Intervju sa mamom

U šta veruješ?

Verujem u boga. I znam da su nam sudbine unapred odredjene i da ne možemo svi biti isti kao ni prsti na rukama. Nekom je podareno da živi bolje, nekom gore, bez obzira na trud i zalaganje. Ne možemo se ni menjati, jer takvi smo kakvi smo. Možemo se medjutim truditi.

Da li to što veruješ u boga, znači da veruješ u raj i pakao?

Verujem u život posle smrti, ali u nekom nematerijalnom obliku. Ne u obliku ljudskom. Verujem da od onoga kako smo se ponašali i koliko smo dobrog i lošeg uradili u životu, da nam se to vraća i kroz sam život, a i nakon smrti. Negde čovek mora da ispašta za svoja nedela. Ako ne bude u ovom životu onda će na tom nekom drugom mestu. A da mu bude lepo i ovde i tamo – nema šanse.

Ne veruješ znači u reinkarnaciju?

Ne. Verujem da posle smrti postojimo u nekom obliku, ali ne verujem da se ponovo rađamo. Samo ne prestajemo da postojimo i ništa više.

Ko te je najviše razočarao?

Mene više razočaraju stavovi ljudi i njihovo ponašanje. Mene može retko šta toliko da pogodi. Sebičnost, bahatost, malograđanština, kada materijalno stavljaju ispred svega ili nemaju vemena za svoje najbliže… prostakluk. Eto to…

Kada te je najviše bilo sramota?

Najviše me je bilo sramota kada sam uzela burmu koja nije bila moja, a koju sam našla na česmi. Nikad je nisam nosila, niti sam želela da je zadržim, a zadržala sam je. Bilo me je sramota da kažem posle da je kod mene kada su pitali. I evo 66 godina imam, a ne prodje dan da se toga ne setim.

Koja je najveća vrednost u životu?

Zdravlje.

Šta misliš o političkoj situaciji?

Svaka zemlja, država, isto kao i čovek ima svoju sudbinu. I mora da prođe i da se u njoj dešava ono što je i predodređeno. Koštunica i Tadić, džabe priče pričaju, uzalud su njihova stremljenja i želje, Kosovo će biti albansko. Jer tamo gde ima naraštaja ima i života. I danas da kažu ’Kosovo je srpsko!’ šta bi Koštunica i Tadić uradili? Koga bi to na Kosovo poslali? Makar pod garancijom niko da ih ne dira, kad u Srbiji nema Srba! Kad su nam sela pusta, kad su nam manji gradovi pusti. Moj otac, starac od 84 godine, celog života je radio vredno i obradjivao svaki pedalj svoje zemlje od 10 hektara. Njegova zemlja je više ličila na gradski park nego na seosko domaćinstvo. Bilo mu je žao kada je umirao i pitao se: „ko li će biti na mojoj zemlji?“ Ja sam mu rekla: „Sam si mi ispričao priču da su došla nekada tri brata po kojima se i kraj nazvao Rakića Džemat, pa su se naselili, izrodila se deca i nastanili su to područje. Sad su otišli Babići, doći će neki drugi, a posle njih – treći. Jer čija zemlja nije bila, i čija biti neće?

Kako bi ti formirala Vladu?

Tražila bih da svi prisutni u Vladi ispoštuju 7 božijih zapovesti. Ko je spreman da ih ispoštuje, taj i da se zadrži, bez ikakvih drugih obećanja narodu. I da tek onda, oni takvi, traže od naroda da i narod poštuje isto. Zamsili šta je to.. ne laži, ne kradi, ne ubij, ne svedoči lažno… a sve to prisutno je tamo sada.

Omiljeni film:

Joj, kako reći šta volim, kad nemam vrmena da gledam. Volim da gledam al’ nisam odavno ništa gledala… Ali ako bih odabrala, onda „Sjaj u travi“ ili „Ćoćara“ sa Sofijom Loren… taj film sam gledala više puta.

Imaš li omiljenu pesmu?

Svakoga dana imam omiljenu ariju koju zviždućem, bez obzira kakvo je vreme i kako sam ja raspoložena. Neki put ne mogu da se setim reči, a onda kako je ceo dan zviždućem ili pevam sa „na na na na na“ ja se setim reči. A neki put i sama iskomponujem.

Kada smo već krenuli redom, reci mi koja ti je omiljena knjiga…

„Zločin i kazna“, a volim da čitam Evu Ras, skoro sam pročitala „Kuća na prodaju“.

’Ajde malo da pričamo o muško-ženskim odnosima… Reci mi, kada bi trebalo da daš neki savet ženama, generalno, šta bi ih posavetovala?

Da ne dozvole nikakvo ugnjetavanje i sputavanje u životu, pa i po cenu da budu same. Ali da rađaju, jer na kraju krajeva, one same i neguju tu decu, i u stvari samo one hoće decu, muškarci što rade – to odrade napamet.

Postoji li idealan brak?

Ne postoji, tvrdim odgovorno. I smem glavu da dam da ne postoji idealan brak, samo su u pitanju forme, fraze i skrivanja i neotvorenost supružnika da drugima pričaju kako im je stvarno. Svidja mi se što su žene sve pametnije i same shvataju, pa nema uticaja više roditelja i društva na njihov izbor te odlučuju same. Pa i ako se pogrešno udaju, brzo se pokaju, jer shvate da im život udvoje ne znači ništa sem obaveze. Zar nije bolje to vreme da posvete detetu ako ga imaju ili sebi, nego mužu koji će im iz dana u dan tražiti sve više i više… dok im na kraju ne uzme svu pažnju, mozak, njihovo ja… ma sve što imaju. Ako muškarci na vreme ne shvate da je došlo vreme da iz korena promene svoje poglede na život i porodicu i na decu, ostaće bez potomaka i živeće sami kao stepski vukovi. Vreme neumitno donosi to što donosi, sve se okreće, sve se menja i sve ide u krug. Muškarci u njihovom očekivanju da će ih neko gledati, maziti, paziti, ugadjati im u željama i prohtevima, a da ne uzvrate istom merom, što je sve prisutnije danas, ostaće sami i više će ličiti na klošare nego na ljude. Mame će im poumirati, a druge mame se neće roditi. (moj smeh)… Pa Sanja, ja ti to tvrdim… Videćeš sine šta ćeš sve vidjati na ulici… a žene ne! Žene će biti emancipovane, i u poznim godinama doterane i namirisane. A oni će ličiti na odrpance! Kaže tetka Božana (komšinica i zgrade), „Neka mu je laka zemlja, Žiki… ali i odmorih se, i načitah se, i naspavah se…“

Žao ti je što nisi više…

Meni je žao u životu samo što nisam živela kako ja želim da živim. Što sam bila sputavana. Falila mi je sloboda.

Kada ti je bilo najteže u životu?

Kada nam je mama umrla. Imala sam tada 20 godina i posle njene smrti mislila sam da ostajem sama, i da nemam više nikoga. I svakoga dana, ama svakoga dana ona mi je u mislima. A u mislima mi je jednim delom i zbog toga što je bila jako požrtvovana za decu i savetovala nas da učimo, da imamo svoje parče hleba, da ne zavisimo od drugoga i da ne pružamo ruku da nam neko nešto da, nego da imamo i da mi drugima dajemo. I stalno nam je govorila da bežimo sa sela da se ne bi mučile kao ona. Da ne tražimo bogate, ali ni siromašne, nego zlatnu sredinu.

I? Jel ste je poslušale?

Život ti donese šta ti donese. Bez obzira na to šta ti hoćeš i šta želiš, nametne si nešto što ni u snu sanjao nisi. I zato ne teba nikog osudjivati ni za šta.

Tvoje najranije sećanje iz detinjstva…

Prvi dan u školi. Deda nas je vodio za ruku, mene i moju sestru koja je starija dve godine, a ja sam imala 6 godina. Pošle smo istog dana u I razred, ona u 8 a ja u 6 godina. Deda je bio jako ponosan tog dana, sećam se, i kada smo došli u školu kazao nam je: „Poljubite učitelja u ruku“, a učitelj je bio star oko 25 godina (smeh)… Kada nam je prišao, učitelj nas je pitao „Čije smo?“ misleći na porodicu, sestra je odgovorila „tatine“ a ja sam rekla „mamine“ da mama ne bude zapostavljena. Kako sam bila mala i sitna, uživala sam privilegije kod učitelja, nisam pisala domaće, nisam se trudila, nisam znala koliko je 2 i 3, ali mi je on poklanjao četvorke. Na kraju školske godine sestra je dobijala po nekoliko „dobitnica“, tako su se zvale knjige kao nagrade za odličan uspeh, koje nije mogla sama da nosi koliko ih je dobijala jer je bila super djak.

A ti?

A ja sam dobila slikovnicu „Zlata duva u rog“. (smeh)

Šta si u horoskopu i tvoje mišljenje o astrologiji…

U horoskopu sam Devica, rodjena pod jabukom na otvorenom i željna jabuka i otvorenog prostora, zelenila, voćnjaka, deteline, pašnjaka, čistog zraka i vode sa izvora. A astrologija… vidi, moja pokojna baba je govorila, da u trenutku rođenja kod svakog novorođenčeta se nadju tri suđenice koje ti određuju tvoj životni put. Te sudjenice su zapravo položaji zvezda na nebu koje 99,9% odlučuju o sudbini svakog na palneti. Ne samo čoveka, nego i životinja, i svih bića živih, svega što diše, što se kreće, što postoji. Sudbine su ljudima zacrtane, kao i narav. U astrologiju verujem onda kada slušam astrologa koji ume da čita i tumači zvezde. Ali iz nekih nerazjašnjivih okolnosti čovek ide onim putem koji mu je zacrtan, pa ma šta rekao astrolog. Uvek u životu dolazimo do raznih raskršća, ali otići ćemo putem koji nam je zacrtan, a ne onim koji nam neko savetuje da idemo, jer to je naša sudbina.

Omiljena javna ličnost?

Volim da gledam Isidoru Bjelicu, nju ako vidim ja ne mrdam. Budalasta a pametna, shvata život onako kako treba da živi svaki čovek, putuje, uživa u životu. A volim i Jerotića jer je veliki mudrac.

Najomraženija javna ličnost?

Ne znam… ne volim ove sa Pinka. Nerviraju me i voditelji kada se smeju nečemu čemu ne treba da se smeju, nego tako bezveze…

Da li gledaš španske serije?

Nikada. Španske serije su za mene velike gluposti i zamajavanja. Gubljenje vremena na gledanje bogatih kako plaču.

Šta voliš?

Volim život, narod, prirodu.. volim životinje… sve volim, i ništa i ni koga ne mrzim…znaš, pročitala sam negde, jedan ruski bogataš, nije bogataš nego multimilioner samo ne znam kako se zove, otišao je u Sibir. Na jednoj steni ugledao je devojku koja je bila obučena u kožu, i bila je zagledana negde u daljinu. Prišao joj i pitao je hoće li da se uda za njega. Ona je kazala – „da“. I ostao je da živi tamo, oženio se njom, i pored toga što mu se pružila prilika da živi gde hoće na ovom svetu, ostao je da živi tamo. A sve iz razloga što tamo ne znaju za reč „lažeš“ i „neću“. A ja shvatam, on je tražio svoj mir van civilizacije koja zamara i umara katastrofa. Nigde mira nema osim u zabačenim mestima, odnosno tamo gde nema ljudi, odnsono tamo gde nema laži i pakosti.

Kakvo je tvoje gledište po pitanju tog odnosa čovek-priroda-civilizacija?

E sad ću da ti ispričam nešto… Pitao Amerikanac Indijanca da mu proda zemlju na kojoj on živi, jer mu se neobično dopala, netaknuta priroda, pašnjaci, izvori… Nudio mu ogromne novce, koliko god traži – samo da mu da. A Indijanac kaže, „Ja tebe uopšte ne razumem, šta ti od mene tražiš. Ja ovde živim. A ovo nije moje. Ovo je božije! A i da je moje ne bih ti ga dao jer ćeš ti to sve upropastiti i to više nikada ne bi bilo ovo što je sada.“ Nije sve u materijalnom, u novcu i bogatstvu, u moći. Najmoćniji na planeti su oni koji ruše prirodu u ime civilizacije.

Stali smo kod toga šta ne voliš…

Ne znam stvarno šta ne volim… Ne volim na primer zmiju al’ ja je se u stvari bojim al’ ne da je ne volim… šta ne volim? E da. To napiši. Ne volim zatvoren rpostor. I ne volim nasilje… uvek kada gledam Opstanak (mama svaku emisiju o životinjama na TV naziva Opstanak – prim. aut) i kada neka krvoločna zver pojuri slabijeg od sebe jer ga ne bi ni jurila da je jači – gasim televizor, ne gledam više, jer ne mogu to da podnesem. Osećam tugu, neizmernu tugu. A srećna sam kad vidim slonove kao porodicu kako se ophode prema mladunčetu, kako se ne razdvajaju i kako su jaki.

I za kraj, kakav bi naslov dala ovom intervjuu?

Glasno razmišljanje.

Klikni da bi komentarisao

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh