Duša

Pluton u Jarcu, Moć Samoće

Q

Koliko čovek može biti sam?
Koliko je dovoljno za prosečan ljudski da se provede u samoći?
Jesmo li svi na kraju sami?

Ko želi može da čita uz muziku koja, rekla bih, ide uz ovakav tekst.

Tuga.
Bol.
Gorčina.
Očaj.
Depresija.
Beznadje.
Apatija.
Melanholija.

SAMOĆA.

Koliko čovek može biti sam?
Koliko je dovoljno za prosečan ljudski vek da se provede u samoći?
Jesmo li svi na kraju sami?

Dok smo deca, Saturn su ruke koje nas pridržavaju dok učimo da hodamo. Saturn je svaki naš pad dok se upinjemo da napravimo korake u nizu. Ali, Saturn smo i mi, deca, kao teret, dužnost, odgovornost, razlog za restrikciju života roditelja.

Pa iako znamo da iz najbolje namere za našu budućnost, usvojimo i mi te poruke koje od roditelja, vaspitača, učitelja, i svih autoriteta malog dečijeg carstva dobijamo – da smo Saturn.

Da smo mi problem, da bi sve bilo drugačije da nas nema jer mama zbog deteta trpi oca, otac nema vremena za mamu zbog deteta, oboje rade posao koji ne vole zbog deteta, tužni su, nesrećni, ne smeju se, teško im je – a sve zbog deteta. Čujemo i to da smo najbolji kada nismo u blizini, kada smo u svojoj sobi kao da ne postojimo, da ćutimo kada nas niko ništa ne pita, zapravo da smo pametniji ako ćutimo. Čujemo da su sve kristalne vaze i novi zidovi važniji od naših oguljenih kolena, da je krevet bitniji od naše radosti da po njemu skačemo, da ne smemo da plačemo jer to njih ljuti, da ako nas boli – trpimo, trpimo,trpimo. Da ne smemo da budemo deca, da bi trebalo da se ugledamo na neko drugo dete i budemo ono ili brat/sestra, a ne to što jesmo. Da šta god uradimo mi smo krivi, da nikada nismo dovoljno dobri, da ne mislimo na sebe nego na to kako se osećaju drugi – na primer oni, braća, sestre, komšije. Drugi su jedino važni. Da zaboravimo šta želimo i radimo ono što oni žele kako bi ih zadovoljili. Da ako i radimo to što želimo, ne zaboravimo da budemo zahvalni i da zapamtimo da toga ne bi bilo da nema njih, kao da je naš ulog u svemu nevažan. Da budemo jaki, da plaču samo oni koji su slabi, a slabi su kukavice. Da im ne smetamo dok rade, da im ne smetamo dok spavaju, dok ručaju, nemaju vremena tada za naše crteže sa kojih se još uvek sliva boja jer nismo mogli da dočekamo da se osuše, radosno hrleći da im ih pokažemo… ali evo, samo da završe sa ručkom. Da ih ne brukamo u gostima. Da ne dajemo razloge da crvene pred nastavnicima…

I nema čoveka koji nešto od tih rečenih ili neizrečenih poruka u sebe nije upio i zalio cementom.

„Mislim da ima stvari na svetu koje se mogu promeniti i onih koje ne mogu. A činjenica da vreme neumitno prolazi ne može se promeniti. Kad prodje izvesno vreme, neke se stvari ščvrsnu. Kao cement u kofi. A kad se to desi, više ništa ne možemo da promenimo.” (Murakami, “Južno od granice, zapadno od Sunca”)

Ali, kako smo u tim godinama ranjivi i nejaki, jedino smo umeli da se ponašamo kao da se ništa nije dogodilo.

„Mali ljudi, koje mi zovemo ‘deca’, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.” (Andrić)

Pa i kada odrastemo, ta ista ‘deca’ u nama bole. Sama su, isto kao i onda kada su gušila svoj plač, sumnjala u sebe, čekala da dodju ‘njihovi pravi mama i tata’ i spasu ih. Isto nesigurna, ranjiva, naučena da ne pričaju o sebi, da vode računa o drugima i tudjim potrebama. Željna ljubavi, željna dodira. Željna života.

Ne može se pobeći od tuge. Saturn to zna. I zbog toga kako odrastamo, Saturn donosi svest o tome šta jeste a šta nije moguće. Hoćemo li ikada postati lepi ako već nismo? Hoćemo li biti sigurni u svoje mišljenje ako 20 i 30 godina unazad tpo nismo? Hoćemo li biti konačno voljeni kako smo planirali? Hoće li ovaj svet biti dobro mesto za život, šta je sa ekskluzivnošću kojom smo se hrabrili u tinejdžerskom periodu – kada svako mlado biće smatra da za njega postoji ’specijalna sudbina’, posebna, sasvim drugačija od miliona drugih, potpuno običnih. Šta sa tim kada shvatimo, da smo ’obični’… I možda to ne bi toliko bolelo da se nismo čitavog života upinjali da od sebe maksimalno sve damo da tako ne bude. Uradili smo sve što su drugi očekivali, po drugima smo kreirali i svoje potrebe, mišeljnja. Zar je tako teško biti srećan? Zar je tako nemoguće dobiti pažnju na dnevnom nivou? I da li je stvarno jeziva pomisao da nas iko može prihvatiti za ono što jesmo? Zašto nas to toliko plaši pa se trudimo da prikažemo sebe uvek tako da drugima bude prihvatljivo?

Ceo današnji svet je ljudi utemeljen i stabilan zahvaljujući patnji, bolu i tugi ljudskoj. Pluton u Jarcu, stabilni oslonac vascele planete u društvenom smislu čine usamljenost ljudska. Otudjenje i samoća, kao garancije za potrošačku groznicu, histerične i kratkotrajne dopinge sreće kreditnim karticama, kao garancija za prihvatanje surovog radnog vremena i poslovnih uslova – jer ako nemate čime da ispunite svoj život – ispunićete ga poslom. Sve što vam se NUDI kao zamena za samoću – pogledajte sami, sve to košta! Sve se to KUPUJE. Zar to nije ironično? Kupovanje radosti, sreće, ljubavi, osmeha, zagrljaja, druženja… Jedina revolucija koju ljudi zaista mogu da povedu u ovoj i svakoj narednoj godini jeste da urade nešto sa svojom samoćom, sa svojom tugom, da je prihvate, da se suoče sa time da ona ne prolazi, da je tu oduvek i da će tu biti.

Ali tek tada, tek kada shvatite koliko je ovaj svet omadjijan tugom i samoćom poput začaranih dvoraca iz bajki, tek tada ćete naći snagu da učinite nešto za sebe. Drugačije je nemoguće. Tek tada ćete vratiti svoju sopstvenu emotivnost i sposobnost da reagujete i na emocije drugih. Ovako, okoreli smo u samosažaljenju i baš zato što je SVIMA teško, teži se u ovoj godini ka tome da se ozbiljne patologije psihoza i neosetljivosti za druge dalje i još dublje razviju koje ne donose dobro ni društvu, ni planeti a najmanje nama ponaosob. Životi bi tek mogli da nam postanu – crni.

Zato što pre shvatite sve to ako već niste. Shvatite koliko ste se umorili od čekanja na život.

Od kada je Pluton ušao u Jarca – znak kojim Saturn vlada, tuga je non stop u vazduhu više nego ikada ranije. Tuga kao potencijalna energija. Tuga, i sve njene sestre: Depresija, Destrukcija, Melanholija, Apatija, Strah… Neki su je primetili od početka, pa i ranije živeli sa njom, hvatajući svaki njen novi lik. Drugi su je ignorisali, bili ’na silu’ srećni uvek i gde god – ostajući verni imidžu večitog pozitivca, optimiste. Jedan od najtužnijih ljudi na svetu, sa nesrećnom ljubavi, nostalgijom, i pregršt samoće – bio je Čarli Čaplin. Čovek koji je zasmejao čitavu planetu. Tuga je na kraju ubila i Dženis. Od neprihvatanja porodice, ismevanja vršnjaka, kompleksa zbog izgleda, glasa (!), do jedne njene izjave koja nosi svu eksploziju emotivne samoće kao i njena pesma simboličnog naziva ’Kosmic Blues’, a glasi:

„On stage, I make love to 25,000 different people, then I go home alone.”

SVI SMO U NEČEMU SAMI

Što pre shvatimo to, Pluton u Jarcu (koji će tu biti sve do 2022. Godine) biće lakši, prihvatljiviji i doneće nam snagu i pravu moć – kakvu samo i jedino Pluton može da da, da svu bol i strah transformišemo u ispunjenje i snagu. U ponos na sebe, u sreću da budemo ono što jesmo. Pluton u Jarcu je gusenica dok svija oko sebe čauru. To je svako od nas već uradio do sad. Začaurili smo se sa svojim strahovima i nesigurnostima. Sada je vreme da tu čauru razbijemo. Da pustimo svog leptira van.

I od svih saveta koje bih mogla da vam dam za 2012 godinu, jedino je ovaj stvarno važan.

O tome šta se globalno dešava – iscrpela sam u prethodnim godišnjim horoskopima i tekstovima na temu globalnog ama baš sve. Nemam tu više ništa da dodam, da novo kažem. Vidite na kraju i sami…

Pluton je u 2012 godini u jakim aspektima sa Uranom iz Ovna i dalje.

Otuda, kod ljudi ovoliko praskova, eksplozija, neočekivanih reakcija, pobuna, koje nisu konstruktivne niti mogu biti dok su produkt straha i nemoći da se nešto promeni. Jer on, Uran – bi da menja, da se oslobodi – a Pluton kaže „samo preko mojih leševa, ruševina koje su u stvari tvoje nasledje odrastanja i života“. Onda kada nećetejer vas je strah, da prihvatite tugu ovog sveta, bilo da se trudite da po svaku cenu budete srećni,, bilo da se trudite da opet zadovoljite potrebe celog potrošačkog, kapitalističkog i demokratskog društva koje vas kao neki nov roditelj sada vaspitava da se prema svemu ophodite sa manirima i finoćom, onda kada zaboravite na sebe i na to koliko ste zaboravili na sebe – tada će vaša tuga i ono što jeste stvarno naći izlaz preko Urana, i tada možete i sami sebe da iznenadite u najgorem smislu. Histerije, ludila, nerazumna ponašanja, povodjenje za trendovima po svaku cenu, menjanje sebe samo da bi ste se uklopili u sliku sveta – sve to donosi Uran i rupu u vama koja je ambis Plutona u Jarcu čini samo još većom.

Strah tada raste do fobije, ljudi i ovaj svet postaju potpuno neprijatelji, a u čauri u kojoj je i dopiralo malo svetlosti nastupa potpuni mrak.

Pa ipak, znam i vidim, da su mnogi ipak shvatili poentu i pre ovog teksta.

Oni beže od sveta ka sebi. Oni se spašavaju.

Ka svojoj tugi, samoći, bolu, da ga prihvate. Znaju da prošlost ne mogu da promene, ali mogu da postanu svesniji nego što su svi ti ljudi oko njih ikada bili. Čoveku se svesnost desi kada se najmanje nada. Samo oseti da mu do nečega više nije stalo, i šta mu je bitno. Šta mu je oduvek bilo bitno, samo što on to nije uspevao da vidi. I šta je to što vredi i što može stvarno da ima.

“Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?” (Murakami)

Samo kada bi na svojim facebook profilima stavili već danas svoju najrealniju sliku, bio bi to korak ka sebi. Umesto ka njima. Samo kada bi danas napisali na papiru listu svojih želja, nerazmišljajući o tome da li su one glupe i razumne, da li su moguće ili ne. Samo kada bi dozvolili sebi da budete tužni jer za neke od tih želja možda i nema više vremena. Samo da dozvolite sebi da budete ono što jeste ma šta svet želeo! Da napravite prostor za sebe u svojim životima.

Jer ima vremena za vas. Za vaše nove želje, vizije, ideje, kreacije. Za nov život – kakav nudi jedino Pluton u Jarcu. Vaskrsnuće mrtvih. Iako znam, da će mnogi na svetu postati živi zombiji u potpunosti odustajući od sebe. Zato, stvarajte. Ne predajte se lako. Prihvatite konačno da je vaša jedina snaga sa Plutonom u Jarcu da shvatite da ste već dovoljno jaki da budete slabi. Rodjeni ste sa tom snagom, samo još dopustite sebi da to i budete. Kraj je savršenstvima. I najlepša dela antičke umetnosti su bez odredjenih delova anotomije. Poruku nam preci ostavljaju o tome šta je savršenstvo. Nedovoljno dobro, taman za savršeno. Svi smo negde nedovoljno: dobri, pametni, lepi, moćni, bogati, voljeni, radosni, talentovani, prihvaćeni, socijalni… i svi smo Žive Duše.

U ljubavi, zaboravite na sve one gluposti koje nam je svet ubacio u glavu kao jedine repere za ljubavnu sreću. Bitno je samo JEDNO. Da imate onoga pored koga ćete se osećati kao živo biće. Neko pored koga možete da rastete jer vam je toplo. Kao biljka što ne može da raste bez svetlosti, ni mi u pomračini dok pokušavamo da se napipamo u mraku – ne rastemo. Uglavnom napipamo svoj sopstveni odraz, uplašimo se svojih senki koje tada još jače oslikavaju zidove duše. Zato neka vam partneri i prijatelji budu ljudi pored kojih možete biti i socijalno neprilagodjeni kada vam je do toga, i tvrdoglavi, i nesavršeni u ma kom smislu. Pored kojih možete da budete ono što jeste. Jer samo to postoji. Ono što ‘treba da ste’ postoji samo u časopisima koji se zahvaljujući takvom pogrešnom uverenju sjajno i prodaju.

A dok se to ne desi, potpuno je dozvoljeno i ovo:

Ali neka vam trenutna ispunjenja ne postanu velika očekivanja.

Sasvim je u redu ako ste nezadovoljni, ako ste danas ružniji jer vas je mrzelo da operete kosu, ako ste na kraju nerava i ne priča vam se ni sa kim. Nemojte. Ne silite sebe na uljudnost ako već prirodno postoje dani kojima se ne osećamo uljudno, a ni ne izgledamo uljudno! 🙂

Svako od nas ima svoju mračnu stranu, ima svoju blesavu stranu, ima svoje lutkice i fantazije, i potpuno pravo da u njima uživa. Jer baš odatle crpe se najfascinantnije kreativne snage za stvaralaštvo. Odatle pišete, odatle igrate, puštate slobodu svoje igre na svetlost života.

“We do not believe in ourselves until someone reveals that deep inside us something is valuable, worth listening to, worthy of our trust, sacred to our touch. Once we believe in ourselves we can risk curiosity, wonder, spontaneous delight or any experience that reveals the human spirit.” (E.E. Cummings)

Još nekoliko saveta koje su ostavili zbog nas:

“Learn to love solitude – to be more alone with yourselves. The problem with young people is their carrying out noisy and aggressive actions not to feel lonely – and this is a sad thing – the individual must learn to be on his own as a child – for this doesn’t mean to be alone: it means not get bored with oneself which is a very dangerous symptom, almost a disease.” (Andrei Tarkovsky)

*

Tom laughed. “How much shit does a man have to take just to stay alive?”“Plenty,” came the answer, “and more…” (Charles Bukowski)

*

“Nobody will stop you from creating. Do it tonight. Do it tomorrow. That is the way to make your soul grow – whether there is a market for it or not! The kick of creation is the act of creating, not anything that happens afterward. I would tell all of you watching this screen: Before you go to bed, write a four line poem. Make it as good as you can. Don’t show it to anybody. Put it where nobody will find it. And you will discover that you have your reward.” (Kurt Vonnegut)

*

“If you don’t feel it, flee from it. Go where you are celebrated, not merely tolerated.” (Paul F. Davis)

UPDATE: tek sad, dan pošto sam objavila ovaj tekst, primetih još jednu astrosimboliku koja se sama nametnula bez da sam je tražila, a samo je potvrda svega što sam gore napisala. Pri izboru muzike, tražila sam pesmu koja je dovoljno duga da onaj ko reši da čita uz  muziku ima pratnju do kraja teksta. Bilo je nekoliko kandidata i na kraju sam odabrala Mono. Tek jutros vidim da je na slici medved – što je Pluton u Jarcu kao velika, opasna i divlja životinja, i devojčica, majušno detence do 3 godine otprilike koje ga miluje. A tekst je baš o tome – da pustite svoje unutrašnje dete da pomiluje ono što vam samo liči na zver, na nešto divlje, strašno, nepristupačno – a u stvari je željno dodira i ljubavi, jer kada smo bili mali, nije imao ko da pomiluje naš strah. To je samo naš strah, naša nemoć, naša tuga koja nam prividno na zver liči, a koju samo jednim pogledom ‘u oči’ i nežnim dodirom možemo pretvoriti u najboljeg druga. 🙂 Volim kada mi svemir pomogne da tekst dobije potvrdu. Hvala.

53 Komentar(a)

53 Komentara

  1. Aleksandra

    March 7, 2012 at 8:40 pm

    Ostala sam “bez komentra”!!!
    Imam strasnu zelju da nesto napisem , a ne znam sta!
    Samoca, bol, tuga!!!
    Ex “story of my life”!!!
    :-))))))))
    Mogu samo da dodam da je apsolutno moguce biti srecan i uzivati u zivotu, ali samo posle “zavrsenog posla” s ” prihvatanjem i otpustanjem” !!!
    I da , danas nisam oprala kosu, nisam cak ni “kurtoazije radi” stavila rumenilo!
    Da , i danas sam ja ja !!!
    HVALA Ime !!!
    <3<3<3

  2. beba

    March 7, 2012 at 9:37 pm

    Sanja ti si fantasticna… pisi pisi pisa nam sto vise, meni je lakse jer imam saznanja sto mi je ovako kako mi je.

  3. Violeta

    March 7, 2012 at 9:40 pm

    🙂 A koji je to lepi aspekt i pozicija
    vašem čartu koji daje takav dar za pisanje ?
    Hvala mu….
    srdačno

  4. Manfiful

    March 7, 2012 at 10:22 pm

    Sjajan tekst. Uživala sam. Hvala Sanja.

  5. biljana bozovic

    March 7, 2012 at 10:44 pm

    Platila jako visoku cenu za sve sto si napisala, i vratila se slabija nego ikad, al svoja i spremna da idem dalje.
    Srecna zato sto kada su mi kolaci i najruzniji, “moja” deca znaju da su im pruzena od srca i napravljena s dusom – recimo. To su trenuci koji me ispunjavaju, suva forma i zahvalnost prema bilo kome zbog nje, vise nije u opisima mog ponasanja.
    Ko ima da ponudi iskreno i cisto to sto ima, ostace, ko ne, ostace, iza mene.
    Meclepi je ostao uz nju. 😉
    Hocu knjigu, tvoju!

  6. Aleksandra Stojanovic

    March 7, 2012 at 10:56 pm

    Uh, Sanjci….predivno, pretoplo, ljudski…jos u kombinaciji s fotkama…nadmasila si sebe 😉

  7. Vesna Jacheva

    March 7, 2012 at 11:50 pm

    Sanja blagodaram za ‘tekstot’! Zatoa sto tekstot e zivotno iskustvo, plod na dolgogodisno proucuvanje i povrzuvanje na nestata…. Baska fenomenalno video i audio, citati… 🙂 Covekoljubec – vikame nie juznjacite, golem pozdrav :)):)

  8. Al-Ammar

    March 8, 2012 at 12:39 am

    Uh! Odjednom sam dobio polet da uradim toliko toga.
    Hvala ti.

  9. Sergej

    March 8, 2012 at 1:47 am

    Tamanček mi sjeo ovaj text, nevjerovatno! Volim te merkur/uran momente, te koincidencije, poklapanja, tu neku svemirsku spojnicu.. jer nakon luđačkih tjedan i više dana pomislih moram se povući u osamu, što sam prije redovito radio, i počnem tako nešto razmišljati o toj samoći i pomalo nekako očajan, prvo na što naiđem je ovaj text..uf 🙂 pusa

  10. BILJANA

    March 8, 2012 at 8:29 am

    Veoma dobro, jasno i glasno, utesno, isnpirativno, ohrabrujuce.. u pravi momentat naravno 🙂

  11. Mark Roten

    March 8, 2012 at 9:30 am

    Stvarno tekst pun emocija i tako stvaran bas u ovo doba transformacije.Hvala!Ali nas to treba jako veseliti,ne zbog toga sto ce to doba biti veoma tesko,nego zbog toga sto ce svet biti poslije toga mnogo ljepsi!Pozdrav iz Slovenije!

  12. Lorilel

    March 8, 2012 at 9:50 am

    Draga Sanja, prelijep ti je tekst. Svi smo mi u konačnici sami naravno i ima nešto lijepo u toj samoći, a to je trenutak kad zastaneš i pitaš sebe…sada..da sve stane da se zaustavi i da imaš moć stvoriti svoj svijet…kakav bi to svijet bio? Što te čini stretnom/im?
    Malo ljudi zna odgovor…(možda novi stan?auto?vikendicu? putovanja? ali da nema ni toga…da moraš vizualizirati svoj svijet…osjećati svoj svijet…meni je to bilo vrlo teško jer su mi se stalno stvarale slike kojima smo izbombardirani….nesreće..poplave…ubojstva….malo kad se skoncentriramo na ljepotu u svijetu ( koja budi ljepotu u nama) i zato je sad pravi trenutak da nađemo svu tu ljepotu i oživimo je unutar nas samih…a to je onaj trenutak kad se moje cijelo tijelo smije…jetra…bubrezi …maternica…mali prst na nozi…otkriće.
    Naravno moji demoni su još uvijek samnom i smiju se zajedno samnom jer ipak je to jedna te ista strana medalje. Hvala ti na tekstu i na slikicama jer ja sam majka i vrlo su me potresle ove slike, ali na pozitivan način…nekako osnažile… da vidim svoju djecu i da im budem podrška..samo to. Veliki zagrljaj šaljemo 🙂

  13. Vida

    March 8, 2012 at 9:53 am

    … kako izuzetno cenim astrologiju i mnoge astrologe, medju kojima Vas izdvajam na vrh, posle svakog procitanog teksta koji ste napisali, osecam se nekako lakse, sve mi je razumnije, jer kad nesto ne znam osecam tegobu. Nisam osoba koja moze da zivi po direkcijama dugih ali jesam ona koja se lako oseca kada joj neko nesto objasni pa ma to bilo i tesko i bolno. Vazno mi je da prihvatim stvarnost a potrebna mi je pomoc. U ime svih koji citaju vase tekstove a i svoje licno HVALA! Srdacan pozdrav i srecan 8 Mart! Vida

  14. Aleksandra Jakovljević

    March 8, 2012 at 9:54 am

    Sanja ovaj tekst me je ostavio bez daha. Imam utisak da si proživela sve aspekte planeta u nekom od prethodnih života i verujem da je tvoje pisanje stvar savršene introspekcije.
    Hvala ti na poučnom tekstu.

  15. Katerina

    March 8, 2012 at 10:12 am

    …Believe deep down in yur heart .. that today you are destined to do the great things… LET S DO IT … today…. yesterday…..

  16. Marija

    March 8, 2012 at 10:32 am

    Fantastičan tekst… neodoljivo me podseća na stihove Borhesa:

    Ti

    Samo se jedan čovek rodio,
    Samo jedan čovek je umro na zemlji.
    Tvrditi suprotno čista je statistika,
    Sabiranje je nemoguće.
    Ne manje nemoguće nego sabrati miris
    Kiše sa snom koji ste sanjali onomad,
    Taj čovek je Odisej, Avelj, Kain,
    Prvi čovek koji je rasporedio sazvežđa,
    Čovek koji je podigao prvu piramidu,
    Čovek koji je napisao heksagrame Knjige mena,
    Kovač koji je urezao ruže na
    Hengistovom maču, strelac Ejnar Tambarskelver,
    Luis de Leon, knjižar koji je rodio
    Semjuela Džonsona, Volterov vrtlar, Darvin
    Na pramcu Bigla, Jevrejin u odaji za mrtvace,
    Vremenom ti i ja.
    Jedan jedini čovek je umro u Ilionu,
    Kod Metaura, Hestingsa, Austerlica,
    Trafalgara, Getisberga.
    Jedan jedini čovek je
    Umro u bolnicama, brodovima,
    U teškoj samoći, u ložnici navike i ljubavi.
    Jedan jedini čovek je gledao široku zoru.
    Jedan jedini čovek je na nepcima
    Osetio svežinu vode, ukus plodova i mesa.
    Govorim o jedasom, jednom, onom što je uvek sam.

  17. yeke

    March 8, 2012 at 11:23 am

    Pridružujem se dolepotpisanom Fil-u (Phil):
    U rock sister!
    Always!

  18. Dragana

    March 8, 2012 at 12:28 pm

    Realno si carica, nema šta.

  19. Olga

    March 8, 2012 at 12:45 pm

    Bas danas ovaj tekst kad mi je mučno,beznadežno a snage ni za zrnce!

  20. Vikica

    March 8, 2012 at 3:50 pm

    Moj sin,je napisao….moja mama u oba oka ima sunce, i stalno me hrabri,svojim osmejanim licem….
    Dva sata kasnije,stigao je ovaj tekst…noć pred sve,bio je san…I sve to…i ti,koja umeš ,ko retko ko,da oslikaš trenutak,moju davno napuklu ljusku,je razbilo u hiljadu parčića, i nije se rodilo pile,nije iscurilo belance,potekla je nenormalna količina ljubavi…
    I ja…koja ,retko ima želja,jer su one nekako uvek pretvore u očekivanja…poželeh,da te imam za drugaricu….

  21. Igor

    March 8, 2012 at 4:59 pm

    Kreativna postavka, odličan izbor muzike i priča koja me povezuje sa mojim unutrašnjim stanjem koje mi već nekih godinu dana unazad govori da mogu da budem sam ali se ne mogu osećati usamljenim, odbačenim, uplašenim… i podsetila si me u “updateu” na sećanje kad sam imao 3 godine, kako sam u snu dodirnuo “zver”, taj veliki strah koji sam nosio u sebi i kako se on tranformisao u nešto pitomo i mirno što prede poput zadovoljnog mačeta… što mi je zauvek ostalo kao nauk da sam stvaram i rastvaram svoje strahove… pozdrav od “starog” prijatelja (asc jarac).

  22. lira vega

    March 8, 2012 at 6:37 pm

    audio-vizuelno savrsen tekst!
    🙂

  23. Panamski Krojac

    March 8, 2012 at 7:05 pm

    http://www.youtube.com/watch?v=CbiPDSxFgd8
    sad i ovo je sasvim prigodno ko skapira tekst na pravi nacin 🙂
    http://www.youtube.com/watch?v=Nba3Tr_GLZU

    I jeste strah i jeste nemoc , ali u isto vreme pruza tako cist pogled na sve oko sebe , toliko cisti dubok da ti se mali gusteri po kozi uznemire :)))

  24. Dragan

    March 8, 2012 at 7:21 pm

    Ovim tekstom si napisala sve o svima, a da li je to Pluton ili nesto drugo – nije ni vazno. Uci u podrum, isprazniti ga i ocistiti. Svjetlo koje udje tada ima smisla i ljepote.
    Veliki pozdrav

  25. Ana

    March 8, 2012 at 8:39 pm

    Draga Sanja,odlican tekst. Tekst koji oslikava moje stanje u zadnjih godini dana. Odlazak u inostranstvo na rad medju plasticne ljude i gluma kako je sve super da bi se aradilo i ppovratak kuci medju drage ljude,ne opisiva tuga koja se javlja prvim ulaskom u Beograd. Kao i odlaskom iz njega.
    I medved sa slike me potseti na san koji se ponavljao svako vece godinu dana kada sam bila jako mala,medved koji je tu negde ali ja ne znam gde je…Svaka cast i samo nastavi.

  26. Dejana

    March 8, 2012 at 8:55 pm

    Divno, hvala!!!Ne znam vise sta bih rekla i kako da opisem kako se sad osjecam osim sto sam vam veoma zahvalna! Sve najbolje:):)

  27. Ljubičica

    March 8, 2012 at 9:25 pm

    Sanja divna si! Ceo život živimo onako kako to drugi od nas očekuju.Ono smo što bi drugi voleli da budemo.Onda se pitamo zašto smo nesrećni.Sama sam,usamljena,pomalo tužna ali se poznajem i volim.Naučila sam to.Nije bilo lako ,ali je vredelo.Srećnom me čine saznanja.Osećam takav mir i spokoj,ono kad se nasmešiš ali u sebi..Hvala ti!

  28. mariJA

    March 8, 2012 at 9:56 pm

    Draga ,hvala TI sto umes ,delis i postojis…

  29. KomaZec

    March 8, 2012 at 10:08 pm

    Tekst je fantastičan i zaista kad se sluša uz muziku koju je autorica Sanja odabrala, aposlutno besprekorno divno i revitalizrajuće iskustvo, u trenucima bolno do te mjere da ponestaje dah, poput kakvog putovanja i kopkanja tunela sopstvenog bivstva, skidanja već okrnjenih fasada, otkrivanja novih gradina, uspeća, vjere i one vrste radosti koja ima moć stvaranja, koja je to što jeste samo zato što jeste, bez upinjanja, bez napora!

    Hvala, zbog onog što je napisano, zbog boli koju oživjeh čitajući, jer “never repress anything”, zbog vjere koja srce gali, hvala zbog potvrde onog kroz što trenutno prolazim.

    I da, “It’s good to be loved. Even if it’s only for one night.” Upravo bez očekivanja, prihvatiti to kao kakav trening do momenta “You make me feel like a person”.
    Ne znači to da možemo trenirati emocije, no uvidjeti sebe u emocijama, prepoznati i tako doći do momenta kad se istinski možemo prepustiti i opustiti, a to je upravo ono najteže.
    Ja biram let, neka i traljav bude, neka me ismijavaju, neka me gledaju ispod oka, ma što god žele, jedino što je bitno, znaću da sam probala! Možda i uspjem 😉

    “And I have found both freedom and safety in my madness; the freedom of loneliness and the safety from being understood, for those who understand us enslave something in us.
    But let me not be too proud of my safety. Even a Thief in a jail is safe from another thief.” K.G.

    Hvala Sanja!

  30. Petar

    March 8, 2012 at 11:06 pm

    Aleksandra, sta je moral za tebe? Posle citanja ovog sjajnog teksta, zapitah se sta je onda moral u stvari, sta je moral za osobu koja ovako pise. Cesto puta se ponasamo kao PUSTENI S’ LANCA, sto je krajnost, te se sa nekakvim ludim i neobjasnjivim osecajem krivice – sami vracamo tom istom “lancu”, jer nam je KONTROLA potrebna. Pipava tema huh, da… Kiss!

  31. Filip2705

    March 9, 2012 at 12:54 pm

    Dugo sam mislio da sam poludeo… jer pre mesec dana sam se jednostavno promenio, puko. Na internetu sam trazio objasnjenje za svoje stanje:sizofrenija, manicna depresija…? Nadao sam se da nije to.
    Nakon puno razmisljanja i nakon sto sam procitao ovaj tekst shvatio sam da mi je sve to zapravo poziv na budjenje.
    Pre neko vece sam u naletu ‘ludila’ napisao pesmu. Mracnu pesmu kojoj cu se jednog dana smejati 🙂
    Sada sam konacno svoj i sve je bistrije 🙂

    • Daniel

      July 7, 2014 at 10:50 am

      You really found a way to make this whole prsceos easier.

  32. Sanjin drug

    March 9, 2012 at 3:36 pm

    Sometimes it’s snow in April ….

  33. Dragana

    March 9, 2012 at 10:00 pm

    Draga Sanja,
    Zaista se pridruzujem ostalima u zahvalnosti za ovaj tekst koji izgleda mnogima od nas i objasanjava sta se s nama desava u zadnje vreme,pa i meni samoj.Samo treba biti iskren prema sebi i priznati prvo sebi sve ako si svjestan sebe i svojih djela .
    Hvala, u ovom tvom tekstu je dobar putokaz za nasu buducnost.

  34. Divna

    March 10, 2012 at 11:11 am

    fascinacija, senzacija, lepota….u samo tri reci sto je malo, dakako, o tvom tekstu!

  35. morningstar

    March 10, 2012 at 12:15 pm

    My grimy windows show the early morning glow
    Another day, another dollar in my one man show..

    http://www.youtube.com/watch?v=1uX7X97IDYU

    Odlican tekst, ali opet, to je vec postao standard kad si ti u pitanju 🙂

  36. ivan

    March 10, 2012 at 6:30 pm

    sjajan tekst! inace, ovo sto ste napisali o unutrasnjem detetu koje “mazi” svoj strah, je cini mi se dobro ilustrovano u jednoj novom tarot spilu, na karti Snaga: http://www.deviantmoon.com/wordpress/wp-content/uploads/2011/02/str222.jpg

  37. Ana

    March 11, 2012 at 10:01 pm

    lepooooooooo

  38. Milka

    March 13, 2012 at 10:36 pm

    JBT koji tekst!!!!
    Kao da zivis u meni. A ocigledno u mnogima jos.
    You complete me. Peti Element.
    Ziva bila kraljice!
    Pozdrav, Milka

  39. Jasna

    March 20, 2012 at 7:34 pm

    Eh,da sam ovo mogla da procitam kad su mi deca bila mala…da me prodrma i osvesti…da ne ponavljam greske…

  40. Milica

    March 30, 2012 at 7:11 pm

    Draga Sanja,
    Već duže vremena imam želju da pohvalim ovaj blog. Iako i pored najbolje namere ne razumem astrologiju, mnogo mi se sviđa način na koji opisuješ neka psihička stanja. Odavno nisam pročitala nešto tako lepo.

  41. svarog

    April 6, 2012 at 4:52 pm

    Postavlja se pitanje zasto ljudima samoca pada tesko? Da li smo svi toliko druzeljubivi, ili je to nesigurnost i strah od sveta oko nas, pa su drugi tu kao bafer koji nas odvaja od ostrih ivica stvarnog zivota? Zakleo bih se da je ovo drugo, samo na nekom drugom nivou od onog primalnog pripadanja hordi i sigurnosti copora koje jos u nama atavisticki obitava. Postoji jos jedan razlog a to je paradoks ogledala, kada su nam drugi potrebni da bi u njihovoj reakciji na nas mogli da odredimo svoje mesto u drustvu kao i koliko vredimo. Dob ega, sta da se radi.. Samoca, gubitak i bol nas drze na zemlji, teraju nas da mislimo, da se borimo, da prezivimo i opstanemo. Svrha je, rekao bih, da nas zivot tera ovim nemilim instrumentima na borbu. Bori se ili padni. Savladaj sve ili se slomi. A koliko je covek razlicit od gazele koju gepard vreba kao zla kob? Ili ce gazela zazditi koliko je noge nose ili ce biti pojedena i vise je nece biti.

    • Orkun

      July 7, 2014 at 2:23 am

      Whoa, whoa, get out the way with that good inimoratfon.

  42. Suzana

    June 1, 2012 at 12:20 am

    Hvala.

  43. Jasmina

    October 11, 2014 at 2:14 am

    I just looove the movie, “Girl, interrupted”. Podsetila me je fotografija (Vinona), i film sam nedavno pogledala opet. Jedan od omiljenih mi, tvojih tekstova. Pozdrav Sanji koja u ljude veruje, i veru im vraća! 🙂

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Najčitanije

Na vrh