Odlazak

Često se dešava da čujem komentar; «Uh, tebi je bar lako… otvoriš te tvoje ‘tablice’ i sve znaš šta će se desiti…» Al’ ima jedna narodna, «u obućara – šuplje cipele»… pa pokušavam nekad da objasnim sama sebi zašto je to tako. Zašto obućar nema vremena za svoje cipele, zašto frizeri obično imaju očajne frizure ili u najboljem slučaju nemarno očešljanu kosu, zašto ja kao neko ko se bavi astrologijom retko kada uzmem da pogledam sebi horoskop.

Nekada mi se čini da je to zbog toga što u principu uvek u glavi nosim tačnu poziciju planeta trenutno, [recimo znam da je danas Mesec u Devici, Venera je krenula pre neki dan direktno kroz Jarca, Mars ulazi za tri dana u Blizance i tako dalje] i negde kao da mi je to dovoljno – neki čudan osećaj da sam ‘u kontaktu’ sa planetama. Medjutim, ono što me obično natera da otvorim horoskop baš zbog sebe nisu nekakvi važni dogadjaji koji se dešavaju hteli mi to ili ne. Već to su obično misli, koje mi se zalepe poput smole i ne mogu da ih se otresem. Samo tako, uplove mi u um razne slike, sve nešto kao poznato a opet nerazgonetnuto… i tako danas, pričam sa prijateljem o nekim drugim zemljama, tzv ‘inostranstvu’, pominjemo more i vrele ulice, neke drugačije ljude od ovih «domaćih», i sekund po završetku razgovora, mozak se pali, misli se nadovezuju jedna na drugu, ringišpil se pokreće, kuće, planete i znaci, a pitanje koje mi se nameće je da li ću zaista ikada otići iz ove zemlje… kada imam ta dva potpuno različita principa jasno i jako naglašena u mom kosmogramu: Saturn u Raku i Mesec u Škorpionu sa jedne i Jupiter u Ribama sa druge strane.

Dakle, kako pomiriti Jupitera i Saturna, kako pomiriti optimizam jedne apsolutne vere u dobro, sa mukom, trpljenjem i čekanjem na jutro koje ne dolazi, sa genetski nasledjenom patnjom koja uslovljava na preživljavanje prihvatanjem svega.

Zar prihvatiti sve ne znači nužno odustati od svega?

Prihvatiti nužnost i neminovnost, tešiti se tudjim sudbinama, biti zadovoljan minimumom… da, ja sve to mogu jer neki geni to radiše i pre mene, ništa lakše za čoveka nego da bude ono što je već neko bio pre njega, bilo karakterno il ma kako. U mom slučaju znači, opstati, ne mrdati kao što ni Saturn ne mrda, u Raku naročito, već samo tone, jer Rak je voda, i tone i tone dok ne satruli. «Opasno je maštati, opasno je zanositi se», to je tajna poruka mog horoskopa meni, «neka mašta bude realna, neka mašta bude egzistencijalna, osvrni se i vidi sve te umorne i bolesne!»… i zaista čitavog zivota nekakvi umorni od života ili bolesti koje ih dugo mučiše ljudi behu oko mene.
Pa kao otac (Saturn u 10. kući) koji je u zdravstvu čitav svoj radni vek, i ja odabrah njegov put da se ljudskim patnjama bavim, samo kroz astrologiju. Ali i mimo njih, gde god pogledam isto vidim.
A kako i ne bi, kada je baš moj horoskop eto jedna mikrokosmička slika ove zemlje, zemlje prognanih i prokletih.
Jer šta je narod moj ako ne Mesec i šta je narod ovaj ako ne znak Raka. Pa onda Saturn u Raku trigon Jupiter u Ribama, sve to trigon Mesec u Škorpionu, pa eto slike napuštenih ognjišta, razrušenih kuća i porodica, udovica, žena u crnom, te eto Arsenija Čarnojevića kog danas i citirah, a čija slika (tačnije «Seoba Srba») visi na zidu u dnevnoj sobi mojih roditelja. Zaljubljena u znakove i simbole, gotovo oduševljena, protumačivši je kao siguran znak da ćemo se svi kad tad iseliti, nisam uticala da je ikada odatle pomere.

I sada čujem Goranov glas [ko ne zna ko je Goran, neka pročita neke ranije tekstove] kako mi njemu svojstvenim škorpionskim ultimativnim glasom ponavlja:

«…kao što postoji apsolutna harmoničnost sa jednim muškarcem ili ženom, tako postoji i harmoničnost sa nekim mestom na svetu, sa nekom državom ili gradom, pa je jedna od suštinskih čovekovih potreba da pronadje TO mesto… nekad u domovini, a nekad preko sveta gde će se osećati perfektno, gde će njegova fizika i metafizika, i duhovno i snaga i strasti i osećanja, maksimalno funkcionisati i gde on može doživeti najjaci intenzitet i doživljaj života.“

E vidite, baš to perfektno harmonično što u mom slučaju maksimum zdravog života nosi je Jupiter. Položen u Ribama, za malo dobrog života taj promenio bi i ime i veru, a kamoli sredinu u kojoj živi, u kojoj njega zapravo već dugo nema, jer se kao kakav kralj metamorfoze vešto šeta medju drugima ne dodirujući tlo, lebdi na granici jave i svega virtuelno što je, sam i skriven od svih, od baš svih.

I možda je to jedini položaj planete u Ribama, osim Sunca naravno i Ascendenta (podznaka), koji istinsku i nadasve iskrenu sreću pronalazi upravo u svojoj osamljenosti koja ovde nije nužnost niti ma šta nametnuto, vec izbor. I moram opet da citiram G.M. »…da bi u tišini, sam i spokojan mogao da razgovara sa tajnom sveta, prisno i intimno kao sa ljubavnicom koja je samo njemu poklonila poverenje veće nego svima drugima…» Lutanje je dakle potreba, a samoća ambijent u kojem se maksimum snage samo može dosegnuti, maksimum optimizma, afirmacije života. I ovakva duša će zato biti vodjena verom a ne kakvom sigurnošću drugom, garancijom, vec čistom verom u čudo, verom u svoju misiju, da ne toliko za sebe koliko za druge – sebi bitne, nadje mirno i sigurno nebo.

I zaista verujem, pogotovo radeći svih ovih godina i uveravajući se u ovo što ću reći, da ako horoskop podržava inostranstvo, veliki broj onih koji ode, tek tamo negde stiče istinsku snagu. Odjednom ljudi imaju planove, upisuju fakultete i sa 30 godina, odjednom žele porodicu, plodniji su, bolje misle i bolje spavaju. Ovo kažem jer se razlikuju horoskopi onih koji bi negde ‘preko’ otišli iz tegobe ove naše svakodnevnice, samo da pobegnu a koji osim tog sna o nekom čarobnom mestu ništa više nemaju, i onih koji su rodjenjem dobili kao taliju da će im tamo negde biti šest puta bolje nego tu gde su se rodili, i gde kao astrolog savetujem hitno seljenje, potezanje veza i vezica, pakovanje kofera…

Sam život u daljini, u inostranstvu, je tajna i to najviše onda kada osoba želi da ode a nigde nikoga nema. Tu sad zastajem, zatvaram oči i polako vrtim sliku svog horoskopa pred očima. Moj dom je već prikazan na samom mom rodjenju kao srušen ili napušten. Šta može drugo biti Saturn u Raku nego slika puste kuće i pustog grada, il grada u kome još samo starci žive. Ali šta je to što koči sve vreme, što ne da tom Jupiteru da me blagosilja, da mi izda vizu i otvori put?

Pa, Saturn.

Saturn [kronos~ predstavlja vreme], i nijedna planeta vam neće kao Saturn nepogrešivo reći kada će se nešto iz vašeg horoskopa desiti! Reper je on za sve dogadjaje koje svojim aspektima u vašem horoskopu najavljuje, te postavljen u Raku jasno je da iz najdubljih emocija, jedne posebne ranjivosti on lagano vremenom svaku vezanost za narod i zavičaj seče. I jasno je da ne smetaju njemu tu ni političari, ni lažni autoriteti, koliko bolest, depresija, ništavilo kojima me ubija, svi ti bez snage i poleta likovi koji samo u prihvatanju neminovnosti i minimuma žive. Pa bilo šta da je u pitanju, iako mi ih je najpre svih istinski žao, iako u početku slabost spram svih osećam deleći njihovu muku ~ nemoćna da ikoga ostavim, da se okrenem, ne primećujući da tako sve više i sama na njih počinjem da ličim, počinjem da priželjkujem potajno da mene svi oni ostave naslućujući u tome svoju sreću i slobodu. Al na kraju, jedina istina koja dopire do mene je poruka Saturna u Raku, koji kaže:

«…u životu postoji vreme u kome čovek ne sme da oseća ništa, kada čovek mora da ubije svoja osećanja, kada patnja mora zalediti svo sažaljenje samo da bi preživeo» jer tuga i sentimenti uvek slabost i odustajanje prizivaju, uvek vraćanje, pogled u nazad…i ostanak. (za astrologe: tuga i sentimenti = Rak, vraćanje i odustajanje = Saturn)

Te se jasnim čini bar to da odlazak je poželjan, ali izvestan samo onda kada budem mogla od svih da okrenem glavu i kažem ‘odlazim’. Dobro. Ali ko će Saturna u Raku da najpre natera na takvu promenu, ako ne upravo oni o kojima će brinuti i o čijim će životima, više ne mareći toliko za sopstveni, brinuti.

A to su deca.

Te na kraju ove kontemplacije, dodjoh i do toga, da samo potomstvo garancija za odlazak ovde može biti. Jer čovek, a ovde ~ ja, neće otići sam ako je Jupiter u Ribama. Zašto bi, kada već prikazana kao Jupiter u Ribama, skrivena i od sebe i od drugih u svom virtuelnom i udaljenom svetu živim.

Nema Jupiter, kao ni Sunce, kao ni podznak u Ribama ambiciju da ma šta uradi zbog sebe, već nekakva potreba za misijom ovde samo postoji. Pa odlazim samo ako drugima mogu time nešto da promenim, ako ikakvu misiju (Ribe) kroz to mogu naći. A oni koji su već ovde – oni su svi Saturn u Raku i oni kao da su večno ovde. Samo oni koji će doći, nezaštićeni i «moji suci» jer Saturn je krivica i Saturn je sudija, samo dakle oni koji bi me mogli kriviti ‘zašto nisam’, garantuju da će doći momenat u kome će se sažeti sve: snaga, izdržljivost, rešenost i potpuno odsustvo emocija, potrebno za odlazak.

A gde bi to ja trebalo da odem? Gde naći tajno mesto i tajni grad u kome maksimum maksimuma me strpljivo sve ove godine čeka?

Pa u Jupitera, u Ribe, u najdalje od njadaljeg, ili bar najmirnije i najtiše, blizu mora (Ju u Ribama) blizu maslinjaka ili vinograda (JU u Ribama u 6. kući – placevi, plodna zemlja, imanje), a opet da je tu luka, jer 6 su i sva brodogradilišta, brodovi, sa 90 Neptun, 120 SA prekookeanski, sto najudaljenijih luka idu do Jadrana.

A sa pet planeta u Strelcu čarolija avanture se u zov života pretvara.

I zato, ako vidite kod nekoga Saturn u Raku i Jupiter u Ribama, il Saturn u 4. a Jupiter u 12. kući, znajte da će osoba otići samo onda kada bude mogla sve da ostavi. Samo onda kada jedna žrtva bude opravdana većim delom il misijom, savest (Jupiter) je pušta da stvarno ode a sudbina joj tek tada dobre puteve i otvara.

Eto, tako razmišlja astrolog o svom horoskopu ~ ovoga puta na glas. I da li je onda bitno kada će neka dobra planeta napraviti sjajne aspekte? Čini se da nije, već svaka akcija do dana koji prekretnicu ovde jasnu predstavlja, do dana koji se „majčinstvo“ zove, nije ništa drugo do skupljanje snage i spremnosti za Odlazak.