Mars je ušao u Blizance. Okreće se oko sebe i posmatra svet u koji se vraća na svake dve godine da ga overi. “Šta je novo? Koji su strahovi danas popularni? Da li su ljudi postali lukaviji, pametniji, snalažljiviji?” pita se dok nonšalantno korača sredinom ulice kao pravi kauboj koji se nakon odmetništva vratio u grad. Seća se on vremena kada je jedini strah koji su ljudi imali dok su se skrivali po pećinama i živeli u hordama bio od prirode i njene moći, i smešno mu beše još tada da su iz tog straha od prirode načinili bogove pa čak pokušavali da ih umire prinosima, žrtvama i raznim ritualima. Da, zašto lagati – on je bio taj koji im je iz puke zabave došapnuo da se tako može stati na put strepnjama i da je malo magije tu i tamo poželjno. Zabavljao se gledajući ih kako pokušavaju nemoguće, a bilo mu je zapravo dosadno u pauzi izmedju lova, koji ga je istinski uzbudjivao čak i onda kada se golim rukama hvatao u koštac sa divljači, i krčenju novih puteva kroz neprohodna rastinja.
Taj paleolit i nije bio tako loš, mada sva ta keramika i silna posuđa koja su ga nervirala raštrkana unaokolo, kad bolje razmisli, ne voli on stvari koje mogu da se polome, koje ne traju, u koja ne možeš da se pouzdaš. Jeste bilo kul onda kad je izmislio točak pa su kotrljali i klesali kamenje, ali samo malo se i on sam tome radovao. Jeste on onaj koji je gravirao scene iz lova po zidovima pećina, a nešto kasije izmislio i boju. Bilo mu je tako lako da živo prenese ono što je iskusio. Crtanje mu je zato i kasnije najlakši dar koji ima – pa inžinjerske nauke danas završava bez po muke, obožava komplikovane crteže konstrukcija, sve vrste mapa – iako mu je orjentacija besprekorna i nema preku potrebu za pomagalima. Medjutim, neverovatno mu je da ljudi i danas odlaze da gledaju te njegove pećinske tvorevine – (čak plate za to!), kada imaju pametnu inteligenciju pred nosom da napravi milion puta bolje. Nije mu bila ideja da mu se dive. On se samo sam sebi divi i tudje divljenje mu ne znači. On samo postavlja pelcere civilizacije, napretka i progresa ljudske pragmatike, izuma, ubrzavanja.
Ma u metalnom dobu je vredelo živeti, pada mu na pamet kako je napravio prvo koplje, pa ga skraćivao do noža, pa menjao materijale – bakar, bronzu i gvoždje, dok nije napravio najidealnije oružje za opstanak vrste. Vatra će spasiti svet, pričao je svima još onomad, jer je opstanak vrste ono o čemu brine. Opstanak ljudi na planeti koji trebaju vatru za život, dala mu je noćni vid, toplotu, preradu-industriju, zaštitu na planeti koja skriva, kao i sam život, milion opasnosti koje vrebaju iz svakog ćoška.
Malo mu bi krivo za tim blaženim vremenima koja davno prodjoše pa mu gotovo suza krenu iz oka. Ta poštenost borbe sa životomm, sobom i prirodom, gde ti je glavno oružje um da izmisli, stvori, prepozna opasnost, prevare i prepreke, predvidi ih ako je ikako moguće, i telo da se ne preda i ne posustane – čini mu se sve su redji u svetu koji sada zatiče.
I oseti se pomalo krivim dok gleda ljude kako mašine rade za njih, kako se opuštaju u čekanju da pametne aparature smisle šta je dobro za njih, kako su lenji da urade sirovu pretragu u invaziji na znanje već bivaju zadovoljni bednim rezultatima nekog Googla. Gleda njihova otromboljena tela, nespremna za opasnost, nespremna za skok, za zaštitu sebe i nejakih, pa se lupi istinski po čelu u neverici… Nekako baš u tom trenutku Merkur iz Blizanaca je prolazio pored, pa mu se ljubazno sa osmejkom veštog trgovca javi, ubedljivošću najboljeg menadžera mu se silno obradova i pozva na piće. Pruži mu Mars ruku u znak pozdrava, ali zna vrlo dobro, uvek se na kraju posvadjaju. Padnu pretnje, uvrede vrlo lako. Iako munjevito inteligentni obojica, motivi su im različiti. Mars bi da prevari i predvidi, prepozna sve zamke i opasnosti koje život nosi, a Merkur ljudske slabosti kojima se ruga. Sedam smrtnih grehova beše dovoljno Merkuru da poseduje pola sveta. Zaradio je najviše na ljudskoj požudi, gordosti, pohlepi, zavisti, proždrljivosti, gnevu i najviše – lenjosti. Istih “sedam” koje ovaj Mars lako prepoznaje najpre kod sebe pa kod drugih, a zatim u borbu sa njima do stvaranja Homo Maximusa.
I zato sada kada smo počastvovani vraćanjem pravog Velikog Brata, koji sebe zove bratom svih ljudi – iako mu nije milo da sa ljudima puno vremena provodi, budimo spremni na testove spremnosti. Umne, fizičke, moralne. Jesmo li evoluirali ili su mašine evoluirale umesto nas? Koliko stvarno mislimo, koliko i šta stvarno umemo, snalazimo li se bez tudje grbače ili napretka na tudju štetu? Ima li ovaj Marsa morala? I te kako. Ali ni malo ideološkog, već poštenje je početak i kraj njegove vere. Poštena borba, reč koja je dovoljna i ukida potrebu za izvinjavanjem kao i opraštanjem. 
Jer što bi oprostio on vama ako već ne oprašta ni samom sebi! Svako je odgovoran za svoja dela, on to zna najbolje, i u milosrdju i opraštanju sveopštem video je više narednih zala koja su se desila, ponavljanja uvreda i izdaja, degradiranja, nego progresa ljudskog poštenja i savesti. A video je sve. I lažna bratstva i lažne vodje, lažne učitelje i lažne proroke, lažne misionare i lažne žrtve. Nepoverljiv, uvek na oprezu i sad je tu da prstom ukaže na lažno i izazove bez ikakve milosti na crtu sve nepošteno.
Viteštvo mu je u srcu i besprekorno iskren samoprekor u cilju progresa, jer njegovi ratovi su samo sa samim sobom. Ko sam ja danas, a ko bih mogao biti lako ovog časa pustim li svoje slabosti da progovore iz mene? Najlakše je slabostima se voditi, milost od drugih večno tražiti, razumevanje i nekakvu pomoć, i nikad, nikad, nikad život ne upoznati, ne videti ga izbliza dovoljno da shvatimo koliko je ovaj svet mlad. Koliko je mlad i u pelenama. Koliko je nesavršen, koliko je čovek i dalje smešan dok se koprca izmedju emocija, želja i mogućnosti – ništa drugačije nego oni njegovi iz neolitskog razdoblja. I ne, ne radi se o ponosu, niti nemilosrdnom moralu, već nemilosti poštenja da se sve nazove pravim imenom, da se ne prikriva, ne taji, ne maskira u lažno ali duši draže i taštini prihvatljivo. Da svak svoje plaća, a ne drugi da mu oprašta. O jednom iskrenom priznanju krivice, greške, i spremnosti na posledice. O priznanju pobede drugome kada je zaslužena, o svetu bratstva u kome čovek čoveku primer daje. O umetnosti podnošenja gubitka koji su neminovni. Strog i prek, ali ipak sa osmehom i prijatnim licem, vratio se na planetu da podseti na neophodnost nemilosti koju život sam najpre za nas uvek ima. Nemilost života, nemilost prirode, nemilost boga pa zašto onda ne i čoveka samog? I tek tad, osmeh mu skliznu pravo iz duše, jer našao je svoj mir… Ispravi se i protrlja dlanove, vreme je da se krene… grupa dečaka je baš tada prolazila i on im na put baci novčanicu od hiljadu dinara. Nastade svadja ko ju je prvi video, samo jedan od njih predloži: svi da kažemo jedan broj, pa ko pogodi i to bude broj koji je na kraju serijskog broja – dobija novac. I tako i bi. Ali u mojoj priči. U životu obično fali taj jedan – sasvim, sasvim nemilosrdno pošten.
Ti si mlad i nevješt, vladiko
O da znadeš što te jošte čeka!
Sv’jet je ovaj tiran tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!
Niko srećan, a niko dovoljan,
niko miran, a niko spokojan.
Sve se čovjek bruka sa čovjekom:
gleda majmun sebe u zrcalo!
(Gorski vijenac, P. P Njegoš)
——–
* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se!
