Merkur u Ribama (2022)

Merkur mi je nekako baš proleteo u Vodoliji. Evo ga, za dva sata ulazi u Ribe. Knjiga vam je na tepihu. Daljinski ispod nečega što ga je sakrilo kao da nam šalje poruku da slike malo gledamo i u sebi. Razbacane bojice, olovka pustila mastilo i tragovi olovke po šakama. Misli o moru, putu, odmoru, rehabilitaciji, oporavku. Hoteli, bolnice, crkve, banje. Intuicija i sinhroniciteti, sve tudje misli koje ćete na glas reći pred njima i odgovori koje dajete na nepostavljena pitanja. Ovo su taksisti koji propovedaju i ugostitelji koji maznu ako im se iskušenje nametne a trgovcima se novac zalepi i matematika ne ide pa preračunaju. Taksista zaboravio da uključi taksimetar. Da li je vožnja fraj ili će poštenje ipak prevladati? Ključevi se lako gube, deca pitaju da li postoje duhovi, ko je to bog, igraju se doktora i čarobnjaka. Učenje ne ide ako se prvo ne sagleda misija odredjenog znanja. Zato uglavnom, studenti tad bubaju napamet i slušaju mehanički, ako ih stvarno ne zanima. Ali ako ih zanima onda im se čini da su upravo otkrili Atlantidu i prepoznali sebe na nekom predavanju. Ovo su reči koje leče i donose neki mir, spas, nadu, ali i reči koje truju i dižu strah. Ovo je neurolingvističko programiranje pa pazite šta pakujete sad. Podložnost sugestijama. Hipersenzibilnost. Misticizam i mistična poezija.
„Izmedju svesnog i nesvesnog
misao se zanjihala.
O nju su okačena sva bića i svi svetovi
koji se neprestano njišu.
Milioni bića su tu: sunce, mesec i njihove mene.
Milioni stoleća protiču, a ljuljaška se i dalje njiše.“ (Kabir)
No i ovaj Merkur će za čas otići dalje, tu je do 27. marta. No dovoljno da saznamo neku tajnu o sebi ili svetu.
Dovoljno da slažemo i zgrešimo.
Dovoljno da poverujemo…opet. Zato čuda valjda ovaj Merkur i traži.
Ovo je pesma koju razumemo iako ne razumemo i reč. Četkica kojom neko slika, slika ljude koji plivaju.