Igre sa granicama (maj 2019)

Trenutno je 5 planeta u zemljanim znacima. Sunce, Merkur, Saturn, Uran i Pluton, a 15. maja i Venera ulazi u Bika pa će ih od 15-21. maja biti 6, a onda Merkur i Sunce napuštaju Bika i vraćamo se na regularan mode.

To večno pitanje granica koje nam psiholozi postavljaju, kako treba da imamo jasno odredjene granice koje osim nama samima treba da su jasne i drugima oko nas, je tema kojom iskreno, ne možemo lako da se bavimo bilo kada. Kada je puno planeta recimo u vodenim znacima tada smo bezgranično rastočeni, emotivni, empatični, kreativni ili frustrirani jer naš emotivni život nema satisfakciju koju mislimo da zaslužujemo. Tada je naš svet okean bez početka i kraja, imaginarno nam puca od fantazija, slika, slika, sve je jako, živo kao da se desilo (a možda nije) kao da će se desiti (a možda i neće)… Tada ne znam gde prestajem ja, a gde počinješ ti jer smo se slili u nešto zajedničko, Jedno, pa se i zaljubljenost odavde izrodila. 

Kada je gro planeta u vazduhu – tada prelazimo svesno i radoznalo granice baš kao što to uvek radi um – čak za um te granice su mana (pa kažemo “baš je organičen”). Vazduh prelazi granice lako poput aviona dok piči nebom, leti prostranstvom nepoznatog širom otvorenih očiju, radoznalo i receptivno za informacije koje naš um traži, za iskustvo za koje smo spremni. Od dozvola nam treba jedino pasoš, a računamo da je sve ostalo ok, malo eksperimentisanja tu i tamo, tada se prelaze granice, brišu se neke predrasude (zato se izmedju ostalog takodje putuje, čita, promišlja, upoznaju različiti ljudi i različiti predeli – nikako isti)… jer vazduh preispituje granice kroz lakoću uma da se menja, nadogradjuje.

Vatra je akcija, ambicija da se širimo poput požara. Da osvajamo prostranstva bilo da osvajamo tržište ili smo od vrata stana do kuhinje posejali ranac, patike, jaknu, kao da osvajamo prostor i sve govori “Ovde sam ja!” U vatri su i moć i oduševljenje i pobedništvo (želja za trijumfima) i kada se na nebu nalazi dosta planeta u vatri tada se držimo onoga što smo u tom trenutku pa šta god to bilo. Ideološki zajapureni kao na najbržem divljem konju prepuštamo se slobodi i entuzijazmu koji nas tada vodi da pokažemo sebe, da se hvalimo sobom, da se ponosimo onim što smo ili što smo napravili, da budemo nezadovoljni samo ako može bolje i više, i dalje i jače. Tada nam na pamet ne pada da menjamo nešto kod sebe jer nam je potrebna apsolutna vera koju tada prirodno imamo i osećamo (u obzir dolaze samo novi ciljevi koje trijumfalno započinjemo i trijumfalno napuštamo na pola jer avaj.. nešto se izmigoljilo u medjuvremenu iz vatre pa smo napustili bojište). U takvim periodima smo rešeni jedino da druge ubedjujemo da oni treba da se menjaju (lajfkoučeri oni govornici što okupe punu salu pa ko u crkvi dignu ljude na noge makar ove to držalo pet dana su neka slika otprilike kakvi smo svi mi u tim periodima na svojim terenima) Tada smo primer sebi i često drugima pa nam se zapravo dive, hvale, čestitaju, mi to tada umemo svi da primimo (onako kako u vodenim periodima ne umemo jer se postidimo što smo toliko vidljivi) ili im se ne svidjamo al ne smeju ništa da nam kažu. 🙂 Ne usudjuju se da toj ubedljivosti i ustremljenju stanu na put – čini im se, pogazićemo ih iako tada lako možemo biti i u zabludi, i u krivu, i na pogrešnom putu jer izostaje u potpunosti – samokritika.

Ali zato kad je kao sad puno planeta u zemlji, ne treba nam ni psiholog ni rod ni pomoz bog – sve se vidi sve se zna ko se češe o moju tarabu, ko hoće nešto što mu ne pripada, kome je gde mesto i kako bi zapravo bilo najzdravije, idealno da sebe postavimo i u prostoru i u svetu sa ljudima. Bik je grlo i glas, pa sa Merkurom i Suncem ovde i glas je hrabriji nego inače da sve to jasno i kažemo (makar uz vibrato). Šta može a šta ne može. Šta hoću a šta neću. Na šta pristajem, a na šta ne pristajem – gotovo kao revidiranje nekih ugovora koje imamo sa sobom i sa drugima. Jer ta pitanja koja postavljamo drugima, zaprao postavljamo sebi samima. Na šta sam pristao i da li je to za mene dobro. Da li treba nešto da se menja. Stvari se najzrelije menjaju zapravo samo kada imamo podršku zemlje jer tu kad se ruši, sve je kao na gradilištu: prethodno se ogradi, zatvori se ulica, stave znaci upozorenja, svi čekaju da radovi budu završeni pa da može saobraćaj da teče dalje. Tu je jasno sve. Tada se ruši i menja da traje. Nije iz hira ni entuzijazma, neke optimistične emocije ili zaljubljenosti. Nego prosto, prirodno je da svak zna šta mu je ok a šta nije… ponekad 🙂 Pa evo. Sad zna svak za sebe gde ga žulja i nek vidi šta će.
Pogotovo u ljubavi, braku, vezama, podvezicama – kada Venera još dodje na svoje mesto (a već se približila dovoljno da baca to svetlo i hvata nogama zemlju) eto najave za razvode, raskide, priče o granicama koje u vezama ne idu lako kao sa prijateljima i psiholozima, već umesto da i tu bude lako uglavnom je teško. Treba na glas sada reći da nam smeta nešto što smo sami do juče prihvatali kao da je najbolje moguće za nas. Nismo se bunili a vidi sad! Pa nam se kaže “Šta se desilo, otkud sad to?” Iznenadjenja i šokovi a negde i skandali ako baš baš ne umeju da komuniciraju pa je najlakše svadja, drama, i izruči se tako kamenolom očas posla (u žargonu kažemo “trpa me” kada nam neko prebacuje sve živo i po spisku) pa tada biti oprezan, iskreno savetujem svima koji se tu sad prepoznaju generalnu probu na samo, na papir materijalizovati sve, čuti prvo sam sa sobom pa tek onda na glas reći sročeno, jer naravno da ne znamo kakva će biti reakcija sa one strane fronta i šta imaju i oni od artiljerije koju su spremili. No kako kažu deca, sad se vidi sad se zna ko se kome dopada. Jer ko želi da ostane zajedno samo se pogubio i izgubio granice – ostaće, umeće i znaće kako da kaže, istakne, razgraniči. Onaj što neće, dočekao je momenat da  sruši zid koji ga odvaja od slobode, koja može biti iluzija ali i vraćanje samopoštovanja i dostojanstva. Politika u malom – to je svet kada je gro planeta u zemlji. I važno za kraj – granice nisu zidovi. Blokade. Ignorisanja i silent treatmenti. Embargo devedesetih nije bio granica nego zabrana i kazna. Dakle, postaviti granice sebi (ne drugima da bismo ih kaznili). I onda ih postaviti da budu jasne pa ćemo videti šta dalje sledi…

1 Comment

1 Comment

  1. Dany

    10/05/2019 at 15:42

    U mom slucaju sve pogodjeno, razgovor o raskidu, postavljanje granica, odbrana svako svoje slobode. Sta ce biti do mog rodjendana 22. maja Bog zna?!Volela bih da ostanemo zajedno, ali sve je u opciji i naruseno iz temelja.

Ostavi komentar

Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh