Zato je sada čovek žedan ljubavi, senke prošlosti se javljaju, a pesma negde iz pozadine dopire… puna pomračenja, “Kraj mene sve je pusto, sve tamno, mrklo sve, kad čežnja ostane sama…
Umesto uvoda u priču, kratak petominutni film…
Kada sam ga prvi put gledala pre dve godine na festivalu kratkog filma u Banja Luci (inače je dobitnik FIRPRESCI 2009) ostala sam bez teksta. Da, to je bilo to. Slika i prilika milion ljudi koji svakodnevno odlaze na posao, radeći poslove za koje ogroman broj njih ni ne zna zašto radi, odano i posvećeno, ponizno i predano, trpljivo ali sa strahom jer je zamenjiv, nebitan i nečujan. Te godine je Saturn bio u Devici – pa zar je i mogao drugi film da dobije nagradu? I naziv filma („El Empleo“ – posao) i svaka slika iz filma zdušno oslikava ono što je Saturn u Devici pokrenuo – agoniju besmisla u svakodnevnom i rutinskom obavljanju poslova. I taman da se čovek pošteno naljuti i uzbuni, kad eto ekonomske krize, pa da vidite kako odjednom i taj posao grozan, odvratan i besmislen mnogo znači, pa umesto gundjanja, moli se čovek bogu da ga ne izgubi… U to vreme negde sam imala potrebu da kroz astrologiju čitaocima približim šta se dešava kada izgubimo sebe u svojim natalnim kartama, kada izgubimo hrabrost i viziju, i kada ulogu tih naših Sunaca, Jupitera, Meseca preuzmu drugi ljudi, pa sam tada pisala o tome u tekstu Ne cvikaj, generacijo…
„Još jedna izgubljena vrednost jeste stid. Da li ste primetili da ljudi više nemaju stida, te se tako događa da, u društvu časnih ljudi, čovek može da sretne tipa optuženog za najgoru korupciju, koji pri tom
