Mars i Uran su u trigonu. I to oba u vatrenim znacima, pa oduševljeno dok stoje na nekoj visini bez straha posmatraju svet. Upiru prstom u ljude dok gledaju kako su zaboravili da funkcionišu. Tela su im se razlabavila, izgubili su prirodan osećaj gde im je oslonac, pa dok se brod ljuljuška oni protivno svakoj logici rade baš ono što se ne radi. Umesto na ravnu površinu palube gaze po ivicama brodskih klizavih stepenica, umesto za čvrstu metalnu ogradu hvataju se za kanape i sudaraju jedni sa drugima. Umire od smeha Mars dok gleda telesine kako proklizavaju i završavaju bradom na podu. Boli Urana ovaj scenario, gotovo da pomalo oseća krivicu što je tehnologija i sve na gotovs instant sveta toliko razmazilo ljude da su prestali da slušaju telo slušajući instrukcije drugih. Pa kad kapetan objavi na razglasu “da je poželjno izuti se i bos sići sa broda zbog klizave brodske rampe” čak i oni koji su se u tom času na istoj zatekli, uprkos svim zakonima fizike savijaju se glavom napred i otkopčavaju sandale umesto da nastave. Ura(ga)nski smehotres se ori planetom, što je dovoljno da ovu dvojicu smelih, sposobnih i funkcionalnih inspiriše da još neke scenarije smisle. Pa i ako epilog istih budu zavoji na glavi ili nogama, biće to jedna vaspitna opomena da se čovek nikada ne sme odreći fizičkog i mentalnog saveza koji služi preživljavanju i njega samog i njegove vrste.
Kada im je dosadilo jer su napunili sve ambulante u primorskim gradovima i digli na noge uspavane dežurne lekare i sestre, posvadjali su se. Onako, prijateljski kao što su to znali i u vojsci i na frontu, ili dok su zajedno radili i jedan drugog podsticali najviše provokacijom, prozivkama i bodrenjem koje istinu ne štedi, a junači duh da se sa životom kakav jeste – uspešno nosi. Zato su i postali kumovi. Nerazdvojni a teški. Nepopustljivi, do zla boga tvrdoglavi, uporni u svome da istraju. No ne daj bože da se neko namerači na jednog od njih, prekidaju ratno stanje i zajedničkim snagama ukrštenom verbalnom paljbom istine umeli su da uljeza progone do na kraj sveta. Mars i Uran u životu zato i jesu najbolji prijatelji. To su prijateljstva koja traju doživotno i kakvih nema puno, iskreno. Jer njihov temelj je istina, a ko pa ima prijatelje što žele uvek da čuju istinu?
No njima je najlakše zameriti, danas čak i više nego ikada pre. Da su teški, kapriciozni, pa i grubi. Da nisu odmereni, da se ne ponašaju lepo, da ne biraju reči. Ali reći će vam obojica u glas – da istina nema alternativu. Nikada se neće naljutiti ako nećete da je prihvatite, ali sigurno vam neće dozvoliti da ih posle par labavih kontraargumenata prepisanih iz savremenih psiholoških udžbenika ili sa nekih njuejdž predavanja dodatno umarate teorijama o ponašanju ili percepciji. Postoje percepcije koje su uvek iste. Ogledalo je melem za dušu u odnosu na ovo dvoje. Ako ste debeli, vi ste debeli, i najbolji prijatelj vam to nikada ne kaže da bi vas uvredio, već kao prijatelj da bi vas prodrmao i otreznio da se ne prepuštate olako jer sa gojaznošću ide masa problema u najavi. Od onih zdravstvenih do onih koji se tiču koliko ste sposobni za uzbrdo i nizbrdo, za vezivanje pertle i skakutanje na jednoj nozi ako zatreba. Ako ste negde ispali neznalica – on neće reći “ma šta te briga..” nego će vas dodatno sabiti u ćošak dok naizust ne savladate ono što ne samo da bi valjalo već i što se podrazumeva da znate. Ako ste se o nekoga ogrešili, mučiće vas dok ne priznate da ste napravili grešku jer kako da vas on, najbolji prijatelj, pusti da idete kroz život sa toliko nerealnom dozom samopopustljivosti? Pa za njih dvojicu to je jedan od najvećih grehova ikada. Biti samopopustljiv, ignorantan na sopstvene budalaštine i milostiv prema samome sebi onda kada je potrebno da se malo i kaznite. E zato i jesu najbolji prijatelji. Jer će se svajdati satima i danima ako je potrebno, ali neće dozvoliti da ovaj drugi ostane slep, gluv, nem, budalast, glup, naivan, prost.
Čuli su oni da ovaj svet već neko vreme ide u drugom pravcu, ali kom pravcu kad je kompas samo kod njih? Ko to bolje od ove dvojice može da se orjentiše u po noći ili dana, da utre nove staze i puteve, da osmisli ono što je za bolji život potrebno. Daleko je čovečanstvo doguralo od divljaštva baš zato jer su ovo dvoje bili na čelu kolone. I imali jedan drugog. Kao četiri musketara, kao Pacino i De Niro u filmu “Vrelina”, kao Šerlok i Votson, kao svako bratstvo na svetu koje teži životu i očuvanju individualnosti koje bez poštenog sagledavanja sebe – nema. Urušava se svaka samostalnost onog časa kad nije nezavisna da sama preko klizave brodske rampe predje. Zato se smeju ovih dana svima nama. Smeju se našim trapavostima, blamovima, glupostima, dovedu nas na zicer pa tresnu – a mi tad uhatimo se za teme pa prebrojimo zvezde jer otkud baš ovde prozor da je otvoren, ali to nas oni treniraju. Budi širom otvorenih očiju, život je tamo gde nisi siguran, tek tu se postaje samostalan. Bez tog iskustva, svaka individualnost je lažna.
Zato sport i kada im nije redovno profesija, svakako je doživotni slobodni izbor pa i sa 50 izgledaju spremno. Samo da je što više kondicionih i kardio treninga. Spremno za život, za fajt, za spašavanje manje spospobnih ili potpuno tromih i sporih, za panterski skok dok na oku drže mališana prepuštenog talasima, dok roditelji kao da su pali sa marsa pa ne znaju za moguće opasnosti vade hranu iz torbe i ne skidaju naočare za sunce, a ni odeću.
Zato se ne ljutite na njih ako ih ovih dana sretnete pa vam u lice skrešu kratku dijagnostiku gde ste ufitiljili, gde ste zakržljali. Nikada nisu čitali psihološke knjige, možda pre automehaničarske pa dobro procenjuju i još bolje skeniraju dok vas samo gledaju kako hodate, koliko ste svesni sebe u prostoru, kakva vam je orjentacija, telesna artikulacija… Ne ljutite se na njih i ne opirite se, jer nemaju oni nameru da se zadrže, a takve prijatelje danas – retko ko stvarno ima.
Možda će ovih dana oni progovoriti kroz vašeg prijatelja ili brata, a možda kroz nekog koga prvi put vidite. No razmislite pre nego krenete u odbranu sebe, i probajte ma kako bili uvredjeni (jer da, zvučaće kao da imate razloga za to) da čujete dobronamernost kojoj ni jedan ni drugi ne mogu vekovima da odole. I njima bi bilo lakše da dignu ruke od ljudi samo da mogu. Ali vekovima nepobitno osećaju da su potrebni svetu i ljudima, da im ukažu da je priroda tek pred nama i da je svako uljuljkavanje, predugo opuštanje i zapuštenost mentalno fizičkih spremnosti – presuda samome sebi. Poput Korto Maltezea (Hugo Prat ima baš ovaj trigon u svom horoskopu, Marsa u Lavu i Urana u Ovnu) ni oni nemaju neprijatelja ali ni puno prijatelja, tek po nekad sretnu sebi ravnog. 
Zato teško puštaju korenje, otiskuju se dalje u avanturu, kapetani bez ladje, koji u akcije odlaze ne bi li sreli sebi slične.
Zato na noge i naoštrimo se sad dok su nasučeni u ovu našu luku, a onda možda i uživamo u njihovom društvu koje uvek varniči od dosetki, iskrenog gromkog smeha i avantura, priča za koje gotovo da ne znate da li da verujete da su istinite ili tek izmaštane, no koje nam uzburkaju krv i vrate instant želju da budemo poput njih zauvek zdravi duhom i spremni. Ne podilazite prijateljima, ne prezaštićujte ih nego budite iskren prijatelj koji se bori i otrežnjuje drage i voljene, ujedno žudeći za istim takvim u svom životu. Čak i ako se opiru, čak i ako se bune, ljute, prestaju da se javljaju. Lako je družiti se sa onima koji će nas puštati da lažemo sebe i da se uljuljkujemo u razne tripove i fantazije o sebi i svom životu. Izazov je biti karakteran prijatelj koji će sve uraditi ne da vas ne bi izgubio, već da vi ne biste izgubili sebe.
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
