Mars je u Ribama. Dok je u ovom vodenom znaku, njegova poznata vatrena priroda postaje sputana i ugušena fluidnom prirodom Riba pa je prinudjen da traži nove manifestacije. U stvari, šta se tačno dešava…
On, koji je simbol cilja i akcije, sada u akciju hita samo ako je u specifičnom stanju ekstaze. Nadahnut spoljnim utiscima ili stimulansima ni ne primeti kada umesto u jednom jasnom smeru počne da se vrti u krug. Kao zalutali vojnik, kao izgubljeni istraživač u divljini prirode, kao mornar koji gubi kontrolu nad ladjom i biva prepušten talasima da ga nose ka pučini, kao prividjenje nejasnih silueta u magli (ili je to ipak samo drvo?) on sam sebi postaje opasnost jer je ovo jedini Mars koji u borbi (koja je svakom Marsu drugo ime inače), sada totalno gubi snagu. Te on hrabar postaje besan na svoju slabost, na svoju lenjost, svoje poroke, svoj minimum izdržljivosti, svoju akutnu promenljivost, iritantnu netrpeljivost spram sveta i zbog koje sada ispašta. Odjednom kao da volje za borbom nema, a istina je da je nikada nije ni bilo. Već samo stimulacija, pričinjenje, trenutni doživljaj i afekt pa naglo u umor, iscroljenost i potrebu za izolazcijom da osnaži nerve, psihu. Pa sve to što su bili njihovi do juče realni planovi sada samo san postaje i nekakva fantazija kojoj se drugi sada smeju, te i samopoštovanje u pitanje dovode.
Za svakog Marsa u ma kom znaku da je, smisao se nalazi u svemu što od njega zahteva hrabrost. Zadobiti divljenje drugih zbog smelosti, reći smelo, učiniti smelo, voleti smelo, boriti se, ne predavati, ne kajati. Takođe i želeti iznova još i još novih osvajanja i pobeda, mrzeti potajno mir, stagnaciju i harmoniju i večito biti nezadoovljan jer može još i više i bolje. Pa onda nanovo u borbu. Njegovo prirodno stanje je stanje kretanja i osvajanja ciljeva. Zato bez hrabrosti on ne može ništa, bez hrabrosti nema budućnosti, nema pokreta, ali pre hrabrosti njemu su neophodni ciljevi koji mu pomažu da izgradi jasne stavove, jer nijedna planeta nije jasna sebi kao Mars. Zato on mrzi Mesečevu ranjivost i opraštanje, kajanje i promenljivost usled emotivnosti, zbog toga ne razume Saturnovo večno prihvatanje i odsustvo akcije. Kako bi njemu bilo lepše živeti kada bi svi ljudi bili hrabri, odlučni, jasni, iskreni, pa makar mu postali neprijatelji, ali barem neprijatelji vredni poštovanja. 
I to je upravo ono što će Mars u Ribama da radi kada dotakne dno, da vidi utvare i neptijatelje i tamo gde ih nema. Tek zna, da mu to ponovo uzavre krv, da se tada oseća jačim. Pa kao da smo svi u periodu dok je Mars u Ribama na nebu skloni da od prijatelja pravimo neprijatelje, da u svemu vidimo moguću izdaju, senka pada na našu psihu i da želja da smo sami protiv svih – jeste upravo ono što će u najvećem broju da stimuliše. Onaj manji broj koji je svesniji, zna da smo svi sami i da nije ni važno prijateljstvo medju ljudima, koliko savez sa bogom, imati vere u toj samoći i verovati da ništa nije bilo uzalud. Zato sada ako smo intenzivno sa ljudima i u masi – gubimo snagu, ma kako ekstazu na momente dosezali, dok se u tišini i izolaciji, u maltene skrivenosti i nekom prikrajku – snaga snaži, raste, vitalnost je jača, percepcija bolja. Sve liči na vikend provode, žurke i druženja praćena stimulansima poput alkohola i narkotika nakon kojih nam onda treba višednevni oporavak. Pa sve u krug, iz oporavka u prazninu do novog sintetičkog smisla. Osim ako vodjeni intuicijom ne nabasamo na veru, onaj trenutak u samoći koji beskrajno prija kao najuzvišenije stanje i u kome stvaramo, radimo neumorno srećni i preponosni što ništa nije teško. I slično Marsu u Škorpionu, i kod ovog Marsa je sve ili ili. Ili propustimo u bezvolji nešto što nam je važno, ili orno krenemo bez plana da jedno po jedno završavamo što jeste neka obaveza. Ili odlažemo, ili smo primer efikasnosti. Ili brljamo ili blistamo. Ili propuštamo ispitne rokove, ili dobijamo visoke ocene. Ili se zamajavamo nepotrebnim kontaktima, temama, ili smo u duhu i bratstvu sa moralnim i ostalim vrednostima, jer sve zakone i sve morale pisao je Mars oduvek. Jupiter ih je samo aminovao, a Sunce sprovodilo.
No Ribe su promenljiv znak. U sebi nosi i kardinalnu inicijativu i fiksnu istrajnost. Pa gledate ovog Marsa kako sigurno u sebe kreće u akciju, ubedjuje vas da će baš tako biti, ne, nema sumnje – on tvrdi da je sve ok, da bi ga u sledećem danu sreli kako se pita, sumnja, ne veruje, čeka. Sve se preko noći smenjuje, trenutna opsesija već sutra ga ne zanima. Snaga i energija koje su ga držale pa je oduševljeno krenuo na treninge ili u neke nove poslovne pohode, kao da ga je napustilo tako brzo, još pre nego što je došao do cilja i pobede. Kao da mu se prispavalo, a nije… Kakva je to sad senzibilnost koja se spustila na mene pita se on, suptilna osećajnost, a nije čulnost, pa umesto da vodim bitke, u meni se nižu slike i diže se imaginarno koje me obuzima i ne dozvoljava da se pokrenem. Hipnos me mami bilo maštom, snom za snom, ili porokom, opija mi snagu, uspavljuje stavove, zamagljuje ciljeve. Pa sam danas kao zaljubljen, kao da letim a ne znam gde, niti mi iskreno ovo stanje prija.. jer uzde nisu sada u mojim rukama. Ko me to vodi kroz život sada, ko mi je oduzeo vid pa kao slep da sam postao i plašljiv, ne znajući da li da krenem ili odustanem, da li da kažem ili oćutim, da li da presečem mačem ili ga odložim i od sebe sakrijem u mrak nesvesnog. Gde je moja oštrina, gde je moja potencija, gde je moja snaga, pita se ovaj Mars, dok ne shvata da baš noću u snovima dok sanja ratne snove sa puno drama, vatre, dima, magle i jurnjave, ili u tišini svoje osame kada mu jake senzacije nadražuju telo on je tada najbliži svom večitom neprijatelju – bogu samom.
Nijedna planeta nije u ratu sa bogom i iskustveni ateista kao Mars u ma kom znaku da je, koji odlazi u rat i seče glave bez kajanja i griže savesti, koji zna da ubiti jednog je nekada spasiti hiljade, koji svuda vidi nepravdu i mrzi kada oko sebe čuje ljude da mrmljaju o božijoj ljubavi i pravednosti. Koja pravda? Kakva pravda? Pita ih on sa već poznatim izrazom prezira i gadjenja sve te ljude, uvek iznova, ali sad, na bojnom polju nikoga sem njega i baš boga, tog koga ljudi spominjaše, nema. Pa od pirata i uskooka koje Mars u Ribama predstavlja do špijuna i tajnih agenata. Od krstaških ratova i kolonizacija do pokrštavanja i inkvizicije… Ali kako je i kada ne zna to, od svih pozicija Marsa po znacima baš on najbliži Bogu oduvek, pitanje je časa kada kreću da ga progone u fantaziji, snovima ili u životu likovi svih onih koje je beskompromisno kažnjavao, kojima je na prvu sudio, verujući u pravednost svoju, a iz nesvesnog Riba strah plete mrežu u koju hvata njegovu snagu i odlučnost, a sve njegove principe pretvara u demone kojih sam počinje da se plaši. Poput najstrašnije inkvizicije njegova podsvest ga napada, i priziva kaznu za njega samog. I samo onoliko koliko je uistinu grešio i nepravdu sejao misleći da je to govor pravde što iz njega bukti, samo toliko će sada nesumnjivo sebe kazniti. Nekada sebe i sugestivno kastrirati, ući u stanje fizičke iscrpljenosti i malaksalosti, impotencije makar imao i trideset godina.
Pa od čega bi ovaj Mars trebalo da odustane da bi mogao da nastavi hrabro i jasno dalje? Da odustane od praktičnog razuma što ga uverava da vlada ovim svetom i svojim životom, a često ga je uveravao da vlada i životima drugih ljudi. Kako ne shvata, da se samo zato u san bacao da što duže traju, u alkohol i opijate, samo da bi utišao razum koji je za sve nalazio lako opravdanja, pozivao se na iskvarene knjige i pogrešna učenja, imao u životu loše primere, učitelje i uzore koji će svi do jednog baš na način Marsa u Ribama završiti. Zatvori, sanatorijumi, bolnice, nestali, pobegli, ili u manastirima a možda i u domu svome – tek kaju se i pišu knjigu traženja oprosta. Kao da se čovek ljudima sada moli, ali ne. On sad samo u taj dijalog sa bogom po prvi put zaista veruje, i zahvalan biva što ga je na najteži moguć način veri naučio. Da ne shvatite fatalistički, naravno da je Mars u Ribama i te kako nailazio i na prave primere i učitelje. One koji se ne trude da fasciniraju, koji mir oko sebe šire, posvećenici, misionari, vernici najveći što druge leče i vraćaju im veru. Samo što ih je najčešće nalazio u bolnicama kad zagusti, imao najbolje lekare pred sobom, zapravo vračeve, ili profesore koji su mu jednom davno pomogli da izabere dobar put sa koga je kasnije skrenuo.
Zato, ukoliko uspe da zadrži duh i nadje veru, u zrelim godinama tek jak biva, tada on Marsijanski služi sebi, drugima, svetu, bogu. Tada on iz najličnijeg i najtežeg primera i iskustva priča kako se do vere dolazi, šta je vredno, šta je opasno, i uvek će vam reći kako se lako gubi glava. A da li se kaje? Tek tada iskreno ne, jer se spasio.
Ovo je zato sada dok je Mars u znaku Riba, moram da napomenem, test vere u sebe, u svoje stavove, principe, norme. Ovo je trenutak najvećeg nepoverenja u druge ljude ali i u sebe, i često se i dešava da baš sada budemo prevareni, pokradeni, ali i izdani. Samim tim, možda mi nekoga izdamo, prevarimo, pogrešno zaključimo, vodjeni samo razumom, činenicama, podacima, ali ne i verom. Ovo je potreba da savest ratnika bude čista, da san svakoga od nas bude dubok i miran i spokojan jer smo u saglasju sa onim što mislimo, osećamo i činimo. Kada to trojstvo ide iz istog izvora ono dobija snagu i bljesak koji nas vodi dalje.
Zato što se radi o Marsu, mnogi će se sopstvene neorganizovanosti i pasivnosti sada zgroziti i vrlo brzo se iziritirani sobom lenjim i umrtvljenim, dovesti u red i nastaviti dalje. Ne dozvoljavajući letargiji da se nastani, ne dopuštajući da se izgube radne navike, ne ostavljajući ništa za sutra. Pa koliko god da traje.
Mundano, ovo su intrige, zavere, haosi, akcije tajnih policija, velike kradje, virusne epidemije, požari u crkvama, bolnicama, zatvorima, ovo su poplave, spasilačke misije, špijunaže, medijske manipulacije, kontraindikacije lekova, pogrešne nekad terapije, noćne more, groznice, buncanja, bulažnjenja, psihijatrija a ne psihologija, istrage, trovanja i tako dalje…
Slika Marsa u Ribama će biti i svi vojnici koji su se vratili sa ratišta, ma kog na svetu bilo Bosne il’ Vijetnama i završili na psihijatriji. Ovo je nemogućnost da se prihvati krivica, ovo je potreba za slepim uverenjem da bi opravdali svoj greh. Pa koliko je greh teži, to je potreba za deluzijama veća što ume da odvede ka ludilu. Zato za kraj jedna filmska ilustracija i savršena scena koja dočarava ovog Marsa. Film je „Jovanka Orleanka“ Luk Besona
i drugi deo:
