Kada je Mesec pun ljudi ne spavaju. Ili sanjaju čudne snove. Ili imaju snovidjenja, vizije, nameću se želje, mislimo samo u slikama. Čaše su pune, a duša preplavljena osećanjima. Žudnjama i čežnjama. E sad zavisno u kom se znaku obreo zavisi i kakvim bojama boji te dane i noći.
Kako dani punog Meseca brzo dodju i prodju mogu biti i nevažni. Baš tako, dese se i nastavimo posle po starom. Ali nekada… nekome… donesu promenu. Nešto više nije isto, okine negde ta kap što prevrši čašu ili taj pogled koji ustalasa budućnost koja je do tada mirovala kao najgora dosada. Odjednom onda život može postati zanimljiv, mi interesantni a naš život platno gde bismo sada vodjeni čudnim i nepouzdanim sredstvom poput osećanja donosili odluke.
Glavna osobina Meseca je promenljivost. Svaka čast Uranu koji je u ovim decenijama 20. veka pokrao tu ulogu od Meseca zahvaljujući samo nama astrolozima, ali Uranova promena je vezana za rušenja i revolucije, za naglo, uvek naglo menjanje slike sveta ili života. Kada bombama istera neko jedno selo na puteve to je Uran. Ali kada otac u po noći napusti dom to je Mesec. Kada zemljotres od nekog kvarta napravi ruševinu to je Uran, ali kada pobacamo sve uspomene i pobrišemo neke tekstove, slike, kontakte (vrlo svesno) u trenu to je Mesec. Kada nam daju šengen to je Uran, a kada dobijemo zelenu kartu ili neki poziv koji na bolje menja sve ili kada jedno piće i susret, život u kome već jesmo učine da liči na obećanu zemlju to je Mesec.
Kada se dan menja to je atmosferska promena meteorološka i to je Uran, a kada mi se menjamo i idemo iz tuge u osvežavajuću strast ili radost ili mir pa iz mira u nemir i sve tako to je Mesec.
Uran je PR svih sila prirode. Ne štedi nas od njih, ni ne čuva. Sve je ok. On traži ravnopravnost za zemljotrese i povetarce, sieste i vulkane, sve sile prirode. Mesec traži ravnopravnost za ljutnju, gorčinu, radost, zaljubljenost, sreću, tugu, sve sile života i zato on prašta svima. I Hitleru. Mi smo Mesec. Ljudi su Mesec.
I zato ga toliko volimo. Zato ga toliko osecamo.
Pun Mesec u Škorpionu nije tek obična plima, on diže visoke talase i pravi rupčage kao da je eto neki meteor pao i ostavio trag. Ljudi su tada obično skloni fantaziji, prepuštanju strastima, energiji koja budi libido i donosi budnost, iščekivanja, potrebu za akcijom, od divlje avanture do transformacije svega što znamo o sebi.
On baca, ukida, prekida, trenira kraj. Veruje da krajevima priziva početke. A ako ne to onda metafizičke slobode koje nas makar na tren uvek umire od napornog straha od smrti. Hemingvej je pričao da taj strah nema onaj koji je zaljubljen. Zato kada je Mesec pun prizivamo raznoraznim situacijama stanja koja su makar slična onima kao kada smo zaljubljeni. I želja i gejzir sreće, i očaj i zebnja. Čak i ravnodušnost koja je neka mešavina osećanja Meseca i čvrste volje znaka Škorpiona ne doživljava se tada kao praznina već punoća. Ispunjenje. Kao kontramanifestacija primarne ranjivosti.
Škorpion je dramatičan znak. U silama prirode to je nevreme koje besni dok se kočija po mrkloj moći sa propetim konjima probija i sa naporom i tvrdom snagom prolazi kroz neke zabiti i strmine gde opasnost vreba. To je drama puta tenzija, lakoća je Škorpionu prijatna i slatka ali nedovoljna. Mora biti tu nečega čemu se moramo odupreti, ili što moramo zadobiti. Ili vratiti to nešto sebi ako smo ga izgubili, a ako jesmo i spremni smo da to i vidimo (priznamo sebi), ovaj pun Mesec u Škorpionu će nam nedvosmisleno dati sada šansu za to. I sve to bez optimizma, bez entuzijazma niti nekog racionalnog objašnjenja kako je sad dobro da uradimo ovo ili ono – jer pun Mesec u Škorpionu ne veruje da kiša, lep prolećni dan ili zemljotres traže smisao u svom postojanju niti neko opravdanje. Već sila prirode koja pokreće dinamike naših a otuda i tudjih života. Sile priorde koje pokreću dinamike njihovih a onda i naših života. Ne štede nas ni kad smo deca. Razvod roditelja, koji je za roditelje Mesec, za decu je Uran (jer je nametnuta volja više sile). Nije nam bilo dobro zbog toga, ali to je tako kada se život živi i ne sputava. Neprilagodjavanje nadvlada sve smišljene razloge i nakon decenija samilosti spram drugih i samosažaljenja pa praštanja sebi, dodje taj dan kada i mi možemo bez milosti malo da ostanemo. Kada možemo da razumemo majku ili oca. Na trenutak i potpuno budemo bez samilosti da bi bili kadri da uradimo ono što će naš život na dalje od tog trenutka voziti u potpuno drugom pravcu.
Zato je pun Mesec u Škorpionu bitan, jer je duboko intiman, potpuno privatan, tiče se našeg ličnog opisa i potpisa koje sada tako lepo obasjava. Možda nam bude dovoljno samo to što smo osetili (tek eto neka pesma nova, neka vest i slično… ovaj tekst, ništa dakle veliko i dramatično što menja korito reke života) pa za koji dan, kao da se ništa nije desilo.
A možda nam ne bude dovoljno. Možda to bude onaj dan koji menja sve. Sudbina, kažu naši stari. Zaboravljena, na silu izgurana ne samo reč „sudbina“ već i enigma koja je vazda na svetu oko te sudbine postojala. Kontrola vs sudbina. Jer sile prirode su oduvek i zauvek gubljenje kontrole koja izaziva život, kojom se stvara život i koja oduzima život. A to je dragi ljudi, fakat sudbina.
Zato malo vere u sudbinu na pun Mesec dobro dodje. Umire se srahovi jer nije sve do nas. Nije sve do naše stroge kontrole.
Slušamo jednog cara dalmatinskog jer sam uz njega pisala ovaj tekst.