Duša

Blagoslov

13071957_1080256065359804_2498229260468444308_o

Veliki petak je veliki dan za hrišćansko življe. Dan u kome se krivica spustila na zemlju kao nikada pre. Dan zbog koga je izraz “muke Isusove” uvek predstava neke naše mini Golgote ili krsta koji nosimo. Kažu, niko ne dobija krst veći nego što može da ponese. A šta sve taj krst predstavlja otkrivamo vekovima i sve više nalazimo u njemu sebe same. Nosimo sebe na svojim plećima, svoj ponos, svoje dostojanstvo, svoj beskompromisni stav, svoje Ne, svoju veru i uverenja, svoju viziju, svoj način spasenja ma koliko krvarili zbog istog. Pita se Kjerkegor u svojim Raspravama, “Da li je Isus mogao malo da popusti?” Pa kad ga Pilat pita da li je on car Judejski da pogne malo glavu, i uprkos veri kaže da nije i spase sebe. Da spase sebe, ali ne samo sebe. Nego i sve one za koje će se kasnije na stazi do Golgote pomoliti rečima “Oprosti im bože, ne znaju šta rade”. Mogao je još u tom prvom trenutku kod Pilata da ih spase krivice što osudiše ispravnog. No nije. I kakav primer nam daje taj Isus pre vaskrsenja, Isus kao čovek koji je oko sebe okupio autsajdere, marginalizovane i poveo ih u jednu pravu revoluciju? Daje nam primer nepopuštanja, Prometejskog heroika, koji zbog vizije, vere, ideje bez dileme daje svoju glavu za svoju istinu.

I zato u Velikom petku zaista ima nečeg tužnog. Pre svega, što je sve manje primera prave hrabrosti i otvorenog i hrabrog zastupanja svojih ideja, uverenja. Sve je više oportunizma, privoljevanja udobnostima i lakoćama, sve je više instant adaptacija na ono što masa prihvata, a stavovi gotovo da nisu poželjni ni da se imaju. Šapuću se u sigurnim zonama i medju sebi sličnima. “Neću da se raspravljam”, kažemo, odmahnemo i nastavimo dalje. I zbog toga, smo makar malko uvek krivi.

13071957_1080256065359804_2498229260468444308_o

Medjutim, sve je to trik trenutka u vremenu u kome živimo, i koji će proći pre ili kasnije. Jer baš sada dok je na nebu pravi stradalnički krst Saturna, Jupitera i Neptuna koji nas sve pritiska nekom malom “mukom Isusovom” i dok se beznadežnost obavija i nad onima što se uporno za veru bore a kamoli kod onih koji je nisu ni imali pa do patosa, do depresije, do nihila i farmako proizvoda il’ poroka sad lako zglajznu, možda i shvatamo da je potreba za vizijom, idealima, nečim svetim, nečim plemenitim, malim il’ velikim – nebitno, ali sasvim odvažnim upravo ono što vraća smisao. I naročito, ako smemo na glas da govorimo o tome. O svemu u šta verujemo, za šta se na neki svoj način borimo. Jer svaki put kad spustimo ekvilajzere i stišamo glas ili zanemimo, i naša vera u to zanemi. Svaki put kad dopustimo da tuđe mišljenje sa kojim se ne slažemo od nas dobije klimanje glavom i odobravanje zarad ‘mira’, svaki put kad propustimo da prevaspitamo mlade, ukažemo na greške otvoreno svojim prijateljima (‘da ne uvredimo’) svaki taj put uvredimo svoju veru koja se tada saginje i savija i sa sobom gasi plamen vere i života. A greh kome doprinosimo vidljiv je sa godinama sve više. Greh neznanja (‘jer nismo hteli da ispadnemo pametnjakovići’), greh nepismenosti (‘da ne postidimo drugog’), greh vladavine mediokriteta (‘da ne bude da smo bolji’), greh nevaspitanosti (‘da ne bude da nismo moderni/tj da smo konzervativni’) i tako dalje… Zato je čovek danas pogubljen. Mnogo toga je dozvolio drugima, a sebi jako malo. Mnogo više je poštovao tuđu veru nego svoju. Onda je počeo da se sklanja, da izbegava situacije koje bi bile izazov za njega i u kojima bi mogao biti… osudjivan? Pa, bar ovaj današnji dan nam govori upravo o tome. Da i po cenu osude drugih, treba (potrebno je) biti veran sebi i svojoj viziji, svojoj ideji i svome “Vjeruj”. Samo tada se i na gubilište ide mirno, kako je jednom rekao patrijarh Pavle, dodavši, “a to se zapravo zove – Blagoslov.”

Jer ako je već sad svima negde malo teško jer nas Saturn i Neptun pritiskaju dok su Jupitera – zaduženog za optimizam i elan uhvatili u mrežu i stegli kanapima kao Liliputanci Gulivera, pa nam taj podrazumevani optimizam svima malo nedostaje, onda makar znajmo da je u toj univerzalnoj temi lakše onima koji imaju viziju i volju koja je prati, imaju nešto zbog čega nije važno što je nekad i teško. Njima je lakše nego onima koji je nemaju to nešto, tu Ljubav, tu Ideju, tu Borbu, taj Princip ili nešto treće – pa ne znaju čemu napor, trud, svaki korak, a nada od Neptuna ne dolazi, a strpljenje od Saturna sad ne traje. Zato, usudimo se da biramo u šta da verujemo i šta da branimo, i koga da čuvamo. Jer ako nemamo to, onda će nas prisiliti da verujemo, branimo i čuvamo ono što nam daju.

____

* Ovaj tekst je originalno napisan za ALLMe stranicu na Facebooku na kojoj objavljujem svakog petka. Pridružite se! 

Klikni da bi komentarisao

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Na vrh