Kada sam počinjala tek da se upoznajem sa astrologijom, bila sam negde srećna što imam nešto u Škorpionu, pa makar to bio i Mesec. Škorpion, znak strasti, snage, opasnosti i izazova, ali i znak istinske tragičnosti, ranjavanja i neminovnosti fatuma, činio mi se tada kao vrlo posebnim. Medjutim, nije mi trebalo puno da spoznam da istinsko zlo i tragičnost zaista postoje, jer moj Mesec u Škorpionu nedvosmisleno je od momenta mojih prvih većih ljubavi, do momenta kada sam shvatala svoje mesto u porodici i svetu pokazivao svoju mračnu stranu. Zato danas, kao astrolog sa petnaestogodišnjim iskustvom prema ovom znaku opsesije i fatalnosti sudbine imam samo jednu reč – poštovanje.
Svaka planeta u Škorpionu ima samo jednu potrebu, samo jednu jedinu ambiciju – da umre, ne bi li se možda ponovo rodila.
Te tako i Mesec, koji predstavlja sentimente, maštu, nežnost, romantiku, saosećanje, sažaljenje, položen u Škorpiji u nečijem horoskopu uvek ukazuje da će osoba kroz iskustveno u životu prolaziti najrazličitije drame koje će samo jedan jedini cilj imati da polako ubijaju sve ovo što je od najfinijih sentimenata satkano. Pa se čini nekada nemogućim radovati se, jer u najvećem smehu i nežnosti osoba priziva ovu pomahnitalu lavinu da je proguta, te otuda baš kada je sve potaman i liči na kakvu idilu, eto telefonskog poziva o nečijoj smrti, il svadje za stolom na slavski dan koja ruši porodicu zauvek, il eto bombe koja ubija sve u kući. Zbog toga osoba nesvesno pravi kakav kompromis sama sa sobom da se nikada neće previše radovati, previše voleti, previše vezivati jer sve to samo jedno joj donose strah i strepnju za one kojima su njene miisli upućene. A ljubav svaka umreti mora, mora se završiti i ožiljke ostaviti. I baš stoga, najlakše je ostati sam. Biti sam. Biti dalek i nepristupačan, kakvim ih često drugi vide. Lakše se živi van domašaja nežnosti i brige drugih. Ubiti emocije, ubiti dušu i nežnost, povrediti najbliže što će ljudi sa Mesecom u Škorpionu često raditi, al samo zato da bi njima bilo lakše. Da bi patili deset puta više nego onaj koga su bez pozdrava ostavili, onaj kome su otrovne reči u lice sasuli, okrenuli se i otišli nekim svojim putem koji i h redovno ne zanima preterano kud vodi, kad ionako sve na kraju u grob odlazi. Ne hajanje za životom kao vrednosti ovde je svakodnevno, već samo želja jedna jaka koja gori da život prazan ne bude, da se ne pretvori u čamu i čekanje da se nešto desi. Baš zato ovi ljudi ne staju, oni sagorevaju iz dana u dan, prizivajući oko sebe najopasnije i najporočnije i najtragičnije likove, prizivajući opasnost i svesno provocirajući sam život, il možda pre, samu smrt.
Kako se Mesec odnosi na genetiku po majčinoj strani, obično su sve žene u porodici baš takve sudbine, spremne na najgore uvek i na kraj, iako prema drugima ostavljaju utisak žive energije, vulkanske strasti i snage, neretko oplemenjujući svakoga ko sa njima u dodir dodje. One ne zaboravljaju nikada na momenat kraja, smrti, tragično koje se u svemu desiti mora, jer sve ima svoj početak i svoj kraj. I kao da baš u tome leži njihovo spasenje, kao da ih baš to konstantno prisustvo kraja koji poput Damaklovog mača lebdi nad njima spašava užasa da poveruju da išta može biti večno. Te otuda ovde čak ni tuge nema, već samo muk i strast. To su žene posebne, istinske snage, koje monotoniju svakodnevnice ne trpe, već iznalaze hiljadu poslova gonjene nepresušnom energijom, dok ih drugi svi posmatraju sa strane i dive im se na snazi i neumoru. Obično se u porodici i radjaju više žene nego muškarci (moja majka ima dve sestre, svaka od njih isto ćerke) i svaka od njih je posebna, jaka, strasna, i vrlo često sama, nekad i ceo život nepoljubljena bude, iako je i lepa i čulna. Prokletstvo strasti, prokletstvo zanosa i mašte, prokletstvo emocije koja o kakvoj ljubavi sanja il o mirnom domu, sada mora umreti zauvek. Naravno, to ne znači da one neće porodicu i dom kasnije i imati, ali večno omedjene strepnjom i slutnjom da sve se to svakog časa srušiti može. I ne samo žene, već i muškarci sa ovom pozicijom Meseca neminovnost u sebi nose, koja život vrednuje samo onda kada na kakvu borbu istinsku liči, skok u grotlo vulkana, pa ih često imaju opasni, fanatični likovi što maltene hrle ka opasnosti i smrti. A žene će izazov stalno prizivati i samo od toga koliko će one tu svoju snagu svesno živeti a koliko će je u strah pretvarati zavisi koliko će im život biti tragičan i omejden samoćom kao i to koliko će biti psihički ali i fizički zdrave.
Medjutim, život ih ipak na miru ne ostavlja, te se tren uvek javlja kada opasnost kuca na vrata bilo u vidu kakve promene koja im iz korena menja život, il kakve osobe demonske strasti zbog koga mogu i žene i muškarci sa Mesecom u Škorpionu ponovo osetiti sav onaj zanos, davno zaboravljen. I pre će živeti recimo ova žena u snu o tom jednom koga je imala makar i samo jednu noć, ali koji je bio oličenje seksualne energije ravne njenoj, i samim tim spremno prihvatiti samoću, nego ići dalje u susret kakvoj novoj, ali po intenzitetu slabijoj ljubavi. A taj tren izazova je tren najveće emocije koju ovi ljudi imaju privilegiju da kroz život spoznaju. Istinska strast, istinski zanos, istinsko pripadanje koje nikakva posesivnost nije već jedno potpuno predavanje trenutku koji postoji, a posle koga, što ovi ljudi znaju, kraj mora doći.
U praktičnom smislu ovo su žene ratnici, prvoborci, žive za revolucije, one preokreću sudbine ne samo sebi već i drugima, teraju na menjanje svakoga ko im se približi, a neretko ga imaju žene hirurzi, iscelitelji… Kuća je često pored groblja ili reke, koja opet u svojoj simbolici samo na prolaznost svega podseća, na to da sve na ovom svetu svoj početak i kraj mora imati.
Gotovo nikada ništa ne komentarišem na netu – iako o svemu imam svašta pametno reći. Ali, sada jednostavno ne mogu da ćutim iako su me Vaši tekstovi na temu Meseca u Škorpiji apsolutno ostavili bez reči!!!! Svakim atomom svog bića znam o čemu govorite – bila, videla, doživela milion puta.
Moja mama ga je takođe imala u prvoj kući kao i ja. Obe smo u podznaku Vage i samo poslednja trećina Vage nam je u prvoj kući, dok većinu zauzima Škorpija a u njoj Mesec, i u mom slučaju prethodi mu Uran u Vagi. Njoj je doneo nesrećno detinjstvo i roditelje koji nisu marili za nju, pa je svoju sreću pronašla u braku, gradeći porodicu po svojoj meri. Volela me je beskrajno, kao i ja nju, jer naučila me je da samo takva ljubav i postoji. Beskrajna. Male ljubavi su nam nepoznat pojam i ne znamo čemu služe i kako uopšte neko može time biti zadovoljan. Taj isti Mesec u Škorpiji meni je odneo nju i ostvario moj najveći strah – iznenadan gubitak porodice. Moja mama je poginula u saobraćaju pre par godina, par nedelja nakon onog meseca u Škorpiji koji je doneo sve one grozne poplave u Srbiji i regionu. Sletela je sa puta kolima, ona je vozila i niko drugi sem nje nije nastradao. Otac je preživeo tu nesreću, ali godinu dana kasnije izgubila sam i njega i sestru iako su oboje još uvek Bogu hvala živi i zdravi. Sada sam upoznala muškarca sa Mesecom u Škorpiji – i pitam se da li da bežim glavom bez obzira ili se prepustim ovom nestvarnom iskustvu koje me je omađijalo.
Nije lako živeti sa ovim Mesecom tako pozicioniranim ali utehu pronalazim u Andrićevim rečima:
Ko nosi u sebi veliku, istinsku strast, taj je nesrećan i mučen više nego stotina drugih ljudi zajedno, ali je pošteđen od mnogih sitnih briga i nedaća koje muče većinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana pomalo.
Hvala Vam na ovim divnim tekstovima i svako dobro Vam želim.