ŽENA SA DUŠOM RATNIKA I SRCEM OD STAKLA

“Ako muškarci na vreme ne shvate da je došlo vreme da iz korena promene svoje poglede na život, žene i decu, ostaće bez potomaka i živeće sami kao stepski vukovi. U njihovom očekivanju da će ih neko gledati, maziti, paziti, ugadjati im u željama i prohtevima a da ne uzvrate istom merom, što je sve prisutnije danas, ostaće sami i više će ličiti na klošare nego na ljude.»
– Mirosanda Perić (moja majka)

Ceo život okružena sam ženama. Ne samo što mi je profesija takva (80% ljubitelja astrologije čine žene), već sam iz porodice u kojoj se kao po nekom nepisanom pravilu samo žene radjaju. U mom slučaju, to je skoro pa kao u inat – jer se baš insistiralo na muškim potomcima – kojih avaj, nije bilo. Moj Mesec u Škorpionu u trigonu sa Saturnom u Raku priča priču o jednoj jabuci pokraj reke Belice gde se u sred rata rodila moja majka kao srednja ćerka. Kada su zbog školovanja bile u internatu, njihova majka je 20 kilometara pešačila u oba pravca pre zore dok se deda ne probudi, i krišom im nosila korpu sa svežim kajmakom i sirom. Iako ne bi ni oka sklopila, nasmejana i voljna sa pesmom na usnama je svakog jutra ustajala kao da se bog zna kako naspavala i hvatala se pripreme doručka. U kući ih je ukupno bilo četrnaestoro i svi su bili na plećima jedne žene. Da nahrani, opere, čuva vatru zimi, povija glavu, prima uvrede i udarce, dočekuje i ispraća. I da beskrajno, beskrajno trpi. Pre nego što će umreti ćerkama je rekla samo jedno: “Udajte se za dobrog čoveka koji nema mnogo ali ima dovoljno i koji vas poštuje. Ne dajte da ikad iko digne ruku na vas.”

I dok malo pre mislim o svemu ovome, pogled mi pada na oči Amire Medunjanin koja se naravno tek malko smeška sa omota CD-a. Da. To je to. To je nešto što ćete videti u očima svake naše žene bile one crne ili plave. Nesagledivu dubinu i tajnu koju samo ona zna i koju nosi nekad kao greh, a nekad kao dar. No ta tajna je čini, bila ona neka davna ljubav, drama, jeziva borba u životu ili gubitak, ili možda radost tajne strasti koja nadmašuje one sa filmskih platna.

Pa se nasmejah, jer gotovo savršeno da snaga, volja, hrabrost koju balkanske žene imaju, nemaju zbog emancipacije koja je produkt revolucije i političkih zasedanja negde nekada održanih, nego iz potrebe da ako joj je već u genima data snaga da patnju prihvati, da trpi i u samoći svaka dugo bude, da sve to sada makar sebe radi čini. Zato se ne libi teškog posla, izazovnih projekata. Zato će biti hrabra da kupi stan, zato se konstantno obrazuje, u sebe ulaže, i zato strastveno ljubi kada ljubi jer ne ljubi se ona samo za sebe, nego i za sve one žene pre nje što su željne poljupca ostale, i ne zaradjuje samo za sebe nego u ime svih onih koje nisu smele ni parče hleba da u svojoj kući uzmu bez da najave, pa obožava shopinge i sve te divne sapune sa mirisima lavande il’ jasmina koje kupuje što za sebe, a još više tetkama i majkama neveštim u ugadjanju sebi, da ih obraduje. Pa je glasna, pa je hrabra, pa je kao struna napeta i nestrpljiva, željna svega, često gladna života, al’ želje odavno zna da ako nema drugog da joj ih ispuni, ispuniće ih sama sebi. A kada je u braku ili vezi, ume da ostavi. Za ovo podneblje čak i više nego dovoljno ako pomislimo da su nam žene ne tako davno bile lišene svih ovih mogućnosti.

Zbog toga, iako svi volimo da znamo gde nam je Venera i hoće li biti nekih novih ljubavi il’ braka, Mesec je ključ do doma, do ljubavi, do majčinstva, do istinske ženske hrabrosti, njene borbe i slave svake koju zasluženo u srcu nosi. Pa kad dirnuta od sreće suze krišom pusti, lice joj blaženo postaje. Mišići se opuste i sva nežnost vekovima potiskivana, sva ranjivost vekovima od drugih skrivana (da ne brinu), sva njena radost vekovima sputavana, sada ozaruju to lepo lice pa je svaka žena sa ovih podneblja prelepa kada je ganuta, kada je dirnuta, kada je pomerena iz svih opreza i kontrola, odgovornosti prerane u koju je još kao devojčica uletela sa sve lutkama. I tada je vidimo prelepu i hrabru, ponosnu i veliku i nadasve pametnu da svoja bude i u toku sa vremenom, ali da ne zaboravi da brine i voli. Da dušu čuva od bujice pomahnitalog sveta čak i kad mu se prihvatljivo smeška te nakon poslovnih sastanaka i kafenisanja eto je na telefonu da se majci javi i partneru ohrabrenje da. Nežna i hrabra. Žena naših prostora. Željna poštovanja i uvažavanja koja čeka da dodje dan kada će se muškarac pred njom konačno pokloniti, duboko joj zahvaliti i reći da mu je žao za sav bol koji su Ona i sve One od njegovog roda morale vekovima da podnose.

…………

* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se! 

1 Comment

1 Comment

  1. Danka

    27/09/2015 at 12:52

    Divan tekst,raznezio me i naterao suze na oci…tako lepo,istinito sroceno…verovatno se moj podznak(rak) probudio,a nedavno sam osetila cari majcinstva☺

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh