14 feb
astrološka pisma

Odlazak

photo: „Odlazak“ © Sanja Perić
You are not authorised to use this artwork / All rights reserved

Često se dešava da čujem komentar; «Uh, tebi je bar lako… otvoriš te tvoje ‘tablice’ i sve znaš šta će se desiti…» Al’ ima jedna narodna, «u obućara – šuplje cipele»… pa pokušavam nekad da objasnim sama sebi zašto je to tako. Zašto obućar nema vremena za svoje cipele, zašto frizeri obično imaju očajne frizure ili u najboljem slučaju nemarno očešljanu kosu, zašto ja kao neko ko se bavi astrologijom retko kada uzmem da pogledam sebi horoskop.

Nekada mi se čini da je to zbog toga što u principu uvek u glavi nosim tačnu poziciju planeta trenutno, [recimo znam da je danas Mesec u Devici, Venera je krenula pre neki dan direktno kroz Jarca, Mars ulazi za tri dana u Blizance i tako dalje] i negde kao da mi je to dovoljno – neki čudan osećaj da sam ‘u kontaktu’ sa planetama. Medjutim, ono što me obično natera da otvorim horoskop baš zbog sebe nisu nekakvi važni dogadjaji koji se dešavaju hteli mi to ili ne. Već to su obično misli, koje mi se zalepe poput smole i ne mogu da ih se otresem. Samo tako, uplove mi u um razne slike, sve nešto kao poznato a opet nerazgonetnuto… i tako danas, pričam sa prijateljem o nekim drugim zemljama, tzv ‘inostranstvu’, pominjemo more i vrele ulice, neke drugačije ljude od ovih «domaćih», i sekund po završetku razgovora, mozak se pali, misli se nadovezuju jedna na drugu, ringišpil se pokreće, kuće, planete i znaci, a pitanje koje mi se nameće je da li ću zaista ikada otići iz ove zemlje… kada imam ta dva potpuno različita principa jasno i jako naglašena u mom kosmogramu: Saturn u Raku i Mesec u Škorpionu sa jedne i Jupiter u Ribama sa druge strane.

Dakle, kako pomiriti Jupitera i Saturna, kako pomiriti optimizam jedne apsolutne vere u dobro, sa mukom, trpljenjem i čekanjem na jutro koje ne dolazi, sa genetski nasledjenom patnjom koja uslovljava na preživljavanje prihvatanjem svega.

Detaljnije

13 feb
o astrologiji

Da li ti saznanje o sudbini dozvoljava da se od nje zaštitiš?

painting: „Road Across the Hills“ © Galina Kakovkina
This artwork is in the public domain

Da li ti saznanje o sudbini dozvoljava da se od nje zastitis, i da li je to uopste moguce ili te samo ogranicava da pustis da ti se zivot desava – sa ili bez takvog saznanja?

Naslov ovog posta je zapravo pitanje koje je postavljeno izmedju ostalih komentara nakon prethodnog teksta. Obzirom da se radi o pitanju koje ipak zahteva poduži odgovor, ali možda još više jer se radi o pitanju koje je i te kako bitno definisati, nalazim za shodno da o tome posebno pišem….
I čini mi se da je ovo pitanje suština istine da su od posledica bitniji razlozi. Jer, šta horoskop jednog čoveka pokazuje. Ono što klijent, laik u astrologiji obično misli, to je… “ idem kod astrologa da mi kaže KADA ću promeniti nešto…”, klijent očekuje samo prevod nekih nerazumljivih simbola, žvrljotina na papiru na maternji jezik. Jer, tu bi trebalo sve da piše, zar ne? E pa vidite… u horoskopu piše svašta. I ono što je bilo nekad u vašoj porodici, kod vaših dedova, tu su zapisane najveće ljubavi vaše ne samo majke već i bake za koju možda ni ne znate da se iako u braku opasno zaljubila u kakvog mladog vojnika, doktora, zbog čega iskušenje u vidu kakve zabranjene ljubavi danas poput Damaklovog mača visi nad vratom osobe same. Pa se pita gde je moja ljubav u horoskopu, zašto je svaka moja veza nemoguća, zašto moram stalno kriti svoju ljubav, zar je nemoguće da i ja volim slobodnog čoveka, koji već nekome neće pripadati, ne znajući da potajno u sebi nosi priču koja se desila već jednom jer horoskop je večno vraćanje istog, verovali vi to ili ne… i naravno, ne samo horoskop već i naš život. Čudesno je koliko devojaka ostaje u drugom stanju u istoj godini kao i njihova majka, čudesno je koliko se mladića rano otisne u inostranstvo jer je neko već pre njih generacijama otišao, dok oni koji prvi želeše ka tom izazovu da podju nailaziće na prepreke svakojake… i dok se ljutito budu pitali “kako je ovaj otišao, em se neće snaći, em nema ni znanje moje, nema ni mudrost a o hrabrosti da ne govorim…” ne zna da tajna leži još dalje u prošlosti, u genetici tog nekog kome su dedovi od vajkada krstarili ili se u bežanju kakvom po tudjinama skrivaše.

Detaljnije