Mesec u Jarcu

Ima nečeg frustrirajućeg u masama. To uvek opazim kada sam u nekoj gužvi, na pijaci, buvljaku, Sava centru, bilo gde u Bulevaru … masa u astrologiji uvek je predstavljena Mesecom. Mesec i Rak kao znak kojim Mesec vlada, predstvaljaju narod, ljude, skupove, publiku, promet, gužvu… naravno i te kako je poželjno imati dobar Mesec ako se bavite recimo trgovinom, ili imate porivatnu ordinaciju, jer će baš Mesec pokazati da li će vas ljudi juriti ili vi njih… ali ovako, u svakodnevnom životu, i u svom svakodnevnom kretanju Mesec utiče baš na te najprostije medjuljudske odnose… znate ono, ne idete uvek sa širokim osmehom u poštu. Niste baš uvek raspoloženi za svadbe i slave, ne osećate se uvek isto i nekad vam je tako, tako potrebna samoća.
Kao astrolog, malo bolesno ponekad pratim gde je Mesec, ali obično tek pošto mi se neke čudne stvari izdešavaju.
Ali evo kako stvari stoje u praktičnom i u psihološkom smislu.

Mesec u Jarcu.   Svi oni koji se bave humanističkim poslovima, dakle, rade sa ljudima pomažući im, davajući im savete, brinući i sl (lekari, defektolozi, sociolozi, avdokati, sve zanatlije koje pružaju usluge egzistencijalnog tipa) pozeljno je da u svojim kartama imaju Mesec u Jarcu ili u aspektu sa Saturnom. Zasto? Zato sto Saturn predstavlja najpre sve bolesne, nezbrinute, i u psiholoskom smislu pokazuje da ce osoba u svom okruzenju imati uvek o nekome da brine.

Uvek je tu neko ko svojim prisustvom podseca da je patnja smestena po ćoškovima i da se ne treba previše opusititi. Sa druge strane to su ljudi koji tačno znaju da prepoznaju pravu patnju, pravi problem, kao što mogu da namirišu i sve lažno, jer su sami najpre prošli kroz tunele patnje, gubitaka, razočarenja, i zahvaljujući iskustvenom mogu da se nose sa ma čim što ih u životu snadje. E sad problem nastaje kada takva osoba, dakle da pojednostavim priču, rodjena da bude lekar, psiholog, pedagog, humanitarni radnik i sl, ne radi to već na primer odabere za sebe neku potpuno drugu profesiju kao što je trgovina. Ona tada počinje nesnosno da brine o svojim najbližima, bespotrebno se uvlačeći u svaki momenat njihovog života. Stvara problem i potrebu za brigom i tamo gde ih nema. Guši. Proganja. Razmišlja crno, plaši se, ne nada dobrom. Sumnja u sve. Pada mi na pamet da ovakav Mesec (u Jarcu ili u aspektu sa Saturnom) takodje zbog svoje psihološke potrebe za samoćom i svoje emotivne ćudljivosti (emocije su ovde najjače na nivou čežnje, željenja a ne i ostvarenja i dobijanja onog što se želi), neretko se bavi i umetnošću, i tada je to uglavnom arhitektura, vajarstvo, ima ih medju profesorima često (jer tradicionalno profesura predstavlja misiju širenja i prenošenja znanja), nekad odabiraju književnost ili filozofiju baš zbog potrebe da objasne neminovnost prolaznog – jer njih nikada nećete ubediti u new age priče o večnom životu ili astralnim projekcijama. Oni su tu gde jesu, i jako dobro vide gde su, bez ružičastih naočara. I u takvom svetu dobar prijatelj može biti jedino neko «saturnovsko biće» što je u 90% slučajeva neko ko više nije medju živima, kome oni spominjanjem podižu spomenik, pa bio to Dostojevski, Platon, Niče ili neko drugi. Oni žale (Mesec je sve što nas «gane») za vremenom koje je prošlo, ali ne za nekim odredjenim momentom, mada su skloni nostalgiji, već generalno vremenom koje je nekad bilo. Kao da bi se bolje snašli u nekom prethodnom veku.
Gotovo apsurdno čini se to štosu neretko popularni i drugima jako «zanimljivi». Samim stavovima privlače druge da ih slušaju ako ne mogu da ih prate, jer rame uz rame sa njima je teško ići obzirom da im niko nije potreban. Niko tek tako. Jedino ako treba da brinu o nekome, jedino neko ko je nezaštićen, ko je bolestan, slab, sam.

I zato, kad Mesec prolazi znakom Jarca u svom ciklusu od 28 dana , dobro je biti sam. Tada smo odgovorni, posvećeni, verujemo u prave vrednosti, isto kao što i na Mesec u Ribama lelujamo na oblacima nerealni u svojim željama. Praktično, kada je Mesec u Jarcu tada treba odvojiti vreme i razmišljati o postignutom, o tome šta nam je stvarno potrebno da bismo bnili srećni. Jer to što nam treba nisu ni kamioni ni avioni, to je uvek nešto što već imamo, samo treba da mu damo prioritet. Takodje nije retkost da baš tada budemo najzaposleniji, sami sebi postavljajući listu obaveza. Ne, nismo tada raspoloženi za ćaskanja i neobavezna druženja i izlaske „bez povoda“, dok bi Hamlet il neka projekcija u Kinoteci bila kao dezert. Ukoliko biste takav jedan dan proveli u kući, a pri tom niti ste se prihvatili sredjivanja, niti ma kakvog intelektualnog rada, obuzeće vas neko setno stanje, melanholično, ali ne i depresivno. To je više kao da biste se najradije sklupčali i čekali proleće, jer biste duboko u sebi osetili nedostatak sunčevih zraka koji ljudi rodjeni sa ovom pozicijom stalno imaju. Otuda valjda i zimogrožljivost kod istih, ali to sad nije bitno. Ono što vam je tih dana bitno jesu sigurnost, odgovornost, umni rad. Odlični dani za zubare. lekare, savete stručnjaka, pravljenje planova, organizovanje novca, učenje…

Ali se čuvajte sopstvene malodušnosti i prebacivanja najbližima za emotivno uskraćivanje. Verujte, sami smo ga sebi uskratili ponašajući se kao da nam nije potrebna zaštita, pomoć, i kao da sve možemo sami…