Izvaljeni u jarko žutim ležaljkama posetioci jedne od mnogobrojnih plaža na Siciliji gustirali su dane odmora. Neki udobno ne pomerajući se satima, a neki su tek prolazili kroz fazu adaptacije na pesak, ulje i vetar koji je mimo njihove volje okretao stranice knjiga i vijorio peškire. Naočare za sunce bile su mali protest spram mnogo jače volje Sunca koje je išlo ka zenitu i sve jače pržilo. Smeh je dopirao iz plićaka u kome su deca trčala po pesku i puštala ogromnog zmaja nesvesna da su atrakcija i za odrasle, umorne ili mrzovoljne da potrče ali dovoljno radoznale da okreću vrat za njima. Kokteli u svim bojama postavljeni na stočiću izmedju ležaljki završavali su na instagramu i fejsbuku brzinom proticanja godišnjeg odmora i prikupljali lajkove i divljenje za zasluženi relaks. Zajednička misao svih bila je “Radilo se za ovo. Crnčilo!”
Jupiter ih je posmatrao iz Lava i bio je pun sebe. Ovo je njegovo delo! Ovo su ljudi koji su se trudili i zaslužili ovakvo uživanje. Zanesen u svom fer-plej solipsizmu gde sam pita i sam odgovara neumorno, taman da stigne do čuvene formulacije koju njegovi miljenici lajfkoučevi širom sveta propagiraju da “Svako može biti imućan, samo ako se potrudi i veruje!” prekide mu se misao, a knedla zastade u grlu.
Momak od nekih tridesetak godina, išao je plažom. Bez peškira i standardne opreme, lagano je koračao dok su mi japanke uranjale u vreo pesak. Potpuno obučen po najvećoj vrućini teglio je na ledjima pun zeleni ranac, a oko vrata teški kožni kaiš od početka do kraja ispunjen nanizanim drvenim ogrlicama i narukvicama. Sve sa motivima Afrike. Prilazio je ljudima, nudeći im svoju robu i ako bi pokazali nezainteresovanost, mirno je nastavljao dalje. Nije insistirao. Skretao je pažnju svojom upadljivom pojavom koja bi mogla da se okarakteriše i kao nepripadajuća u mikrosvetu gde su svi poprilično razgolićeni i u horizontali, ali još i više svojom čvrsto ufrćkanom afro kosom koja je prkosila gravitaciji. Jedan par ga isprati pogledom i taman kada su pogledi mogli da im se razidju, žena ga pozva da pridje ne bi li pogledala narukvice.
“Kako su divne…” reče ne skrivajući iskreno oduševljenje. “Ovo je sve što mi je ostalo”, odgovori on. “Jutros me je polismen zaustavio na ulici i uzeo sve. Pokušao sam da mu objasnim da ja od toga živim, i da ako mi oduzme svu robu ja neću imati šta da jedem, ali on nije hteo da me sluša. He made me very angry, ali hvala bogu da sam uspeo da ostanem miran.”
“Vratio ti je?”
“Ne. Ovo sam uspeo da uzmem kada on nije gledao i da sakrijem u žbunu. Ostalo je zaplenio.”
Par se do tada već uneo u tu neprijatnu situaciju i taman kada su krenuli sa kritikom na račun policajca i sveopšte korupcije i gledanja kroz prste tamo gde bi zapravo trebalo više da rade svoj posao, on ih prekinu:
“Ne. Nekada je dobro da gubimo, jer život svakoga od nas nije poštedjen gubitaka. Neko izgubi mnogo para, neko izgubi dete, neko izgubi deo tela. Ali ako si ti u komadu, ceo, bez hendikepa, imaš ruke i noge, i dobar vid, i zdrav si – ti imaš mnogo. I još ako imaš… pa pokaza prstom na čelo u pravcu uma, ti onda stvarno imaš sve. Ja sam danas mogao da reagujem besno, ali nisam. Velika je to lekcija za mene, i ponosan sam na sebe zbog toga. Sačuvao sam svoje dostojanstvo. Ali je to velika lekcija i za njega. Zapamtite ovo, ako učiniš siromašnijeg od sebe ljutim, bog će ti dati još hiljadu razloga da ostaneš ljut. Ali ako učiniš siromašnog srećnim – daće ti hiljadu razloga da ostaneš srećan. Ja nisam ljut na policajca više. He made mistake, ali nije svestan i u tome je problem. Ljudi nisu svesni kada čine loše da ga čine.”
Priču su nastavili dok su se na ležaljci šarene sovice od drveta mešale sa lančićima i narukvicama koje se nose oko nadlaktice. Dok je vadio cigaretu da pripali, muškarac ga ponudi, na šta on reče: “Ne hvala, imam svoje.” Priča o dostojanstvu koje je kako reče, izgradio boreći se godinama, sa ovim odgovorm kao da je dobila svoj naslov. “Hvala, imam svoje”…
Grupisana medju svim tim drangulijama šarenela se masivna veza od žutih, jarko crvenih i zelenih plastičnih perlica. Bilo je očigledno da ne pripada asortimanu koji je 100% od drveta. No ipak, žena podje rukom, a on joj ih pruži i reče kroz osmeh nešto tiše, iako je sve vreme ton njegovog glasa bio odlučan i miran:
“Ovo ne prodajem. To je moja amajlija. To me čuva, jer to su boje moje zemlje. Senegala.”
Na rastanku im ponkloni tri drvene bubamarice. “It’s for the good luck!” I to je bio običaj zemlje koju je ostavio da bi dostojanstvo sačuvao i tokom leta na plažama Sicilije zaradio svakako više nego što bi imao priliku tamo odakle je.
Jupiter je i dalje ćutao. Odjednom, nedostajao mu je optimizam. Zanesena pozitivistička priča o tome da pravde ima za sve, i sreće i imućstva mu na mah zaliči mnogo više na propagandu u prazno. Jasno se videlo da mu kruna Lava sve manje prija i polako spada. Gotovo je jedva čekao da nabaci na sebe radničku uniformu Device 11. avgusta, da se izuje bos, da radi, da potrči u pogone i u rudnike, na pijace i na njive, da obiđe radnike vrednih i žuljevitih ruku, lepljive od znoja, da sretne đake pešake koji i danas postoje i te kako. Hrlio je ka Devici spreman na služenje u slavu savesti, morala i istinske pravde. Saturnov kvadrat koji će ostati sa njim sve do kraja avgusta ličio je na dugo putovanje ka razumu. Hvala ti bože što mogu da radim jer radom sebe činim zdravim. I to radom koji je i mentalni i fizički, koji služi i drugima. Što mogu da pomognem… pa dohvati krpu i prebaci je oko podlaktice, zgrabi prvi poslužavnik sa šanka na plaži i potrča da skupi čaše, isprazni pepeljare, pokupi papire i plastiku koju su posetioci tog dana za sobom ostavili. Mrštice i gnevne reči spram ljudskog nemara mu se spremiše u stav juriš ali u pravom trenutku ču svoj mudar um… Nema svrhe ljutiti se. Ne znaju šta rade. Pa više nego u meditaciji upade u zen sklanjajući papirić po papirić…
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
