnu, o vrlini koja spašava i uzvisuje, o odricanju i kategoričnoj nepromenljivosti čak i onda kada su mu nudili tri put lakši život a zauzvrat tražili da malo bar popusti.

Ali onda su prošle godine, i došao je neki nov Jupiter. Na Saturna koji je kritički i sa sumnjom čoveka posmatrao, koji je kao vrline smatrao stid, poštovanje, istrajnost, predanost i zahtevao da čovek sad primer toga što misli bude, na njega ovaj Jupiter mladi zaboravlja. On ne uči više od Saturna, već od silnih Jupitera što se namnožili, pa eto blogera milion od kojih svaki neku svoju politiku vodi, ideologiju sprovodi, plasira istine u koje veruje i teoriju raspiruje – jer svaki od njih jedan Jupiter  jeste danas. I svako od nas kad svoj komentar negde javno ostavlja i mišljenje iznosi, kad drži lekcije – opet je tad Jupiter.  I dok gledamo sve ove novopečene univerzitete, privatne dabome, gde i poneki neznalica diplomu nosi pod miškom, opet gledamo Jupitera! A sve je to Jupiter novog doba, i njegova kazna, njegov lični strašni sud jer je zaboravio na Saturna kome sve na ovom svetu od prvog slova do najmudrije misli i istine – duguje! Da nije zaboravio – bilo bi ga sramota da uzme diplomu koju zna da nije zaslužio. I tada bi pre rekao ’ne znam’ kad ne zna, sačuvao svoju veru i viziju lako jer kad je duh hrabar nema licemerja ni trgovine. Al’ kako je ovo Jupiterijansko Novo doba, on tvorac kapitalizma i liberalnih ideja nad kojima je izgubio kontrolu, sada kroji naše sudbine, pun licemernih zamerki kad se neko usprotivi i nazove ga oportunistom – jer nema Saturna da uz njega ide, i to je najtužnija istina…  Više Saturna gotovo da nema, kao da polako iščezava sa svetske pozornice, spomenici mudrosti se ruše, a oni živi najmudriji su i najstariji i ne mogu ni oni živeti večno. Pa što je manje Saturna da opomene, Jupiter sve veće greške pravi. Trči i nove religije stvara, prezauzet, nema vremena da odveze majku kod lekara, nema kad od silnih bespametnih knjiga da odštampa Njegoša i Andrića, nema kad da se prekrsti, još i gore – eto ga gde stid oseća ako bi to uradio, ako bi ne daj bože koristio ćirilicu, jer je u medjuvremenu postao kosmopolita, liberalni kapitalista, on – znanjce u pelenama, koje je na korene korena zaboravio. Ne daj bože da ga ovi sa proEU foruma i sajtova uhvate gde pominje pravoslavlje, al kad se ikonica Sv. Petke slučajno obori sa police, eto ga gde trči da je digne pa je usput i ljubi.. za svaki slučaj! Licemerje jadno, najviše u Jupiteru živi.

E zato su intelektualci bez mudrosti oni koji nas vode svih ovih godina ka provalijama raznim, jer oni samo misle da umeju da misle. Pa iako su se izborili za Slobodu i pravo na mišljenje, već se vide posledice toga gde i neznalice i oni koji ni ne umeju da misle – pišu članke, knjige, jer može im se, te iznose sudove o (nekad čak!) onima što u sebi mudrost nose, al’ i skromnost ega što za ovo novo doba nikako ne ide. Ekspanzija, hiperprodukcija, multikorporacija – sve su to Jupiterovi termini, njegova prekomernost, nezaustavljivost da nabuja, uveća, namnoži i prevrši sve mere do gotovo propasti – onda kad Saturna ne vidi.

Saturn više nije Saturn onaj Jarčevski, neumoljivi i mudri što životinjama više no ljudima veruje gledajući šta se oko njega dešavalo. Pluton, kako je ušao u Saturnov znak, u znak Jarca, on mu je dao jednu sasvim novu moć.  Moć najstrožeg sudije, koji iz ove astrološke slike na ispijenog duha liči. I ko bi to mogao biti nego odrazi naših predaka iz najdubljeg nesvesnog. Geni najstarihih nasledja što u nama i dalje žive uprkos optimizmu Jupitera koji u božanstveno lak život hoće da veruje ili da uči i podučava druge, a da pre svega moralno strog prema sebi i odgovoran nije postao.

Pluton u Jarcu kojim vlada Saturn, jeste krivica duboko pohranjena u nama svima, i kolektivno i individualno za svako okretanje ledja poreklu, precima, korenima, za svaku izdaju žive mudrosti koja je iz neumoljive volje nastala. I ne razara Pluton čoveka, već sam čovek sebe sada hoće da surovo kazni. Ovo je arhetipska i najstarija slika zločina i kazne. Zato dok nije kasno, i pogotovo što će Pluton tek sa Neptunom da pravi dobre aspekte na nebu, koje molitvu uslišuju i gde je lečenje molitvom moguće, verom, čistom al’ najdubljom istinom jer Jarac traži delo, da vidi da čovek živi ono u šta veruje – pa će svako bukvalno dobiti od života pravu materijalizaciju svojih činjenja i nečinjenja, koja zahteva pokajanje i priznanje sopstvene slabosti i neznanja. Ubio bi Pluton Saturna lako da je ovo reč o njihovom medjusobnom aspektu. Ali ovde Pluton Saturnu baš novu snagu daje, no tek pošto ga dobro izmuči, razboli, ostavi na cedilu da se cedi… A sve zato što mnogi neće i dalje da se zagledaju u sebe i čuju urlik duše koja se trese u grozničavom strahu jer više ne zna da li veruje u dobro ili je zlo samo dobilo lice dobra. Pa nesvesna toga da nužno priziva iskustvo lične patnje ne bi li joj mudrosti vrlinu vratilo… Strah, pa potom krivica, i na kraju kazna i spas – a nekome nagrada, ako je unapred godinama otplaćivao sve svoje dugove. Jer ovo je astrološka slika smrtne (PL) ozbiljnosti (SA), a nikako površnosti i opuštanja, i slika jedne generalske odgovornosti, energične upornosti, i nikad neumoljivije rešenosti da se opstane pa makar čovek na kraju ostao i sam, ali u miru svoga duha, psihički nadstvarno jak, dok gleda druge kako iz straha u depresije i psihoze idu, dok i dalje izbegavaju da ulažu u zdravlje svoje i svojih bližnjih (što je ultimativno sada sa Plutonom u Jarcu).

I nije ovo konzervativističko doba koje dolazi, već oživljavanje Čoveka i uzvisivanje (Jarac je Zenit, prirodna deseta kuća, najuzvišenija) najstarijih mudrosti i njihovo neizostavno sprovodjenje i materijalizovanje u dela koja će kao i uvek do sad, zaseniti svet i polako preokretati žrvanj u drugom smeru – na silu, Plutonovski, te vaskrsnuti Saturna u svakome od nas – kome od postanka sveta dugujemo ama baš, sve!

…čuje se zvuk koji podseća na huk,

iz dubina šuma ruši se stablo po stablo.

Ovo ne sme biti KRAJ!