Da ne bih dodavala update u samom tekstu, odlučila sam da ovaj drugi objavim kao zaseban tekst koji bi uz prethodni o Saturnu i Plutonu činio celinu i pokušaj da malo dublje objasnimo strah od smrti, strah od života i neminovnost živeljnja kao jedini vid ljudske borbe i aktivnog nalaženja životnog smisla.
Sinoć kasno, na Studiju B bila je repriza ‘Agape‘ – emisije za koju sam se već jasno i glasno izjasnila na više mesta da je biser televizijskog programa. Ali poenta je što baš sad, dakle baš na taj kvadrat Saturna i Plutona, od svih tema na svetu, Gajšek bira za gosta profesora Ljubomira Erića, poznatog psihoanalitičara, i temu „Strah od smrti“. Svemir uvek radi kolektivno, a današnji čovek je u prilici da te ‘koincidencije’, podudaranja i primeti. Živimo svi svoje individualne horoskope, ali je mundana slika neba uvek pokazatelj šta se kod čovečanstva sa vremenom budi, dogadja, razvija… Pa u nekom smislu, baš ti nebeski aspekti mimo naših horoskopa su ‘tema’ za ovaj period, i hteli ne hteli – svima nama sada više nego inače kola ovaj pradavni strah, za koji mnogi veruju da je izvor svih strahova, iako prof. Erić kaže da on ne misli tako, ali i da Frojd nije mislio tako. Kada već pomenuh Frojda, priča Erić sinoć kako je sam Frojd od svoje 40-te godine imao strah od smrti jako izražen, koji se manifestovao i kao strah od putovanja, strah od nestajanja, od zaborava… da bi na kraju preminuo potpuno dostojanstveno, iako je decenijama svakodnevno morio sebe ovim strahom. Strah od zaborava je tajni razlog naše ambicije da za sobom ostavljamo tragove, knjige, filmove, gradjevine… Što je u čoveku više narcizma – to je ovaj strah jeziviji, i po Eriću upravo ljudi sa izraženim narcizmom ga imaju najpotentnijeg. Osim njih, jak strah od smrti razvija se kod svakoga ko je živeo u anksioznim porodicama, i imao takve anksiozne periode u životu – pune nesigurnosti, bespomoćnosti, ugroženosti…
Strah od smrti, strah od zaborava, strah od truljenja, raspadanja… kaže meni bliska osoba, „bojim se smrti, ali kada umrem, samo da prodje ona prva noć, posle će mi biti lakše…“ Jasno je da svi delimo ovaj strah, jer mi sve dok smo živi u stvari smrt doživljavamo čulima, kostima, kožom… Mi tretiramo smrt kao bol, pa i u fantazijama kada o njoj mislimo, mi se brinemo kako će je naše ljudsko telo podneti, zemaljsko… „Pepeo – pepelu, prah – prahu…“ a energija? Energiji.
Sinoćnju emisiju, prof. Erić je završio rečima, „Ko prihvati svoju smrtnost, on je spašen i tada čovek počinje da živi intenzivno život. A ako vam je problem da prihvatite svoju smrtnost, pomislite samo na to da za 100 godina niko od svih nas koji danas živimo više neće biti živ.“
Ovo je odlomak iz intervjua sa profesorom Erićem…
- Šta je zapravo strah i koliko on nama danas vlada?
– Strah je osnovna emocija u prisustvu opasnosti koja je pretnja telesnom i psihičkom integritetu osobe. To je normalna reakcija i doprinosi čovekovom prilagođavanju na date okolnosti i preživljavanju.
Za nas, psihijatre-psihoterapeute, mnogo je važnija anksioznost i strepnja, emocionalna reakcija bez prisustva uočljive opasnosti. Njen uzrok je iracionalan i nastaje zbog intrapsihičkih i interpersonalnih osujećenja ili konflikata. Naravno, ona nije normalna reakcija, jer uvek dovodi do različitog stepena osiromašenja kvaliteta življena, doživljavanja sreće i zadovoljstva.
U kojoj meri strah nama vlada u današnjem društvenom trenutku i okolnostima zavisi od toga kako svaka osoba pojedinačno doživljava te okolnosti kao ugrožavajuće. Naravno, tih ugrožavajućih situacija kod nas danas ima na pretek.
- Govoreći o agresivnosti, kažete da je ona „posledica izraženog osećanja nesigurnosti“. Ona je sve prisutnija u svakodnevnom životu, pa čak posta je i legitimna…
– Agresivnost je veoma često posledica osećanja nemoći i anksioznosti. U društvenom smislu, kada ne postoje vrednosni sistemi koje deli većina članova grupe ili naroda, dolazi do raznih polarizacija koje povećavaju opštu napetost i strah; prirodna posledica je agresivno ispoljavanje. U sadašnjem političkom i društvenom smislu ta polarizacija dostiže neviđene razmere: jedni su za Hag, drugi nisu, jedni su za evropsku Srbiju, drugi nisu, jedni bi da vode rat, drugi se toga užasavaju, itd. Kada se sve to sagleda kroz prizmu standarda i kvaliteta života prosečnog čoveka koji je, u izvesnom smislu, na najnižem mogućem nivou, onda je razumljivo zašto agresivnost caruje.
Profesor Erić je pored knjige „Strah od smrti“, objavio i „Rečnik straha“… Dalje u intervjuu, govori o tome…
U „Rečniku straha” objašnjena je delatnost brojnih naučnika i umetnika koji su kroz istoriju u svojim delima govorili o strahu. Među njima su Žan Delimo, Rene Dekart, Erih From, Kjerkegor, Albreht Direr, Lešek Kolakovski, Edvard Munk, ali najviše prostora dato je Frojdovim teorijama straha. Ljubomir Erić podseća na činjenicu da je Frojd u određenju straha napravio kopernikanski obrt i utro put za njegovo psihološko izučavanje. Mnogo toga što je Frojd tvrdio u svoje vreme nije se pokazalo kao tačno, ali je ostao zaključak da su njegova promišljanja i zapažanja o strahu postavila temelj dinamičke psihijatrije i psihoanalize.
- „Rečnik straha” sadrži i deo iz „Peščanika” Danila Kiša u kojem je strah doveden u vezu sa smrću. Postavlja se pitanje da li je svaki ljudski strah u osnovi iskonski strah od smrti?
-Kiš mi je lično priznao da je pišući „Peščanik” želeo verno da opiše strah, tako da bi ga i neko drugi prepoznao, a zatim dodao u šali – „da bi ga bolje lečio”. Strah od smrti je posebna tema i u „Rečniku straha” posvećena mu je velika pažnja. Postojalo je uverenje filozofa i pojedinih psihijatara da je strah od smrti osnova svih strahova. Međutim, Frojd je to porekao. Čudnovato je da je originalna Melani Klajn (engleski psihoanalitičar, jevrejsko-mađarskog porekla) tu ideju prihvatila, ali u sasvim drugom kontekstu. Ona je tvrdila da je strah od smrti razvojni fenomen, da nije nasledan i urođen, ali da se celokupan razvoj zasniva na stalnom suprotstavljanju tom osnovnom i primarnom strahu oličenom u nagonu smrti. Tvrdila je da se strah od smrti javlja kod osoba koje imaju nepovoljan razvoj, to jest objektni odnos sa roditeljima, pre svega sa majkom, ili su, pak, na neodgovorajući način vaspitavana, odbacivanjem ili prevelikom zaštitom.
- Istražujući strah u ovoj knjizi čitalac može da pronađe odrednicu „ljudi smrti”, koja je u objašnjenju dovedena u vezu sa ljudskom moći.
– Strah od smrti se veoma blisko povezuje sa psihologijom grupe, vođom, vlašću i moći. Postoje ljudi koji su tokom istorije svoju moć zloupotrebljavali toliko i na takav način da im naziv „ljudi smrti” veoma priliči.
- Pitanje koje se nameće nakon čitanja ove „abecede straha“ glasi: Koji je strah opasniji, strah od smrti ili strah od života?
– Strah od smrti i strah od života su dve strane iste medalje. Svaka ima svoje karakteristike i teško je reći šta je opasnije. U svakom slučaju to su najneprijatnija osećanja koja čovek uopšte može da doživi. Mnogi pacijenti koji su doživeli strah od smrti u sklopu napada panike tvrde da ništa gore u životu nisu iskusili i da bi radije umrli nego ponovo doživeli takvo stanje (strah od straha). S druge strane, strah od života sprečava ljude da svoje aktivnosti učine efektivnim i plodonosnim, takve osobe se vraćaju na nivo deteta koje ne sme da ostane samo u kući, da izađe iz nje, da se vozi javnim saobraćajem, razdvoji od važnih osoba, majke ili oca, da putuje.
- Koje su iskoristive i korisne strane osećanja straha?
– Određena količina straha neophodna je u svakodnevnom životu, ona koristi ljudima za prilagođavanje i razvoj. Bez straha ljudi ne bi umeli da osete opasnost koja preti njihovom telesnom i psihičkom integritetu. Čim je neki od vitalnih životnih interesa doveden u pitanje ili mu preti opasnost tu je strah da nas upozori, kao zvonce, koje poziva na akciju. Taj konstruktivni aspekt straha leži u osnovi ljudske kreativnosti uopšte, u formiranju društva, nauke, religije, filozofije i umetnosti. U „Rečniku” postoje odrednice o normalnom strahu i osobama, stvaraocima iz raznih oblasti umetnosti, koje su boreći se sa strahom ili viškom straha, stvarali velika dela. Da navedem samo naše književnike -Desnicu, Andrića, Kiša, kao i svetske slikare i vajare Van Goga, Munka, Đakometija, Klea i druge.
Strah je star koliko i čovek, ali je nauka o njemu tek danas doživela pravi bum. S razlogom. Jer, anksioznost i strah jedno su od obeležja moderne civilizacije, zasićene ratovima, kataklizmama, terorizmima, čije dejstvo i strah koji pobuđuju, zahvaljujući medijima, postaju planetarni.
Obe knjige prof. Ljubomira Erića objavio je „Arhipelag“.
