Svi već dobro znamo kako izgleda kada Merkur krene retrogradno.
Ali šta je sa Neptunom?
Neptun kada krene retrogradno planeta nastavi dalje, ali kosmos zabaguje. Otvaraju se prolazi do nesvesnog i onostranog, do tajnog i astralnog, sasvim slučajno. Telepatija šljaka, snovi mogu biti psihodelični ili frojdovski rečeno slikovnica naših zaboravljenih identiteta. Bilo da su ti identiteti iz prošlih života ako ste skloni da verujete u to, ili nekih kolektivnih, nacionalnih, porodičnih, pa i ličnih ali iz nekog života od pre x godina koji ste zaboravili. Kako volimo da kažemo, “Imam crnu rupu kada pomislim na taj period.” E te crne rupe sada mogu biti popunjene, vraćaju se slike najlakše kroz snove ali možda i nekim slučajnim asocijacijama (upoznate nekoga ko vas zbog jednog detalja podseti na nešto što ste zaboravili a bilo vam je važno). I dobro je to sve malo analizirati, odnosno tu pukotinicu proširiti i zaviriti u nju, prizivati sećanja ili slike, asocijativno je najlakše, bez povezane priče, već više nabacani kolaž slika i priča koji bi na kraju (ako ga stvarno zamislite na nekom velikom formatu) ličio na psihoanalitičarski art piece.
Odakle dolazimo, kuda idemo?
Svi se upinju da nadju odgovore osim Neptuna. On zna da je oduvek pripadao celini poput kapi u okeanu koja se ne buni što je u Indijskom a ne u Tihom. Vreme ga nikada ne uznemirava jer je njegovo vreme – Večnost, ono drugo nama blisko on ne razume. Njemu se zavrti kada čuje da se svaki dan iznova računa i da se godine broje. Njemu je večnost trenutak i trenutak je večnost. Prošlost i budućnost postoje samo kao živa personifikacija onoga ko sam uvek, a ne ko sam bio ili ću biti tek. Ali da li to znači da Neptun nema svoju opsesiju i da ga odgovori ne zanimaju? Naravno da ne. Neptun je onaj koji otkriva tajne i nepoznato. Mogli bismo reći, da i onaj koji izmišlja, ali kazaće vam Neptun da se ne može čak ni izmisliti nešto što ne postoji. Sve što izmislimo zapravo otkrivamo, a čovekova je tek pasija da sve dovodi u vezu samo sa sobom pa umesto da se divi nečemu većem od svega što zna a ne samo od njega samog, koje je upravo slikom, mišlju, snom dotakao i ostane tako u znaku pitanja, u jednom divljenju i poštovanju, ego ljude tera da odmah analiziraju i dešifruju – što je često pipanje po mraku i puko nagadjanje. Dok se čovek raduje što otkriva sebe, Neptun se raduje što otkriva univerzume, nepoznato, što enigmu lako zameni uvek novom enigmom. Raduje se svemu što ne znamo ali što je prisutno u svakom dahu.
Zato Neptunovi retrogradni periodi i treba da su više podrška za prepuštanje i labavljenje ega kad god se napne da analizira i daje konačne odgovore. Da pusti, odustane, da više utone u doživljaj toga što mu se dešava nego u njegovo hirurško seciranje. Zato je Neptun onaj koji nas i vodi ka raznim iskustvima, doživljajima koji probude sve uspavane neurone i donesu one poznate nam trnce. Pa najednom iz potpune paralisanosti, hibernacije i uspavanog stanja (sve Neptunovska stanja kada miruje) eto nas gde titramo i vibriramo poput rašljice uperene u izvor pod zemljom. Kao da nije toliko važno ko sam i kako me drugi vide, ni funkcija, ni ugled ili status, ništa što bi me razlikovalo, već je oduvek bitno samo ono zbog čega sam isti i ni po čemu drugačiji od svakoga na svetu. Otuda se i pažnja u ovakvim periodima prebacuje na slične sudbine, prirode i bića. Tražimo vezu, matricu u kojoj smo oduvek. Pa je njegovo pitanje ko smo mi? To MI sam i ja, jer u meni su svi, a ja sam u svima. I već kako odluta dalje poptuno potirući ono sve što je društvo ili svet nametnuo kao njegovu i samo njegovu ulogu, čovek dolazi do svog ličnog hrama u kome je oduvek bio blažen i srećan. Otuda se ne iznenadite ako sada nešto što vam je bilo mnogo važno odjednom gledate kao nešto što ako se desi super, a ako se ne desi, pa opet super. Prepuštanje, predaja, predanost i nevezivanje za nešto što me definiše već za slobodu da budem i kad nisam neko bitan i kad nisam prisutan, kad prosto nisam.. jer uvek jesam.
Jedna od knjiga koja mi je unela veliki nemir neptunovskog tipa koji se kod mladog bića može opisati kao vrtlog otkrića i pitanja i prepoznavanja na hiljadu strana (a kao da je bilo neverbalno iskustvo svo vreme) jeste roman latinoameričkog pisca Karlosa Fuentesa “Terra Nostra”. 
Ono što danas znam a što nisam tada kada sam ga čitala pre dvadeset godina jeste koliko je taj roman tek danas savremen i važan jer se bavi tajnom identiteta Latinske Amerike, svih kulturoloških razlika i sličnosti ali zapravo tim osnovnim pitanjem koje se nalazi u svakome od nas. Knjiga je pisana nelinearno, kao putovanje kroz vreme i enigmatično sa puno simbola, aluzija, neobjašnjenih asocijacija koje će vam biti važne ili ne – autor je potpuno neptunovski nepretenciozno ostavio čitaocu da uzme sa izvora ono što mu je važno. Perspektive se smenjuju isto tako nesputano, sa istorijske na mitološku, poetičnu, kosmopolitsku ili futurističku projekciju vremena i prostora. Svet kakvom danas zapravo težimo je davno još opisan u Fuentesovoj “Terra Nostri” (Naša zemlja). Identitet je, sudeću po Karlosu Fuentesu, kontinuitet. A kontinuitet u Fuentesovom delu teče u svim pravcima: vreme i prostor za njega ne predstavljaju granice. On kaže: “Ponekad grozničavo tražimo identitet jer ne želimo da priznamo da ga već posedujemo. Naime, ako to priznamo, na neki način ćemo početi da ga gubimo.”
U svakom slučaju to je roman kome bih jako volela da me Neptun vrati narednih nekoliko meseci (Neptun će biti retrogradan do 25. novembra), i svima vama koji biste neku preporuku za čitanje od srca preporučujem ovu knjigu, koju bi u dve reči opisala Fuentesovom metaforom “Metafizička visoravan”. Za kraj nekoliko citata iz knjige.
“Njegove oči su mi rekle da, iako me ne poznaje, prepoznaje u meni zaboravljeni identitet.”
“Pogledao je ka triptihu na oltaru; bilo je to ogromno ogledalo sa tri krila i u njemu se Felipe video utrostručen: jedan je bio mladić na dan njegovog venčanja i zločina u zamku, drugi, sredovečni čovek koji je pobedio jeretike u Flandriji i naredio da se sagradi ova nekropola, treći, pobeleli i bolesni starac što je za života istruleo u ovom trulištu.”
“- Odakle dolaziš?
– Iz Meksika. A ti?
– Odande odakle dolazim. “