Do kraja tajne (Venera na 29 Riba)

Uvek su me čudile planete na poslednjim stepenima znaka. Zato pokušavam da ih zamislim. Recimo, Mars na 29,59 Vodolije kao „Lutalica iznad mora magle“ Kaspara Davida. On stoji visoko, na vrhu stene uspravljen i reklo bi se nepomućen, sebi jasan – kao da je u nekom metafizičkom savezu sa silama prirode, naročito vetrom, dok pod njim i pred njim se prikazuje more magle onoga što dolazi (Ribe). No on ništa od te zamagljenosti nema, koliko god da joj se približio.

Ali ovo ne pišem zbog Marsa već zbog Venere. Evo je sada baš na tom 29 stepenu Riba. A to tek što me čudi i oduševljava! To je završetak ne samo jednog znaka nego celog kruga. Zato se neki emotivni odnosi sada završavaju ali baš tako, kao u Ribama – sa maglom, nejasnoćama, tajnama, nedorečenim i neiskazanim osećanjima. Sa velikim znakom pitanja. A neki drugi sada počinju ali od kraja. Pa nastavljanje kao da obesmišljava onaj prvi trenutak koji je bio gusto moćan. Taj 29 stepen Riba uvek vidim kao najusamljenije mesto kruga. Kao u bajkama, preko sedam gora, mora, džungli i sedam sedmoglavih aždaja koje treba savladati, ukrasti zlatna jaja, odneti ih veštici, pronaći čarobni napitak i stići dotle. Zato valjda do tog mesta niko stvarno ni ne stiže osim što se tu često naselimo mislima, muzikom, samoća koja inspiriše, koja tera na stvaranje (Van Gog je recimo baš ovde imao Veneru, na 29 Riba) ili na istraživanje, avanturu, promenu koja je kao potraga za svetom koji je oduvek u nama ali skriven pa ga tražimo što supstancama, što pisanjem ili kroz osećaj povezanosti sa svime što postoji (tu na 29 stepeni je imao Veneru i otac bitnika Džek Keruak i možda se baš odavde izlila ‘Darma lutalice’ (The Darma Blues) Još nešto važno, Ribe generalno su znak koji nema snagu. Ništa u Ribama nema snagu, naročito je nema na 29 stepenu Riba, ali ima pasiju, može biti stmulisano beskrajno i zato tu jesu i stimulansi ali i ljubav i još više zaljubljenost, magična očaranost kao stimulans.Pa prepoznamo snagu a zapravo je trans, hemija u telu koja se stopila u tom lutanju do cilja gde lutanje nije problem, već savet kako će Parsifal doći do Svetog Grala. Slučajno, a onda kažemo intuicija, sreća, vuklo ga nešto… zvalo, dozivalo. No ne treba zaboraviti da su i sirene tako dozivale pesmom Odiseja no on je tražio da ga vežu konopcima kako bi im odoleo, znajući da bez kanapa to neće biti moguće. Zato je to mesto gde prizivamo šta god da prizivamo, pa evo jedne lepe noći za prizivanje bez snage i ambicije, bez volje i usmerenosti. Za slike i stimulisanje u pravcu tajne…
A jedna od meni jako dragih glumica iz devedesetih, Rozana Arket, verovatno je baš zbog ovde postavljene Venere bila zaljubljena makar kroz ulogu u onoga što se usudjuje da ode najdublje. Do velikog plavetnila i kao da je baš to indirektno i potreba iz nesvesnog, pronaći nekog ko će smeti da zaroni i da prevesla sve one prepreke i bez straha i nerazmišljajući o krajevima, trajanjima i razlozima – preda se… Zanimljivo je da i još neki filmovi u kojima je igrala imaju u nazivu već ovu Veneru na kraju svega… „Očajnički tražeći Suzan“, „Nowhere to Run“, „Almost….“
I zato šta je Venera u Ribama na 29 stepeni – jedna magična predaja. Kada ruke klonu jer ne bismo ništa s njima. Kada telo miruje „dok brdo slika putuje svemirom“. Osećaj je predivan da bi i malena snaga mogla da ga pokvari. Zato ubija snagu absintom i čime već i Van Gog (Ovan) da bi on najsavršenije moglo da ispliva. I možda ne razumemo tačno šta se dešava, ali kao da smo već bili tu pa bez straha i nekog uznemirujućeg osećaja evo nas… u okean sabranih iluzija, oduzetih sećanja, neproživljenih snova.
A ljubav… samo ovakva je idealna. Neostvarena do kraja. Koju svakodnevnica, rutina, loši dani i karakterna proklizavanja nisu imali priliku da okrnje. Zato ako se slučajno neko od vas prepoznaje, možda i niste imali nameru da idete dalje, samo niste znali. Jer ste došli do kraja i proživeli sve u samoći ili tajno. Greota kvariti.