Šta je Srbija u horoskopu? Moja verzija te priče.

Puno puta su mi ljudi postavili ovo pitanje. Zapravo, obično ne pitaju, nego kažu i traže potvrdu, “Srbija je Jarac, je l’ tako?” Negde je neko nekad rekao da je Srbija Jarac – a argumenti su se nizali…

Puno puta su mi ljudi postavili ovo pitanje. Zapravo, obično ne pitaju, nego kažu i traže potvrdu, “Srbija je Jarac, je l’ tako?”

Negde je neko nekad rekao da je Srbija Jarac – a argumenti su se nizali… Od januarskih ustava, preko argumenta da su Srbi, Cigani i Jevreji (Hitelerov pik) svi Jarac kao omraženi i tvrd orah, do horoskopa Srbije koji su imali Sunce u Jarcu. No ne jednom, osnivana nam je država. I horoskop koji se pravi za njeno osnivanje jeste horoskop koji može da ukaže na ono što sa tom novom a zapravo jednom te istom državom dobijemo pa dok traje. Od juna 2006 je nezavisna, do tada imali smo Srbiju i Crnu Goru i to su već dva različita horoskopa. No to nema veze sa onim što jednu zemlju predstavlja astrološki, jer samo narod je nosilac sudbine svake zemlje. A narod ima svoju sudbinu, ima svoju notu, boju, priču. Ima svoj scenario po kome se kreće, i ne, nismo mi ratnički narod boga Marsa, već Mesečevi ranjenici što vekovima pevaju o bitkama. Mi smo bolje pisali pesme o bitkama i opevali ih no što smo se borili. Srbija je Rak, i u to najsnažnije verujem. Nismo mi Saturnova, tj Jarčeva nacija, jer da bi nacija imala tu notu Saturna potrebno je vekovno povinovanje patnji, njena duboka integrisanost u svaku poru društva kao u Kini ili Vijetnamu, kao u Indiji, pa sa Istoka zato i dolazi taj duh Saturna koji mi odavde apsolutno nemamo u iskustvenom, jer i kada nam je najteže na stolu je bogata trpeza, ili bar pristojna za jednog Tajlandjanina. No naš narod, od Meseca koji Rakom vlada napravljen, u svom arhetipu nosi potrebu da voli sve ostale. Važnije je voleti druge i da te drugi vole no da samog sebe voliš. Pa ljutimo se poput deteta koji Mesec isto predstavlja u svojoj infantilnosti ako nas neko slučajno ne voli. Dnevna štampa odmah obavesti ko nas to zamisli ne voli, a kad ih već spomenu, Mesec u svojoj medijskoj magiji na naš Lunarni (kako će lepo reći Kesegi nešto kasnije u ovom tekstu) narod deluje magijski.

Nostalgija i sva prateća oslsovljavanje tuge kojoj se lako ne predajemo nego je sa nekom krivnjom uvek nosimo, kao da su krivi drugi što smo tužni, pa taman da se tuzi damo ljuti postajemo, a voda Meseca i Raka šta je nego ta čuvena gostoprimivost koja je i sebe prevazišla, jer sad dajemo i placeve i kuće, može svako ovde doći iz neke i daleke zemlje i stan kupiti, dok sami sve više na nomade ličimo. Mesec i Rak su putnički znak, da, da… Znam da ste čitali da je Rak u horoskopu znak doma, kuće, porodice, ali Jupiter je egzaltiran u ovom znaku pa baš Rakovi obidjoše celu planetu, baš Rakovi se sele najviše, baš Rakovi na put krenu tako iznenada, noću uglavnom kada se Mesec pojavi da im put osvetli. Ali i ako ne krenemo na put, krenemo do kafane, te prve gradske agore il’ skupštine, zavisno od dana do dana.

A o majci da li da pričam uopšte…. ko na pesmu o majci ovde ne pusti suzu nije odavde. Regina Madre, jedna apsolutna kraljica Majka kojoj će žene još dugo zamerati zbog toga što su im muževe razmazile, a muškarci što ih žene ispred te Žene nikada ne stavljaju onako skroz i do kraja. Nedavno sam čula pesmu Jack White-a (pevač benda “White Stripes”) u kojoj opisuje kakvu ljubav želi da mu se dogodi, pa u jednom stihu kaže: “I want love to: murder my own mother,
Take her off to somewhere, like hell, or up above.”

Aj’ čik da jedan Srbin napiše ovakve stihove, a da krivicu ne oseti, iako je samo metafora u pitanju.

Pa onda, mašta. Rak i Mesec su tu da nam slike i maštu daju, imaginacija par excellance, i nema govora da smo svi umetnici, slikari, poete, psiholozi, astrolozi, i nadasve storytelleri. Umemo da ispričamo priču i to pogotovo ako je izmislimo, i da je nikad više na isti način ne ponovimo. Svako u ovoj zemlji tumači snove. Snovi su isto iz znamenja Rakovog, zemlja snova, terra incognita, al možda drugima! Jer mi sa tom nedokučenom zemljom umemo. Svi tumače snove i svi znaju šta znači u šolji brežuljak na dnu.

I svi se plašimo mraka. I svi se plašimo tišine. Mrtve tišine. Zato nikada u ovoj zemlji nije tiho. Nećete ovde sresti policijsku tišinu jedne Švajcarske gde se poštuje kućni red. Kreveti se pomeraju i uveče kasno, jer nenajvaljeni gosti (odavno ovde nazvani “putnici namernici”) su eto sad banuli, pa da im se priušti sav komfor tople sobe, da najbolji peškir iz regala, dozvola da ceo bojler potroše, da se slaže iz topa da su svi jeli i da slobodno mogu da večeraju, iako je večera zapravo za domaćine tek postavljena bila.

Ovo je zemlja upaljenih sveća, i suznih očiju svake žene. Ako nisu suzne onda su tužnog pogleda, malo na dole – to su ženske oči ove zemlje, il makar duboke kada gledaju u onog koga vole, kao da sav bol iz njega srču ne bi li ih još više voleo. Sve žene ovde su prvo isceliteljke pa slobodne, i zato posle onih Venerinih dana kada je zavodila, i izgledala kao najslobodnija žena na svetu, posle svih tih dana i meseci zaljubljenosti lako sklizne, kao da jedva čeka u to davanje i posvećenje svome muškarcu. Da o njemu brine, da zbog njega strepi. Nekada će reći da nije tako, zaboravljajući brata svog zbog koga to nije tačno, jer nijedan još na bratovljevo mesto ne može da dodje, kao da još samo on, ili otac – ima tu privilegiju strepnje i brige.Kao da za ovu zemlju uvek važi ona Šekspirova iz “Otela” “Zavolela me je zbog opasnosti koje prodjoh, a ja nju što ih sažaljeva!”

Mi smo jedan da vam kažem, dobar narod. Kome je samo potrebno iz nekog razloga da mu drugi daju vrednost, i to je ono što nas čini nesigurnim i neprihvaćenim. Da, neprihvaćeni smo. Svi su dobili pay pall u komšiluku samo mi nismo! Što im samo mi ne valjamo! I sve dok nam bude bila potrebna potvrda za to od komšije do Evropske Unije, koprcaćemo se kao i do sada. I pisaćemo pesme. I govorićemo stihove, i štampati knjige, nesvesni da ćemo svetu uvek otkrivati najveće intime i tajne koje ovde samo imaju jednu nesvakidašnju ambiciju da se otkriju. Tragači za tajnama svojim, pa onda tudjim, tragači i putnici koji putuju imaginarno svakoga dana. Narod sposoban da bude tamo i gde nije. Da vidi i ono što se desiti neće. Narod koji detetu najviše liči, detetu koje samo treba zagrljaj, i da zna da je dobrodošao. Narod koji ume da zablista rečenicom i kada prodaje sir na pijaci.

Još jedna osobina Meseca je identifikacija. Volimo da se identifiujemo i projektujemo, da sebe u nekome ili nečemu vidimo. Odrazi Meseca, kao što je i njegova svetlost lažna, blješte iz ovog naroda dok mu modeli pobedjuju ili gube. Reprezentacije, sportisti, sve smo to mi dok traje. A onda zaboravimo, poput Meseca, ali sačuvamo onu kartu sa tekme za uspomenu – jer… ovde se sve čuva, a opet ima djubreta na tone. Akumulira i asimilira, ništa se ne baca, samo se poklanja ili čuva dok se ne napune podrumi i tavani, kredenci i one ktuije ispod kreveta. Nema tog prostora u stanu koji za nešto neće dobro doći. Ma, taman!

A podznak – vazda Vodolijski, jer Vodolija je “gen” starih Slovena. Posvadjanih, rasplemenjenih, otrgnutih, razbacanih što im je do života ko do lanjskog snega, što žrtvuje sebe i hrabrost pokazuje jedino u ludosti i kada gotovo život treba da da. Iz tog Vodolijskog je sva invencija nacije, od one primitivne sa srbovanja.com do Milankovića. Taj Vodolijski gen je živeti od danas do sutra, koji mnogi sve više (prinudno) žive. Taj gen nas spašava bede, jer rizik mu je drugo ime, pa za rizak smo vazda spremni, baš kao i Nemci za rad. Mi baš ne volimo da radimo, jer gde ste videli sanjara da radi.. njegovo je mesto pod jabukom u hladu. Možda je u Njutn bio Srbin. Svakako je koristio ‘srpski metod’.

Ta kombinacija Raka i Vodolije je naša dovitljivost, sva ta silna duhovitost zabeležena u filmovima, replike čuvene, ta spremnost da sve izokrenemo Vodolijski i Mesecom – maštom oslikamo, isceniramo- to je ono što najviše nedostaje nekima kada odu u svet, al’ zato postoji vukajlija.com. Izokrenusmo ime čoveku, al’ samo da smeh naš nasušni ne zamre.

Baš ovo:

A ta “vatra žrtve” koju i Kesegi pominje, je Mars u padu u znaku Raka, pa i krv pada lako, uvrede još lakše. Staklo se lomi, prozor lako razbija, po svojoj zemlji pljuje za koju se radi i živi. Vredja se majka, ona ista, pa je “Pička ti materina!” najčešće psovka, baš iz ovog Marsa u padu u Raku izašla.

I kada već slučajno sasvim vodjena Kesegijevim esejom napisah večeras tekst o Srbiji i Raku, zašto ne reći da od 26. juna kada Jupiter udje u ovaj znak i u ovaj narod za koji sam lično sasvim sigurna da je Rak-Vodolija u horoskopu, da tada, u tih godinu dana od juna 2013-jula 2014 ulažem nadu u jedno budjenje, jednu dušu koja je vazda dobra al zatrovana nasledjenom mržnjom da će da se bar velikim delom pročisti, da oprosti – sebi. Da nadje ne snagu, jer snaga je vazda Marsom vodi na mržnju opet, već mudrost onog dede ili babe kog je svako imao u porodici a koji je bio za ono neko vreme mudar čovek. Oprostimo sebi zato što se nismo voleli. Što smo voleli sebe samo kada nas hvale i podrže neki drugi, ili samo ako su baš svi protiv nas – “mi sami protiv celoga sveta!” Ponos poraza svekolikog, taština duše da večna bar u nekim pričama tudjim bude. A ono za šta smo stvoreni je da stvaralaštvom se bavimo, da druge branimo i volimo, da ljubav na milion načina dajemo i primimo. Da pokažemo svoju ranjivost konačno i da suze Raka, taj bunar nepresušni pun vode konačno poteče jer nam je stvarno i najiskrenije – ŽAO.

***

M e s e c

Melanholična je ovo zemlja koja gromko poriče svoja osećanja. Razočarana, starmala, rezignirana i primaća. Mnogostrana i prilagodljiva, pokretljiva i prima uticaj, uporno pamti i površno zaboravlja. Samorazorna i spremna na žrtvu, svoje samoljublje greje na vatri mržnje.
Lunarna je ovo zemlja, nema svoje svetlosti, ali noću nešto odbija od dalekih svetlosti. Noću žmirka, danju je samrtno bleda. Zemlja žudnje je ovo, gde duboko spavamo. Sanjalački narod životari ovde, koji je slagao svoje snove, s raspojasanom plahovitošću rasuo je po svetu svoje najveće sinove i svoje blago. Muškarci su otputovali na Mesec. Ovu zemlju nastanjuje pospani narod, pati od svojih epohalnih poraza, svoje prigodne uspehe uvećava do svetske slave. Veoma ga muče i najmanje neprijatnosti, premeće se u snu.
Lunarni narod je uzalud istrajan, vredan i spreman za inicijativu zato što ima neizmernu labilnost sudbine, u nedostatku pouzdane tačke posrće onamo kuda ga gurne svet. U njegovom horoskopu kuća aktivnosti je prazna, kuća povezanosti je prazna, kuća života je prazna, kuća nedaća je prepuna. Žudi za vezama, ali nije u stanju da gradi i održava veze, opkoljavaju ga sudbinski stabilni i sudbinski gladni. Na dnevnoj strani prate ga epohalni porazi, na noćnoj strani čudni snovi.
Sanjalački narod ovde drema, ne zna se šta hoće, možda ništa. Ne nedostaju želje, nedostaje volja. Ovu zemlju bi konačno trebalo ostaviti na miru, treba joj spokoja, unutarnjeg mira, sačekati dok se ne probudi iz svoje olovne bespomoćnosti i objavi svoju slobodnu volju. Do tada neka spava i nemoj da joj remetiš san.
Mesec je astrološka kardinalnost, ne svetli, odbija svetlost. Nešto što ipak nije to. Svaka žena je kćerka Meseca. Nešto jeste pa ipak nije to. Ako bi neko jedne guste noći tutnuo u džep Mesec, nastale bi sitne neprilike, velike sile bi se međusobno optuživale, mora bi se smirila, u održavanju vrste bi se pokazali zastoji, noćobdije i bekrije bi oplakale noćnog prijatelja. Ali bi se konačno vratili kući prognanici, koji žive na Mesecu i sada tužno posmatraju zemlju, svoje straćeno nasleđe.

– Lajoš Kesegi (nadjoh ovo u Kesegijevim esejima, pa iskoristih kao intro za post)

2 Komentar(a)

2 Komentara

  1. MB

    29/03/2015 at 16:52

    Ovo je genijalno i duhovito napisano Sanja, svaka cast – uvek sam mislila da ova nasa zemlja jada i cuda ima dosta vise vode u sebi, mada sam ponekad mislila i da je Skorpija, jer i mi znamo biti nemilosrdno brutalni koliko god pateli. Ipak, znajuci neke osobine sleposti raka kada je ‘svoje’ u pitanju, mozda to i nije samo Skorpija (nisam neki ekspert sada, lupam onako). Interesuje me tvoj pogled na neke nase akcije kod ‘komsija’, specificno Bosne. Sta astrologija kaze na rat u Bosni 1992 pa na dalje? Rat pocinje u Aprilu 1992 – Ovan? Bik? Toliko bi se tu imalo napisati…Kakva je astroloska veza sto se Srbije i Bosne tice? Kao Srpkinji iz Bosne, strasno me interesuje. Slagali se ne slagali sa susedima, nimalo nam nije pomoglo da nas svet ista vise zavoli. Sta bi astrologija rekla na sukob ta dva podrucja? U svakom slucaju, divan artikl, hvala opet. Mili

  2. biljana

    15/07/2015 at 10:04

    isto sam uvek sumnajla da je jarac,samo sto sam mislila da je skorpija ,a ne rak…
    Narod koji detetu najviše liči, detetu koje samo treba zagrljaj, i da zna da je dobrodošao. Narod koji ume da zablista rečenicom i kada prodaje sir na pijaci…divno

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh