OVIH DANA NA NEBU, JEDNA PRIČA

Pogledala je na telefon zaustavljajući dah, kao da će u toj minuti nedisanja stići poruka koju očekuje. Povukla je u osmeh jedan kraj usana setivši se šta joj je astrološkina rekla “Javiće se kada se najmanje nadaš, kada ni ne očekuješ, a ne kada gledaš u displej, refreshuješ mailove…” Sa krpom u ruci nastavila je ka policama sa knjigama, danas je taj dan – kada će povaditi sve knjige i obrisati prašinu, dobo ih istresti, odvojiti one koje su za poklanjanje. Kao da je on onog dana kada joj je banuo u život popalio tastere za uvodjenje reda u život. Odmah se osetila bolje, spremna da nešto uradi za sebe. Dijeta, red u prostoru, sredjivanje nezavršenih poslova ali i medjuljudskih odnosa koji su je davili ili opterećivali na neki način. Javila se ženama koje voli, mami, sestrama, sa kolegnicama dogovorila druženje i nakon posla. Muške pozive je oprezno ostavila da vise na holdu, vodeći računa da im ne da više signala nego što realno trenutno oseća. Jer, zanima je sada samo taj jedan poziv, samo pomisao na to, prisećanje delova dijaloga sa poslednjeg susreta čini je da se oseća dobro. Zašto kvariti to, zašto prelaziti preko toga valjkom kao da se nije dogodilo i ubacivati nove aktere u igru? Bolje biti strpljiv. Skrenuti malo misli na ovu policu i biljke koje treba da presadi u veću saksiju. Na namirnice koje joj fale za nov režim ishrane. Ali opet, zašto se ne bi javio do sad? Prošla su tri dana. Baš nam je bilo zabavno, puno smo se smejali, lepo smo se rastali…

Kada su se rastali još se dva puta osvrnuo za njom. Nekako je osećao i bio siguran da se ona neće okrenuti. Toliko dostojanstva nije skoro video u jednoj ženi. Bio je siguran da je to dostojanstvo jedna prirodna sila koju neki ljudi dobiju rodjenjem, genom, a neki prosto ne. Sigurno je i ona imala svoje slabe tačke, nesigurne momente zbog kojih je mogla biti i bojažljiva, ali njemu je sve to bilo tako slatko i simpatično jer ona je sve samo nesigurna. Možda nije imala nikoga da joj to na vreme kaže. Možda je rasla u zavidnom okruženju gde je nisu dovoljno hvalili i divili joj se, više je uzimali zdravo za gotovo iako niko od njih nije mogao da joj objektivno parira. Ni po inteligenciji, ni po držanju, snazi, vedrini.
Bio je srećan što su se dogovorili da se vide ponovo. Zvaće je već sutra! Seo je u auto i zaputio se ka kancelariji. Sasvim neočekivano na raskrsnici kojom prolazi pet puta dnevno ispred njega izlete devojčica na rolerima. Naglo je zakočio. Ona je bila dovoljno brza i snažna iako tako mlada u ovoj opasnoj situaciji da se nije zaledila nego je čak ubrzala i sve se mirno završilo. Znao je da nije kriv, ali je ubrzano premotavanje slika šta je sve moglo da se desi učinilo da se za trenutak oseti krivim. Pogledao je za njom, ali nje već nije bilo nigde na vidiku. Polako je nastavio dalje ali sada kao da je neka tama pala preko njegove snage. U stomaku je osetio mučninu, i gorak ukus u ustima… bilo je tu nečeg više od ovoga na raskrsnici. Nešto ga je mučilo. Celoga života bio je okružen ženama koje su mu kao ova mala bežale. Na tren bi se sreli, gotovo sudarili i one bi ubrzale dalje u zagrljaj nekom trećem. Nekada bi i one bile same, ali toliko svoje da nije izgledalo da im je uopšte potreban partner u životu. Zao je naglo kočio i u tim prilikama. Sva snaga i oduševljenje zbog susreta, silina strasti koja se probudila i pokretala fantazije, snove, uvek je imala svoj breaking point kada bi se čula škripa kočnica i … paf! Kao da je sve odjednom dobijalo drugu boju, ton, ništa više nije izgledalo moguće, sve je delovalo kao njegov pusti san, kao da je precenio sebe, kao “Ma gde si pošao! I ona će ti pobeći…”
Ta tri naredna dana ništa mu nije išlo za rukom. Na poslu su se redjali problemi, poslovi se gomilali i nije mu se radilo. Radio je protiv sebe, prizivao konflikte sa drugima, ništa nije bilo fer. Malodušnost ga je obuzela potpuno. Počeo je da razmišlja na način, “Šta će njoj neko poput mene. Bolje da joj ne oduzimam vreme…” Pomisao na scene sa susreta budila mu je stid i podsmeh, kao da to tamo nije bio on. Kao da je tek ovo on, koga ona nije ni upoznala. Ja sam lažov. Lažem prvo sebe pa onda i druge. Ja sam slabić. Jak sam samo sa onima sličnim sebi, bez dostojanstva, bez prave autentične moći. Okruženje problematičnih likova, sa teškim il’ promašenim sudbinama mi daje snagu. Kada sam sa onima koji sve to stvarno imaju, osećam nemoć i laž.

Peti dan, njega nema.
Sad je možda trenutak da se javim terapeutkinji ne bih volela da se zakucam za želju, fantaziranje, iščekivanje. Smara me to što bismo opet pričali verovatno o mom ocu, njegovom alkoholizmu, siromaštvu kroz koje smo prolazili zbog njegovih rizika. I da, sigurno će biti ponovo dotaknuta tema mojih prethodnih veza, zašto sam pristajala na odnose u kojima nisam dobijala ljubav ni poštovanje… ne znam da li mi je i to sad potrebno baš. Dug je bio put da se dodje do ove tačke gde se možda može biti srećan ili makar na trenutak vratiti dostojanstvo u život. Najčešće se osećam čudno u sosptvenoj koži, kao da to nisam ja i kao da sve ovo nije moj život, i kao da živim jer je život pravolinijska traka pa mogu samo ići napred i sa i bez cilja, i sa i bez želje. Čitaću knjige, udomiću još dve mačke, radiću.. putovati, sama doduše kao i do sad ako ne povedem ponovo mamu ili sestre.

Pet dana od susreta ona je već sigurno digla ruke. Ona nije od onih što čekaju. Ona zna ko je. Sad ne bih umeo ni da joj napišem poruku a da zvuči smisleno ili da ne zvuči jadno… Ma ja sam luzer i nema zato šta da izgubim što već nisam, ali ne mogu da pišem. Sramota me je, poslaću joj muziku. Ona će znati da mislim na nju, pa ako odgovori… videćemo.

  • open ending 

Venera u Devici trigon Uran u Biku
Mars u Devici 180 Jupiter u Vodoliji

Klikni da bi komentarisao

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh